trg_fontaneKao i svakog avgusta zakuvalo se u prelaznom roku. Vlada Republike Srbije odrekla se usluga nekolicine svojih dosadašnjih igrača i to na način da su nekima „na njihov zahtev“ izdate ispisnice, dok su drugi, jednostavno, oterani, pa su, u toj novonastaloj praznini u timu, u najavi dovođenja čak i stranaca!
Najzvučnije ime je, za sada, na stranicama domaće štampe Dominik Stros Kan (francuski internacionalac, nekadašnji zadnji vezni MMF-a), pominje se i hrvatska odbojkašica-dizačica Tamara Mazal, mada je njen dolazak manje izvestan, pošto traži avans: „a može i u kunama“ (valuti koje se Jorgovanka užasava). Da li ćemo dovesti nekog od proverenih šeika ili bar prinčeva, koji su u treningu, sa bliskog, srednjeg, dalekog (a mnogima od nas vrlo dalekog) istoka – videćemo, pokazaće vreme.
Uglavnom, niko pametan nije zainteresovan, ali stranci su u najavi i Srbija je pred najezdom talenata koji se nisu ostvarili u svojim sredinama. A šta je odgovor naše države na takvu najezdu? Kako ostati barem „na pozitivnoj nuli“, kad već ne možemo da ostvarimo suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni igrača?
Evo kako, mada… Krenimo od činjenice da i mi ipak imamo desetak rekonstruisanih slobodnih igrača i još nekolicinu od ranije (opozicionih) slobodnjaka, plus Tomislava Nikolića, od koga ni ovaj put nećemo imati hasne.
Dakle, ubedljivo, prva zvezda ovog prelaznog roka je Dačićev pomoćnik Aleksandar Vučić, vižljasti, prodorni špic, istina sa mizernim šutom u okvir gola, ali, jbg, ne možeš baš sve … za koga i engleski „Indipendient“ kaže da je potreban Britaniji (čitaj Čelsiju). S jedne strane ima adolescentnih iskustava sa Ostrva, s druge je dovoljno i danas drzak, s treće taj tabloid je korumpirani medij od strane tajkuna, tako da se sve uklapa, a tek vlasnik Čelsija … biće to lepa kinta.
A što Vučić ne bi otišao u Barsu ili Real, ipak su oni za Čelsi – mama i tata, pitaće neko? Zato što u Barselonu ne može, jer ako je Kosovo Srbija i Katalonija je Španija, a u kraljevski klub ga ne bi ni primili kad nije Za kralja i Otadžbinu. Super mu je i u Čelsiju. S Banetom Ivanovićem na čelu.
Dalje, koga još imamo za inostrane klubove?
Dinkića svakako nemamo, mada je on drugi po ceni u ovom prelaznom roku. Niti se stranci interesuju za njega, niti on za njih. Njemu je mesto u FK „Timok“ iz Zaječara, koji uskoro (po žutoj štampi) preuzima Aca Lukas – pa, ono, po Ničićevoj i muzičko-bakšiš liniji … svima dobro. Još i SOKOJ, idi, molim te … A tek žičare i skijališta …
A što Dinkić ne bi otišao u kragujevački Radnički 1923 – FIAT, koji je ipak prvoligaš?
Pa, iz jednostavnog razloga – u Kragujevcu već imaju kapitena, pa će im dvojica biti previše. Mada bi, ako ćemo pošteno, Kragujevčane osetno mogao da pojača dosadašnji ministar kulture transportom svog Muzeja automobila u krug Fabrike automobila. Ali sve je to sitna boranija, auto otpad i prodaja rezervnih delova, tako da … ništa od titule.
Sledeći je ex ministar poljoprivrede Knežević, za koga postoji zainteresovanost iz Parme. Tamo je svojevremeno bila otkrivena velika brljotina sa glavnim sponzorom – firmom Parmalat, pa se i klub ugasio, a gosn Knežević ima iskustava i sa mlekom i sa istražnim radnjama, pa čak eventualno i sa gašenjem kluba, npr. zrenjaninskog „Proletera“. U ovom prelaznom roku bi mogao da bude najprijatnije iznenađenje, pogotovo ukoliko Berluskoni ne završi na robiji.
Drug Milutin Mrkonjić, srčana bekčina (rekorder po broju žutih kartona na području bivših SFRJ, SRJ, SCG i ove), ima otvorenu ponudu OFK „Putevi“ Užice, međutim, on traži inostrani angažman. Pokušavao je da kontaktira CSKA iz Moskve, međutim, sekretarica ga je stavila na listu neželjenih brojeva, pa mu na mobilcu samo odsvira tema iz „Labudovog jezera“, tako da će po svemu sudeći svoju uspešnu sportsku karijeru završiti u FK „Vardar“ Skopje, a na transverzali Dunav-Morava-Vardar-Egej. I to pre roka.
Ipak, iz pouzdanih izvora može se saznati da mnoštvo ruskih klubova, ali i kineskih i japanskih, nije ravnodušno prema svim našim momcima – naime, postoji velika zainteresovanost za organizatora napada i veliku radilicu, ministra rada i omladine Jovana Krkobabića, koji, za sada, nažalost, nije slobodan igrač, pošto je vezan ugovorom do 2050.
Đilas i Ljajić nisu rekonstruisani, ali imaju veze sa prelaznim rokom. Draganu Đilasu, baš kao ni Rasimu Ljajiću inostranstvo ni ne pada na pamet. I dok nije čudo što Đilas, alfa mužjak Beogradskog podsaveza i tu po kraju i ono po splavovima, uživa u potpuno amaterskom sportu, čudo je da Rasimu više prija mali fudbal na beogradskim betonima, nego karnevalska karijera u FK „Novi Pazar“, koji ga željno iščekuje godinama (a ukoliko bude „Suljo bez portfelja“ potpisao pristupnicu za Pazar … češkat će se Rasim).
Tu je negde, sa njima pod ruku, i Čeda Jovanović. Međutim, taj je toliko nezainteresovan za ovaj prelazni rok i učešće u Vladi – da je čak promenio i sport i sad se negde krba (u malom bazenu) sa dokonim doktorom Šapićem.
A tek Tomislav … Iako nosi na dresu „desetku“ i oko ruke kapitensku traku, naš protokolarni šef parade, gospodin Predsednik Republike Srbije, nazovimo to hendikepom – uopšte nije tražen na berzi. Naime, nijednoj državi nije potreban stranac predsednik. Jednostavno rečeno – tehnološki je višak i može da se prijavi u tzv. SIZ, pa će mu prema zakonu neko vreme pripadati i nekakva nadoknada od države. Šta možeš … svako je birao svoj put.
I sad već pred kraj … izostavih li koga? … ko ostade …
A, da! Stameni stub odbrane, centarhalfčina i po, Žarko Obradović, nekadašnji ministar prosvete, a današnji zadnji FK „Berane“ iz (rodnih ili rodnog, sami Bog bi znao) Berana. Šta s njim kad je i ovako u drugoj državi. Transfer nula, prodao ga Dačić bez obeštećenja.
A voli to Dačić … nekako je povremeno široke ruke.
I tako to izgleda danas, prve dekade avgusta 2013.
To je dijagnoza.
A prognoza?
Prognoza – doći će nam neki novi, a mi, po svoj (ne)prilici naše stare nikome utopiti nećemo.
ZoLJ
