trg_fontane
Da uvek ima plemenitih ljudi sa velikim srcem, potvrđuje i ova priča, koja će možda doprineti tome da ljudi „zavire“ u svoje srce i vide da li u njemu ima mesta za nekoga kome treba roditeljska ljubav i pažnja.
Dvanaestogodišnji dečak Atila Komaromi od rođenja je u domovima za smeštaj dece, jer sudbina je htela da se rodi drugačiji od drugih, a razvoj događaja je nametnuo da živi odvojen od porodice. Međutim, 2010. godina će mu verovatno ostati u upečatljivom sećanju, jer je u novembru dobio porodicu i novi dom.
Socijalna radnica iz Bečeja Ljubica Terzić, koja prati razvojni put malog Atile od trećeg meseca života, kaže da je Centar za socijalni rad u Bečeju pomogao da se Atila još kao beba smesti u dom za nezbrinutu decu u Subotici, ali da su bili primorani nekoliko puta da ga premeštaju.
„Kada je pre nekoliko godina doneta odluka da se deca do 10 godina iz doma u Kulinama kod Aleksinca moraju izmestiti u druge ustanove, Atila je 2008. godine vraćen u Dom za decu ’Kolevka’ u Subotici, međutim, pošto je taj dom postao Dom za decu ometenu u razvoju, trebalo je da ga premestimo u dom u Veterniku, ali tamo nije bilo mesta i Centar za socijalni rad je počeo da radi na tome da se za njega pronađe hraniteljska porodica. Najviše možemo da zahvalimo Mariji Rapić iz Radičevića, koja je bez razmišljanja prihvatila da dete bude smešteno u njenu porodicu. Osoblje iz ’Kolevke’ je priredilo Atilino krštenje i ja sam za tu priliku pozvala Mariju i njenu majku Vinku, koja se dugo godina bavi hraniteljstvom, da dođu i upoznaju se sa Atilom. Taj prvi susret je bio dovoljan da Marija kaže: ’On je moj i ja ću da ga vodim svojoj kući!’“, rekla je Ljubica Terzić.
Marija Repić ima dvoje svoje dece, ali je vrata svog doma otvorila i za decu bez roditeljskog staranja. Prošla je kroz obuku za hranitelja i već nekoliko godina pored svoje dece odgaja i drugu decu.
„To se nekako spontano desilo u vreme bombardovanja, kada je dvoje dece smešteno kod mene i trebalo je da traje dok se ta situacija ne smiri. Međutim, devojčica S. je odrastala zajedno sa mojom ćerkom, počela me je zvati ’mama’ tako da je bilo teško da se od nje odvojim i odlučila sam da postanem hraniteljica. Tako je krenulo, a posle, kad vas pozovu iz Centra za socijalni rad i kažu da imaju dečaka ili devojčicu kojima treba dom, porodica i koja nemaju gde, onda to nekako ide samo od sebe. Nemoguće je reći ne, posebno ako dovedu dete da ga vidite“, ispričala je Marija Repić. „Gotovo sva deca su bila mala koju smo prihvatili na hraniteljstvo. I moja mama se bavila hraniteljstvom i ja sam sa svojom sestrom i bratom odrastala u takvoj atmosferi. Mi smo znali da imamo i četrnaestoro dece, neka su morala hitno da se smeste da prenoće ili na dan-dva, tako da sam navikla na punu kuću, na dečju galamu i sve mi je to lepo. Prvo dete koje je mene zvalo ’mama’, a bilo je na hraniteljstvu je od mene mlađe samo osam godina. On nije više kod nas, osamostalio se i zaposlio, ali smo i dalje u kontaktu“.
U Marijinoj kući je trenutno četvoro dece, njenih dvoje, devojčica D. koja je već sedam i po godina kod nje i odnedavno Atila. O prvom susretu sa Atilom Marija je rekla: „Možda je kod mene postojala mala dilema sve dok me Ljubica nije odvela u subotičku ’Kolevku’ da ga vidim, ali u prvom momentu kad ostvarite kontakt sa detetom, kad vidite dete koje očekuje da ćete ga primiti u kuću, da ćete mu pomoći u životu, u vama se probudi nešto i nemoguće mu je okrenuti leđa. On je meni od prvog dana govorio ’moja Marija’, i kad sam odlazila kod njega u posetu sva deca u domu su znala da sam ja Atilina Marija.“
O tome kako su meštani prihvatili i kako gledaju na ovakav gest, Marija je rekla da su reakcije različite: „Mogu da kažem da nas polovina meštana podržava. Dobili smo kolica, garderobu, obuću, drvara iz Radičevića je obezbedila improvizovani prilaz za školu, pitaju da li nam nešto treba, dakle, ima ljudi koji su to dočekali sa podrškom, pružaju i nude pomoć, a ima i onih koji su rezervisani. Ima i onih koji komentarišu, negoduju, a sami neće nikad da se mrdnu i urade nešto slično. Na Centar za socijalni rad mogu da računam u svako doba dana ili noći, socijalnoj radnici mogu da se obratim bilo kada i sa bilo kakvim problemom ili ako ne znam kako da postupim, jer ja sam ipak samo hranitelj, nisam psiholog, socijalni radnik ili pedagog. U Centru imaju takve stručnjake koji mi mnogo mogu pomoći, jer Atila je dete koje je 12 godina živelo u domu, koje ne zna šta znači kuća i kućni red. Bilo je tu i simpatično smešnih situacija, recimo, nije mu bilo jasno zašto komšinica dođe da popije kafu, a ne radi ništa?“.
Prema rečima Marije, uklapanje u novu sredinu za Atilu je teško, ali on iz dana u dan napreduje. Teško mu je da prihvati obaveze, domaće zadatke i slično, jer nije navikao na to. „Što se tiče drugara i okoline, sa tim je oduševljen. Nikad pre nije doživeo porodično kićenje jelke, atmosferu za Božić, a nedavno smo proslavili i njegov rođendan. Nosio je bombone da počasti drugare u školi prvi put u životu, i to je za njega nešto o čemu još priča. Verujem da kad izađe na kraj sa tim da mora da ima i obaveze, da će sve da bude u redu. Jednostavno nije navikao na kućnu atmosferu, nije navikao da neko ceo dan gleda šta on radi, iako su u domu stvarno divni ljudi, međutim, ako se zna da se sa 600 dece brine nekoliko žena, fizički je nemoguće postići da budu u svakom trenutku uz svako dete.“
Atila je u domu krenuo u prvi razred, a sada pohađa prvi razred u Osnovnoj školi „Zdravko Gložanski“ u Radičeviću po inkluzivnom programu.
Socijalna radnica Ljubica Terzić je rekla da su urađene sve neophodne pripremne radnje pre njegovog dolaska u školu, u koje su bili uključeni roditelji, učiteljica, psiholog i direktorica: „Deca u odeljenju su ga lepo prihvatila, priredila su mu dobrodošlicu i toliko su bila razdragana da nisu mogla da se dogovore ko će pre da mu da poklončić i da recituje pesmicu. Za sada sve ide kako treba, Centar je platio da se za Atilu napravi prilagođen sto, obezbeđen je i prilaz u školu i u kuću gde je dete smešteno“.
Direktorica Centra za socijalni rad Svetlana Gagić je objasnila da je ovo prvi slučaj da je jedno dete sa posebnim potrebama smešteno u hraniteljsku porodicu koja je obučena za to: „Opština nam je izašla u susret i pružila pomoć u vezi sa plaćanjem personalnog asistenta koji je Atili bio potreban u domu kada je pošao u prvi razred, a sada je prihvatila plaćanje pedagoškog asistenta koji mu je potreban u ovoj školi. Po dolasku u hraniteljsku porodicu, Atila se uključio u školu ’Zdravko Gložanski’, gde su svi pomogli i sami se organizovali do prvog polugodišta, ali smo se obavezali da ćemo od drugog polugodišta organizovati i pedagoškog asistenta, tako da je od 17. januara pedagoški asistent svakodnevno prisutan na času sa njim. Atila mnogo brže napreduje od kada je u porodičnom okruženju, jer mu se više pažnje posvećuje. Ima oko sebe drugu decu i u porodici i u školi koji mu, takođe, posvećuju pažnju. Bitno je da je osetio toplinu i ljubav, da je okruženje oko njega manje restriktivno, što je nama i bio cilj. Centar za socijalni rad je uglavnom svu svoju decu iz domova smestio u hraniteljske porodice, tako da imamo 58 dece u porodičnom smeštaju, veliki broj obučenih hranitelja i jedan smo od centara koji je uspeo taj posao da uradi na kvalitetan način. I ovim putem želim da se zahvalim hraniteljici koja je imala ogromno srce za ovakav gest i vrlo je požrtvovana prema Atili“.
A Atila, kao i svako dete, nasmejan, pun života pričao je o ljudima sa kojima sada živi, novim drugarima, školi, priredbi za Svetog Savu, poseti Belom dvoru…
„Kada sam došao prvi dan u školu drugari su mi recitovali. Bila je i priredba za Svetog Savu, bilo je lepo i svi su se smejali. Drugari su dobri, igraju se i druže se sa mnom i ja jako, jako volim da se igram sa njima. Išao sam i kod princeze Katarine da dobijem paketić i bio je program za decu. Princeza lepo izgleda, a i jelka mi se sviđa, bila je velika. Onda su svi vikali Deda Mraze, i on je doneo paketiće. Dobio sam auto, sivi i crni, to je dobro da se dobija, a dobio sam i bombone, čokolade, perece, to sam sve već pojeo“, rekao je Atila.
Ispričao je i da voli da ide u školu, da voli sve predmete i voli da uči, da je probao da fotografiše, pa kad poraste, voleo bi, možda, da postane fotograf.
Hraniteljstvo, kao i roditeljstvo objedinjuje mnogo toga, lepo i manje lepo, dobro i loše, sreću i tugu… Hraniteljica Marija Repić je rekla da ima trenutaka kada ne zna šta će i na koju stranu prvo da krene, jer svima treba, svi je traže, ali kad decu smesti u krevet i kada se završi dan, u tišini sedne i analizira ga kako je prošao, tada, objasnila je, oseti zadovoljstvo i neku unutrašnju sreću, jer zna da je i tog dana nekome pomogla i srce joj je puno.
„U subotičkoj ’Kolevci’ ima preko 600 dece, a ljudi su rezervisani. Verujem da kad bi probali, kad bi videli tu decu, da bi drugačije razmišljali. Treba ljudi da shvate da to nije tako kao što vidimo na televiziji. Ne možemo otići u Afriku da im pomognemo, jer većina od nas nema mogućnosti kao Anđelina Džoli, pa da odnese 20.000 paketa. Ovo je blizu. Ima mnogo ljudi koji nemaju nijedno dete, ili su njihova deca odrasla i odselila se, ili su zasnovala svoje porodice, a to jedno dete koje bi uključili u svoju porodicu ne može da napravi toliko problema kako oni zamišljaju. Sve to dođe na svoje, svako od te dece se prilagodi, samo im treba pružiti priliku. Atila je kod mene svega tri meseca i još je u procesu prilagođavanja, potrebno je bar tri godine da izbriše iz glave 12 godina domskog režima, ali onda sve bude super.“
Ljiljana Milovanov
