trg_fontaneOprostiti, ali ne zaboraviti. Da li je to ikako moguće? Ili je to gluparija, isprazna frazetina o kojoj uopšte ne promišlja onaj ko je izgovara?
Kada se preljubniku učini oprost, ovaj ne očekuje da će zauzvrat svako malo biti podvrgavan pridikama zbog pogrešaka prošlosti, da će mu „dosije” olako biti vađen iz fioke. Oprost, gledajući psihološki, očito podrazumeva i određenu, ako već ne punu, meru zaborava. U svakom slučaju podrazumeva nepomen (koji se bezrazložno neće narušavati).
Ipak, kako se pogreške ne bi ponavljale, što je i svrha samog egzorcizma praštanja, nije dovoljno naprosto nastaviti dalje. Ponašati se kao da ničeg nije ni bilo obično preporučuje vraćanje (rđave) prošlosti (circulus vitiosus odnosno rđav krug).
Na bečejskom Šlajzu (prevodnici) oprašta se, ali ne zaboravlja mađarskim fašistima (jednako kao u selu Čurugu i u Novom Sadu gde su, takođe, ljudi bacani pod led), u Srebrenici se oprašta, ali ne zaboravlja Srbima, u Aušvicu se oprašta, ali ne zaboravlja Nemcima.
Kada danas pohodimo stratišta i u prigodnom tonu primećujemo da je „ljudski praštati”, te da „treba oprostiti, ali ne zaboraviti” kako se „istorija ne bi ponovila”, kome zapravo činimo oprost? Naime, zločinci su mahom odavno pokojni, a oni koji nisu – ili su kažnjeni ili se i danas love kako bi bili kažnjeni. A kada zločinca kaznimo, mi nemamo pravo opraštati mu i tako reklamirati svoju plemenitost. Oprost upravo podrazumeva plemenito odustajanje od odmazde koju toliko trebamo. Takođe, potomci – izlišno je dokazivati – nisu odgovorni za zločine predaka. Pa kome se, dakle, i radi čega onda oprašta?
Oprašta se, zapravo, kolektivna (moralna) krivica! Premda se kolektivnoj krivici obično pririče utvarni karakter, ona nesumnjivo postoji (upravo fraza kojom se bavimo, videćemo dalje, svedoči o njenoj prezentnosti). Naravno, nije reč o tome kako su svi u kolektivu pojedinačno krivi. – Tada bi to opet bila tek pojedinačna krivica (odnosno njihova suma). Naime, kolektivna krivica nije krivica nekog naroda, kao njegovo imanentno obeležje – teret je na društvenoj zajednici privremeno kontaminiranoj zloduhom. Narodi ne mogu biti genocidni po sebi – oni su, sva je sreća, tek privremeno pod vlašću zloćudnog nastrojenja.
Reč je, dakle, o zloduhu koji privremeno zavlada društvom. Ljudi ga zameću, ali mu ljudi i podležu (mnogi su mu podlegli makar se i ne latili puške – naime, preuzeli su zločinačko nastrojenje i, izvesno vreme, podsticali ga).
Mišljenje da se prilikom svečanosti prisećanja žrtava zločina, makar i nesvesno, radi o tretiranju kolektivne krivice potvrđuje i potreba da se oprost preduzima svake godine, dakle, uvek iznova i iznova. Naime, postoji stalna bojazan da se rđava prošlost ne povampiri, da se kolektivni (zlo)duh ne reaktivira – ne samo tuđ, nego i naš, osvetnički – kolektivni duh koji, ako ne čini neposredno, a ono podstiče zlodela. Otud je kolektivnu krivicu neophodno držati u stanju aktivnog oprosta – oprosta, ali ne i zaborava.
Takođe, tome svedoči i okolnost da se na ovaj način obeležavaju pre svega zločini koji imaju neposredne veze sa našom sadašnjicom – tokom socijalističke Jugoslavije isticani su fašistički zločini, a od devedesetih, recimo, vidovdansko stradanje. Prošlost mi, dakle, biramo. Ona je tu usled sadašnjeg izbora (dobrog ili lošeg), a radi budućnosti.
Dakle, ovde je reč o opraštanju, ali pre svega o mementu – o permanentnom podsećanju na mogućnost zla, tuđeg i sopstvenog. I upravo stoga što je reč o oprostu i podsećanju na kolektivnu krivicu (prošlu i, nema sumnje, buduću), na kolektivni (zlo)duh, moguće je ustvrditi frazu „oprostiti, ali ne zaboraviti”, a što je inače psihološki protivrečno u pogledu pojedinačnih zlodela.
Ivan Kovač
