trg_fontane
Sa završetkom sezone odmora na ovdašnjim „terenima” počinje takmičenje u već tradicionalnoj nacionalnoj disciplini – u pljuvanju crnogorskog turizma. Ovo neformalno takmičenje zadobilo je status folklorne baštine (poput, recimo, džempera iz Sirogojna) upravo sa proglašenjem crnogorske nezavisnosti.
Naravno, mnoštvo je onih kojima se letovanje na crnogorskom primorju sasvim dopalo. Opet, mnogo je onih koji se odatle nisu vratili posve zadovoljni. Među nezadovoljnicima, međutim, postoji fela, svakako mnogobrojna, onih koji se strasno odaju pljuvačini i koji se, prema nekoj čudnovatoj logici (mazohističkoj?), redovno vraćaju crnogorskim plažama kako bi ih po povratku u Srbiju iznova naružili.
Nije tu, dakako, reč o povremenim restrikcijama vode, o smeću, o mestimice lošem smeštaju i mršavoj hrani. – Turisti zaslužuju (moraju!) da za svoj novac dobiju ugovorene usluge. Ovi nezadovoljnici, međutim, umesto da se zahvale crnogorskim ugostiteljima na pažnji i da se, sasvim racionalno, opredele za druge destinacije, oni im se, po nekoj mazohističkoj inerciji, uredno vraćaju. – Ima, naime, mora i u Rumuniji, Bugarskoj, Hrvatskoj, Grčkoj, Turskoj, ima jezera i u Mađarskoj, kao i u našoj Srbiji (gde se, uostalom, prema nacionalnoj televiziji, svake godine beleži pravi bum u banjskom i seoskom turizmu i gde se neprekidno traži krevet više – verovatno na tragu etno-turističkog buma u Poljanicama kuda vikendom odlaze ovdašnji „beli okovratnici” kako bi makar na tren pobegli iz oblakodera i smoga urbane bečejske košnice). Ključna okolnost (verovatno objašnjava sve prethodno rečeno) jeste da nezadovoljnici ne komentarišu zlurado jedino crnogorsku turističku ponudu, već pljuvanju podvrgavaju, po volji, i svakojaka „zastranjivanja” crnogorskog naroda i države: crnogorski jezik (izmišljaju tamo neke glasove kojih ni nema u (srpskom) jeziku!), Crnogorsku pravoslavnu crkvu, crnogorsku nacionalnost (iako je sve to, dabome, srpsko – i jezik, i crkva i nacija!).
Crnogorskim ugostiteljima se posebno ne oprašta „greh” neljubaznosti. Minimum ljubaznosti ili makar emotivna neutralnost ugostitelja, bez imalo sumnje, predstavljaju pretpostavku dobrog ugođaja kod gosta. Zahtevati, međutim, servilnost nipošto nije opravdano (ovde naravno ne ciljam na „ponositi karakter Crnogoraca” koji je umnogome stvar daleke prošlosti – pred stranim, lovarnijim turistima ti isti ugostitelji postaju znatno agilniji). – Naime, zahtevati puzavost ne samo da je po sebi neprilično, već je to posebno kada se ima u vidu da znatan deo tamošnje radne snage (konobara, poslastičara, pekara, itd.) dolazi upravo iz naše zemlje. I posebno kada znamo da svoj pečalbarski novac teškom mukom zarađuju. Uostalom, da ponudim jedan ovdašnji primer, zar nije neprilično iziskivati osmeh i dobro raspoloženje od onih nesrećnih službenica što po čitav dan stoje za šalterima banke? – Pa to bi bio gadluk, gotovo jednak gadluku same unutrašnje politike ove banke.
Sve ovo napominjem kako bih ukazao na ispraznost nekadašnjih zaklinjanja o dva oka u glavi (crnogorskog i srpskog oka – u glavi, naravno, na kojoj počiva šajkača). – Sva je prilika, shodno iskustvu, da će isti scenario (tj. hlađenje i obezvređivanje) važiti i za Kosovo, kako sve više bude zadobijalo nezavisnost. Ne samo da je Srbija izgubila interes za Crnogorce („zabludele Srbe”), već joj se fućka i za same Srbe u Crnoj Gori. – Jer ta je ljubav autoritarna – što će reći, uopšte nije ljubav. I, kako vidimo, ne samo da je Srbija postala indiferentna, već je počesto i konfuzna, gotovo ksenofobična prema njima. Indikativan je otud primer zviždanja crnogorskoj himni u Beogradu na košarkaškoj utakmici između Srbije i Crne Gore, što je ne samo izgledalo ružno već, pre svega, sasvim budalasto (uzgred rečeno, nekoliko sedmica potom u Podgorici se istim povodom našoj himni tapšalo).
Važi stara formula – ko ne poštuje sebe, ni drugog ne može poštovati. Ružni, prljavi, zli. – Mi ili oni?
Ivan Kovač
