trg_fontane
Internet je medij koji, na prvi pogled, podrazumeva pluralizam i decentralizaciju ideja i vrednosti, i kao takav predstavlja svojevrstan postmodernistički raj. Uz internet priključak dobijamo pristup gotovo svim informacijama i mišljenjima koja nas povodom društvenih pitanja mogu zanimati. Posebno je to značajno imajući u vidu teme koje mediji glavnog toka, usled tendencioznosti, jednostrano prate.
Idiličnost internet medija, međutim, biva pomućena (Mekluanovim) uvidom da medij kao takav nije neutralan. Sam medij je zapravo poruka. Uvid potkrepljuje i aktuelni hit-snimak na Jutjubu pod nazivom „A gde je pečat?“. Za one koji (još) nisu videli smehotresni klip – reč je o protestu radnika Niša, preciznije, primedbi koju govorniku na skupu neočekivano, upravo volšebno stavlja legalista iz okupljene mase. „A gde je pečat?“, insistira ovaj. Snimak od svega dvadesetak sekundi nesumnjivo nudi niz povoda za smeh. Okolnost koja, međutim, u fenomenu intrigira jeste svojevrstan, ne jedino internetski, mehanizam razrastanja i hibridizacije sadržaja, a u sklopu toga posebno takozvani mim (eng. meme). Reč je o „jedinici kulturnog značenja“ koja, saobraćajući od pojedinca do pojedinca, „poput virusa mutira“. Klip „A gde je pečat?“ uistinu je u međuvremenu mutirao i inicirao niz mutiranih oblika, spomenutih mima, odnosno desetina i desetina različitih reciklaža, fotomontaža i drugih hibridizacija izvornog sadržaja, posebno remiks klipova u tehno i reperskom stilu, a postoji i gangnam verzija. Pesma „Gangnam style“ je, opet, poseban kulturološki fenomen, upravo fantom, budući da je do nas – a, paradoksalno, i do najvećeg dela planete – stigla kao već gotov „planetarni hit“.
Parazitiranje na „izvaljenom“ fazonu, podrazumeva se, predstavlja uobičajeni mehanizam komike – nastojanje da se inicijalni humorni potencijal iscrpi, odnosno, koliko je to moguće, perpetuira. Rečeni mehanizam, međutim, počesto je izraz jednog temeljnijeg, upravo zloćudnog procesa – sveopšte apsorpcije kritike i svega podrivajućeg koju neprekidno preduzima kapitalistički poredak. Naime, preko milion i po pregleda snimka na Jutjubu, umesto da oformi kritičnu masu i pritisak sa kojim će druga strana biti prisiljena da računa, sasvim paradoksalno, nimalo ne afirimiše radničku stvar u Nišu. Ljudi su se iz nekog konkretnog razloga bili okupili, ali to je ovde ostalo sasvim izvan fokusa. Internet fanovi (lajkači) niti znaju, niti ih je briga da saznaju za šta se bore radnici Niša, a kamoli da odluče pomoći im na neki način. Radnici i njihova društveno-politička akcija bivaju uspešno apsorbovani. Potencijalno subverzivan impuls postaje u ovom slučaju predmet sprdnje – onemoćao i sterilizovan usled neumitno integrišućeg (internet) konteksta. Upravo poput konfekcijskog brenda Če Gevara – južnoamerički revolucionar na majicama ostaje žestok i subverzivan taman koliko i pomodni krokodilčić.
Nakon višestrukih mutacija više ništa ne preostaje od inicijalne poruke (kritike), ukoliko se, da ponovim, i na samom početku uopšte bilo šta o tome znalo ili se interesovalo.
Sledeći, na ovim prostorima takođe već oprobani, korak alijenacije inicijalne poruke jeste komercijalizacija. Tako se znameniti protagonista klipa „Šta reći, koju posluku porati“ pojavio posle nekog vremena u reklami u kojoj, opetujući svoj gaf, firmom na grudima promoviše izvesni veb-sajt. Otud ne bi bilo neočekivano, usled mehanizama alijenacije i klasne zbrkanosti radništva, kada bi se tandem iz klipa „A gde je pečat?“, govornik i legalista – obojica, naime, svojim držanjem gotovo podjednako izmamljuju smeh – iskoristivši trenutnu popularnost, uskoro pojavili reklamirajući lokalnu piceriju ili, recimo, internet portal (njihove replike uistinu poseduju znatan marketinški potencijal). Ili barem, ukoliko izostane prilika za ućarivanje, kada bi pokušali razraditi svoju instant popularnost intervjuom ili, već, bilo kakvom pojavom u medijima. Jer danas svako žudi da bude popularan – tako glasi vladajući aksiom – makar, naime, i na bazi ničega. Ovdašnja javna scena, uzgred rečeno, pretrpana je ljudima-fantomima, svojevrsnim simulakrumima, za koje niko pouzadno ne zna zbog čega zavređuju da budu saslušani i viđeni, ali koji se s upornošću pojavljuju, upravo do mere kada nam postaju sasvim domaći i prirodni. Takvi bivaju popularni naprosto zato što su popularni.
Internet, sasvim očigledno, nema pečat ili, bolje reći, svaki korisnik interneta poseduje sopstveni pečat. Međutim, kada je pečat u rukama neosvešćene, klasno zbrkane raje, koja svoju životnu rezignaciju uspeva nakratko prekinuti jedino eskapizmom, bilo kakvo atestiranje – pa makar i uz višemilionske pečate – nije u stanju načiniti bilo kakav pomak. Upravo suprotno, iskustvo pokazuje.
Ivan Kovač
