trg_fontanePrava je šteta što i mi nemamo film poput „Svećenikove djece“. Razume se, možemo i te kako uživati u Brešanovom filmu iz prošle godine, ali to je ipak obračun hrvatskog društva sa sobom, ne naš. Scenario srpske verzije filma bi, u osnovnom, ostao isti – u nekoj vukojebnoj parohiji novopostavljeni mladi pop zatiče sveopšte moralno posrnuće, gde svako na svakog naskače, ali i kilav natalitet, te odlučuje da malo pogura stvar tj. rađanje dece i posledična venčavanja, tako što svoj verski entuzijazam udruži sa zatucanošću jednog trafikanta i šovinizmom jednog apotekara – u bušenju kondoma.
Pored toga, kod nas imamo i pedofiliju i zaveru ćutanja među sveštenstvom, luksuz i hipokriziju crkve, dakle, sve što Brešan takođe podvrgava crnohumornoj kritici. Ipak, da bi se komičnost pred ovdašnjom publikom u potpunosti potrefila, scenario bi morao pretrpeti i poneku intervenciju (pre svega, umesto pukog asistiranja u pravljenju tuđe dece, u srpskom rimejku sveštenici bi pravili svoju, vanbračnu).
Iako ni Katolička crkva u Hrvatskoj nipošto nije imuna na etnofiletizam, čini se da je kod Srpske pravoslavne crkve naginjanje nacionalizmu jedno od najtežih zastranjenja. Toliko, zapravo, da mnogi njeni sledbenici veruju u nekakvu „srpsku“ veru. Osim autokefalnosti i vekovne uloge crkve u okupljanju naroda, tome posebno doprinosi kosovski problem i proces evrointegracija, pa u poslednje vreme „banalni“ teološki problemi ostaju van interesa crkve. Popovi ne grme sa svojih amvona o egoizmu i otuđenosti, o zlatnoj teladi svake vrste. I ne samo da ne kritikuju ravnodušnost pastve, već tolerišu njen nehrišćanski život, čak joj i podilaze. Hrišćanstvo je tu mumificirano, zauvek definisano i učinjeno bezopasnim, a takav je usud izvornog učenja manje-više kod svake institucionalizovane religije. Otud je Srpska pravoslavna crkva svoju zlatnu koku ili, kazano sasvim prikladno u poslovnom duhu, „tržište“ i mogućnost „održivog razvoja“ prepoznala u brizi za tradicionalne, porodične vrednosti, iako, suprotno uvreženom mišljenju, one nisu uvek u duhu hrišćanstva, a neretko mu i protivreče.
Naravno, ne kažem da bih voleo da u Srbiji, ili bilo gde drugde, crkva krene da radi svoj posao. Posebno ne bih voleo da tome pristupi iole ozbiljnije, i bez našeg znanja ili čak prisilno počne da nas privodi nebesima. Doduše, to ne bi moralo krenuti po tolikom zlu, kao u Brešanovom filmu, ali u božijim očima, ako ga ima – a gledajući današnju crkvu, takoreći, ne dao joj bog da bog postoji – ispravna dela, počinjena bez dobre, hrišćanske namere, ne vrede ništa. U raj jedino sami sebe možemo uvesti, crkva to ne može učiniti za nas, posebno ne ako se uzima kao najobičniji carinski punkt.
Međutim, u rukama crkve je da nas podseća, opominje. To, doduše, znači da nam najverovatnije ne bi dala da dišemo, ali davljenje, doslovno i metaforično, u srži je svake autentične religije – imajući, naime, u vidu da je u igri najveći ulog, ljudska duša. Sasvim tolerantna religija zapravo je protivrečnost u pojmu. Brat koji ne nastoji preobratiti neverujućeg ili inoverujućeg brata, odnosno komšija komšiju, nije dobar vernik (iako, sva je sreća, nije ni gnjavator!), jer ne strepi za večni život bližnjeg. I zaista, da nije ravnodušna, crkva bi gorljivo obijala pragove, kao što je to i činila dok nije postala moćna institucija, umesto što samodovoljno, upravo lenjo, dočekuje vernike po božijim kućama, gde ovi ionako retko promole nos.
Zapravo, meni se čini da je najpouzdaniji dokaz da pojedinac (baš i) ne veruje u boga to što nije pročitao Bibliju. I to ne zato što bi to bila njegova dužnost, a jeste, već naprosto zato što bi mu božija reč, da zaista u nju veruje, bila najzanimljivije štivo koje uopšte postoji, štaviše, koje se uopšte može zamisliti. Psihološka je neumitnost da takvo štivo ne bi ispuštao iz ruku, ne bi čak jeo niti pio, dok ga od korice do korice ne bi pročitao. Tu unekoliko izuzimam nesretne sajentologe koji da bi prešli na viši nivo i pročitali novi segment učiteljevog dela, moraju debelo da plate, što mnogi nisu u prilici.
Neuporedivo je bolja, dakle, ravnodušnost. Još kada bi ravnodušnost povodom teoloških pitanja proširila i na dnevnopolitička, Srpska pravoslavna crkva bi u potpunosti bila crkva po mom ukusu.
I.K.
