trg_fontaneŽalosna je činjenica, i očevidno sasvim blesava, da gotovo svako misli, grcajući u taštini, kako poseduje više mudrosti od drugih. Pojedinac je, doduše, u stanju apstraktno ustvrditi da „ima boljih”, ali u neposrednoj okolini teško uspeva iskopati primer – naime, primeri koje iznalazi obično spadaju u red benignih tj. dovoljno vremenski i prostorno udaljenih, teško komparabilnih (kao primeri „boljih od nas“ najpodesniji su pokojnici, pre svega jer pred sobom nemaju, iz razloga koji su očiti, prostora za dalji lični napredak). Rečju, mi znamo da objektivno nismo najpametniji, ali taština nas goni da svejedno mislimo da jesmo, i to, na veliku žalost, ne u konkurenciji svog kvarta ili zaseoka, već – gotovo da mi je neprijatno reći – čitavog sveta! – Sumanuti paradoksi poput ovog, međutim, ne predstavljaju ništa neobično, kamoli neizvodljivo za našu (takozvanu) normalnu psihu.
U tu svrhu (očuvanja slike o sebi kao najmudrijim) najčešće se potcenjuju oblasti gde ne briljiramo. Poznajemo jednog koji izvanredno slika, drugog koji s lakoćom parla množinu jezika. – U domenu slikarstva odnosno poliglotije mi im svakako priznajemo primat, oni su tu nesumnjivo bolji od nas. Istovremeno, pouzdano nalazimo da smo u drugim stvarima – onim svakako značajnijim, naprosto ključnim – mi sami neuporedivo bolji. Naličje manevra potcenjivanja tuđih znanja i veštine jeste precenjivanje sopstvenih. Otud, recimo, matematičari status tzv. kraljice nauka dodeljuju matematici, filozofi filozofiji, teolozi teologiji (koja zamišlja da su joj sve druge nauke, a posebno filozofija, tek služinčad), fizičari fizici i tako dalje. Svako je sklon da svoju specijalnost proglašava za najznačajniju disciplinu, utemeljujuću za sve druge. Zapravo, saobrazno njenoj prirodi, jedni će svoju nauku posmatrati kao temelj, a ostali kao vrh takozvane građevine saznanja – nimalo ne iznenađuje da prvi, bez izuzetka, presudnim smatraju kamen temeljac, dok drugi takvim smatraju poslednji, vršni kamen.
Štaviše, mizolog (doslovce mrzitelj razuma, razloga) svekoliku će nauku proglasiti za mlatnjavu prazne slame, erudiciju će proglasiti za bespotreban, čak opasan balast. Još je Heraklit osuđivao mnogoznalaštvo koje ne uči ničemu – svaštarstvo i „filovanje“ podacima smatrao je teškim odsustvom mudrosti. Dalje, manuelac ističe značaj fizičkog rada, intelektualac, pak, telesnoj snazi i spretnosti pretpostavlja kefalo.
Ključno je primetiti da se neprekidno nadgornjavanje i upoređivanje između ljudi ne odigrava jedino na usko-intelektualnom terenu. Nije tu, dakle, reč naprosto o školskoj infekciji intelektualaca (premda oni zaista najlakše poboljevaju). Ulog je, naime, mnogo veći – radi se o mudrosti, ali mudrosti pojmljenoj kao prisnost sa onim bitnim – sa suštinom stvarnosti. Svi mi, dakle, tvrdo verujemo da smo između svih ljudi najdublje zašli u bit svega, najviše joj se približili i najjasnije je sagledali. Ta bit se, videli smo gore, različito shvata, te su i oruđa kojima se ona zahvata različita: razum, intuicija, um, čula, itd.
Umetnik drži da se umetnošću najdublje prodire u stvarnost, naučnik smatra da se tehničkom sondom (u svemir, telesnu šupljinu ili pukotinu zemljine kore) to najbolje postiže, filozof, pak, smatra dijalektiku najpenetrativnijim mogućim oruđem. Napokon, neko će poslednje uporište ovako pojmljene mudrosti potražiti u moralnosti, u valjanom delanju – drugi su možebiti pametniji od njega, ali on za razliku od njih valjano dela, a to je, prema njemu, ono suštinsko, ono zbog čega čovek i postoji.
Zapravo, ovde nije reč ni o nadmetanju, niti o upoređivanju. Naime, nijedan poraz u raspravi, ma kako težak bio, ne može nas razuveriti da smo najmudriji. A nije reč ni o upoređivanju strogo uzeto, jer mi polazimo od uverenja da smo najmudriji, a tek potom, u uporedbi sa ostalima, nastojimo – kako znamo i umemo: ma i najfantastičnijim i najnategnutijim konstrukcijama – održati to sumanuto uverenje.
Egomanija je po svemu sudeći svojstvena čoveku. Ovde ipak nije u celosti reč o čovekovom moralnom posrnuću. Pojedinac je, naime, po prirodi stvari prinuđen da stvari posmatra iz svoje lične perspektive – Bekon bi rekao iz svoje lične pećine. O duševnosti/mudrosti drugih – mi saznajemo najpribližnije kroz jezik, međutim o sopstvenoj duševnosti/mudrosti to činimo neposredno. Mi se neposredno osvedočavamo o dubini i složenosti sopstvene mudrosti. Jezikom uistinu nije moguće sve iskazati, a prema mnogim misliocima, jezik posebno zakazuje u iskazivanju onog suštinskog. Sklonost ka solipsizmu, kao i megalomaniji, svojstvene su, dakle, čoveku kao čoveku. Na njih je – žalosna je i blesava činjenica – čovek osuđen.
Isto tako, pojedinac je sklon da precenjuje sve ono čime ne raspolaže. Klasična je već izreka da čovek vredi onoliko koliko jezika govori – što je nesumnjivo najobičnija budalaština, jednako kao i preuveličavajući stav o značaju i težini kompjuterskog opismenjavanja, usled čega „neposvećeni“ neretko s tremom sedaju pred kompjuter.
Zbog svega rečenog, potrebno je ne smetati s uma da je naš pogled na stvari subjektivan, da svet posmatramo iz svoje „pećine”, kao što i svako drugi neprekidno gviri iz svoje sopstvene „pećine” (svako, dakle, na svoj specifičan način) – pa se valja čuvati taštine i osećaja superiornosti, ali i jednako „pećinskog“ osećaja inferiornosti.
Ivan Kovač
