trg_fontane
Neki još uvek ne znaju za šta i za koga će da glasaju u nedelju, a ima i onih koji nisu sigurni kada su izbori u Srbiji, recimo, onaj koji pominje 26. april (Babić, SNS). Drugi, pak, „nežno konstatuju“ da će penzioneri ostati bez penzije ako ne glasaju za onog za koga, prema mišljenju baršunastog pretiše (Krkobabić, penzioner valjda), treba da glasaju.
Treći obećavaju razvoj, a ne samo štednju i sasvim su u pravu, jer su neki od njih poznati upravo po primanjima u državnim firmama, ne znamo koliko je to novca mesečno, jer primalac nadoknada, SPS-ovac u državnoj firmi neće to da kaže (Bajatović). Oni napredni među nama otvaraju firme, postavljaju kamene temeljce, lopataju, asfaltiraju, baš sad, oko 24. aprila, rečju, samopregorno ne silaze s malih i većih ekrana (Vučić & Co.). DS-ovci puštaju balone s obećanjima SNS-a, iako u njihovo prethodno i sadašnje vreme ni pod lupom nije bilo lako naći duži asfaltirani ili zakrpljeni put u Srbiji i Vojvodini. Oni kojima je bilo dosta, govore o crvenoj liniji i o tome da nikada, nikada, nikada sa naprednjacima, a upravo njihov šef je na poziv prvog naprednjaka ministrovao nekoliko meseci. Čeda, Boris i Čanak konstatuju šta je loše, tu i tamo priznaju i sopstvene greške – ako ih je uopšte bilo, ako je i ono istorijsko pomirenje sa Ivicom bez marice i koferčeta uopšte greška, jer, je li, moralo se…
O idejama i obećanjima DSS-a, Dveri, Zavetnika, Šešeljevaca i ostalih neka građani sami misle.
Tu su partije nacionalnih zajednica Mađara, takođe na visini zadatka, jedni su u koaliciji s dosadašnjim neprijateljima (SVM i partneri), tvrde da su oni jedini za Mađare, a usput priželjkuju Vučića s jedne, a Orbana s druge strane, „nežno“ bi da uklone svoje, takođe manjinske oponente na izborima (najpre u Bečeju, a potom i šire), one koji su sad u civilnoj organizaciji Mađarski pokret (nekadašnji funkcioneri SVM-a, ali, ruku na srce, ima tamo i nepartijskih intelektualaca), usput, prigodno, baš u predizborno vreme, raspisuju konkurse za nepovratna sredstva samo za one koji imaju osim srpskog i mađarsko državljanstvo.
U toj šumi partija, partijica i grupacija uvek i ponovo željnih vlasti, jer među njima nema onih – makar ako govorimo o onima vrednih pomena – koji dosad već nisu bili na vlasti, građanin, birač, „narod“ ne zna koga da bira, ko s kim bi i ko s kim ne bi, te je onaj Kesić, čini se, sasvim u pravu kada pevuši aludirajući na maltene već urbanu evergrin pesmu: „Vučiću pederu, Tomo pederu, Borise pederu, Nenade pederu, Bojane pederu“ i tako dalje, dok ima kandidata. A kandidati u ovoj zemlji nisu deficitarni.
Socijalistički kotrljajući kafić i drugi posetioci
U Bečeju, kao i u Srbiji, već je nedeljama veselo, jer naš lep grad i naš lep centar grada, kako reče Boris Tadić pre nekoliko nedelja –
valjda nije temeljno pogledao naš „lep“ centar, jer da jeste ne bi to izustio – pohode partijski funkcioneri (Gašić, Mirović) i poneki lider (Čeda, Boris, Radulović, Čanak), državni činovnici državničkim poslom (ministar i državni sekretari iz ministarstava, prirodno, svi iz SNS-a ili bliski SNS-u) nekako baš u toku izborne kampanje, pa se sada tu asfaltira, popravljaju se putevi, semafor na kružnom toku radi punom parom, možda će i Petrovoselski putni pravac biti pretvoren u put, izgleda da se završava i rekonstrukcija zadužbine Bogdana Dunđerskog u centru grada, doduše, nova farba je stigla samo do polovine prozora u prvi mah, rekonstruiše se javna rasveta, asfaltiraju se nekategorisani putevi, farbaju se nove „zebre“, ponovo je obećana skora rekonstrukcija Pogače iz kredita, izbušen je novi bunar na vodozahvatnom polju, nadležno ministarstvo je obezbedilo 4,6 miliona dinara za socijalne potrebe građana opštine, obećana je i socijalna pomoć nekadašnjim PIK-ovcima – posle izbora…
Tako pojedini građani mole boga (ili već koga) da izbora bude svake godine, jer ćemo makar asfalt dobiti tu i tamo.
Minhauzeni svih ubeđenja
Neki od takmaca na lokalnim izborima, međutim, izgleda da, umesto da napreduju, sve više nazaduju ili nemaju visoko mišljenje o „narodu“ koji 24 časa ima priliku da gleda i sluša velikog vođu, pa je, valjda misle, verovatno, otupeo.
Tako ima onih koji ne obećavaju, već nude rešenja, a rešenje je da opština kupi tek ponovo privatizovani PIK „Bečej“ („rešenje“ bečejskog odbora Srpske narodne partije). Jes` da je privatna kompanija za PIK platila 45,5 miliona evra, jes` da je opštinski budžet „težak“ tek oko milijardu dinara a ne evra, jes` da lokalna samouprava više ne može da uzima kredite da bi kupila kombinat, jer se već nauzimala kredita, dakle, jes` da opština nema para da kupi PIK, niti se zna da li sadašnji vlasnik hoće da ga proda, ali će „nam“ u tome pomoći Vlada Srbije i Rusija. Doduše, ni te vlade ne znaju za to da će „nam“ pomoći.
Nisu „loši“ ni oni koji nastupaju pod imenom „Prvo Bečej“, a inače je reč o neprirodnoj koaliciji Socijalističke partije Srbije, Srpske radikalne stranke i Komunističke partije. Oni, naime, hoće i obećavaju Bečejcima 8 sati rada, 8 sati slobodnog vremena i 8 sati odmora i još mnogo toga: život dostojan čoveka, kvalitetnu pijaću vodu i kanalizacionu mrežu u svim naseljenim mestima, dobre lokalne puteve, trotoare i biciklističke staze (!), čistiji i uređeniji kej na Tisi, kulturne manifestacije dostupne svima, da Bečej ponovo postane jak industrijski centar, zaustavljanje odlaska mlade generacije i „solidnu“ socijalnu zaštitu za „najstarije sugrađane“ i „penzionere“. Socijalisti, radikali i komunisti, međutim, ne navode iz kojih izvora (finansijskih) će sve „obećano“ da ostvare. I tu kampanjska priča ove koalicije nije završena, ostatak liči na putujuću komediju, naime, ovih dana gradom kruži nešto na točkovima, adekvatno opremljena obeležjima SPS-a i na tom nečemu piše „Bike kafe“…
Liga socijaldemokrata Vojvodine, pak, priča svoju priču iz opozicije, međutim, ova stranka u Bečeju i nije opoziciona, jer je njen jedini odbornik – doduše Liga na lokalnim izborima 2012. godine nije osvojila nijedan odbornički mandat, već je jedan odbornik Demokratske stranke u toku mandata „postao“ Ligaš – šef odborničke grupe vladajućeg Srpskog pokreta obnove u lokalnom parlamentu. No, svejedno, bila na vlasti ili u opoziciji, Liga nema lokalni program za lokalne izbore.
Lokalni „programi“ ostalih takmaca na izborima imaju iste nedostatke: ne navodi se iz kojih će finansijskih izvora ostvariti svoja obećanja (DS, Dosta je bilo, LDP i nestranački kandidati, SVM i partneri, Mađarski pokret i DZVM) ili, ako imaju „finansijsku konstrukciju“, zbog nečega ne žele to da saopšte građanima.
Treba zatim, kao svojevrsno „čudo“ napomenuti da koalicija Srpske napredne stranke, Srpskog pokreta obnove i njihovi partneri ne vode stranačku predizbornu kampanju. Ova koalicija, naime, na stranačkom nivou nije obećala ništa, ili to nije saopštila medijima. Vodi se, međutim, s pozicije vlasti žestoka kampanja – i tako je izbrisana „linija razdvajanja“ između stranaka i lokalne samouprave: u prethodno vreme osvanuli su bilbordi s dostignućima lokalne vlasti u gradu, čak i bilbordi s „budućim dostignućima“ (obećana rekonstrukcija gradskog trga), skoro sve reklamne i nereklamne površine u Bečeju zauzele su predizborne poruke SNS-a, Bečej učestalo posećuju državni činovnici i donose „poklone“: lopte i majice, ali i nedavno potpisane ugovore za poboljšanje usluga socijalne zaštite, predsednik opštine i istovremeno predsednik bečejskog odbora Srpske napredne stranke svakodnevno organizuje konferencije za novinare o uspesima lokalne vlasti, a te uspehe će naivni građanin lako da „pomeša“ s uspesima SNS-a.
No, ima i događaja na koje novinari nisu pozvani, već samo dobiju saopštenje iz opštine, takva je bila i najava slovačkog ulaganja 18. aprila (najavljena je izgradnja staklenika i bazena za uzgajanje rakova, investicija vredna 20-30 miliona evra), a u istom saopštenju piše i da je Bečej „posetio“ i „inostrani investitor iz oblasti auto-industrije“, a ako taj neimenovani potencijalni investitor uloži u naš grad, to bi dovelo do „preporoda bečejske privrede“, to je prema navodima iz saopštenja izjavio predsednik opštine.
„Što god da izaberemo, nema nam spasa”
Osim javne i prikrivene, ali veoma žestoke predizborne kampanje predstavnici svih stranaka su veoma aktivni na socijalnoj mreži reklamirajući sebe i međusobno se napadajući, međutim, interesantno je da maltene nijedan akter na lokalnom izbornom tržištu nema političke reklame u medijima. To znači da su veoma samouvereni ili misle da se izbori događaju u virtuelnoj stvarnosti i da glasaju virtuelni građani.
Jedino su svi aktivni na pijacama pijačnim danima, zaboravljajući da Bečejci koji su ostali bez posla retko idu na pijacu iz razumljivih razloga finansijske prirode.
Na kraju, ima li odgovora na pitanja: šta je rešenje, kome vredi dati glas? Veliki deo Bečejaca i nekoliko dana pre izbora ne može da odluči, pre svega zbog toga što pretpostavlja da će većina stranaka biti voljna da nakon izbora stupi u koaliciju sa SNS-om – neki to javno kažu i priželjkuju, recimo, Savez vojvođanskih Mađara, drugi su i dosad bili u koaliciji sa Vučićevom strankom, recimo, LDP, a neki su skloni, iskustvo nas uči, da „menjaju ploču“ nakon izbora.
O tome šta je, možda, rešenje, govorilo se u ponedeljak u Novom Sadu, na tribini „Za šta glasamo u nedelju?“, na kojoj je scenarista i glumac Dejan Ćirjaković rekao da će izaći na izbore ali da neće moći da glasa ni za ove sada, ni za one prošle. „Izaći ću na izbore, nešto ću zaokružiti ali još uvek ne znam šta. Ljudi su u apatiji, jer su ih svi izdali. Kada se i ovi smuče, opet će doći neko ko je u tom momentu sticajem okolnosti bio najbistriji”, kazao je Ćirjaković, a sociološkinja Višnja Baćanović ocenila je da nema kapaciteta za ozbiljnu političku alternativu. „Bila sam beli listić, ali ovaj put to ne mogu da budem. Potrebna nam je građanska akcija, da bismo za četiri ili osam godina mogli nešto da uradimo”.
Najzad je bloger Tibor Jona „zatvorio vrata“ svakoj nadi rekavši da na izborima biramo „čiji ćemo biti saučesnici”: „Ovo je košmar u kojem smo zatvoreni. Što god da izaberemo, nema nam spasa”.
K.D.F.
