trg_fontane
Pre koju sedmicu filadendronci, poznati filmaši-amateri, predstavili su svoj novi kratki film „Bečej kosmos” (scenariste i režisera Jovana Brleta Živkova).
Na tragu već prepoznatljivog senzibiliteta i umetničkih preokupacija (izražene društvene angažovanosti) ove grupe sineasta, film nemilosrdno „tapetira” bečejsku opštinsku upravu. Ipak, kako ćemo pokušati pokazati – pre svega s obzirom na kulturu – „Bečej kosmos” u bitnom promašuje naznačenu metu. I pogađa nešto drugo!
Film je na, kako izgleda, nesvestan (nehotičan) način usmerio strelu upravo ka svim onim sugrađanima indigniranim time što se u ovoj „prokletinji od grada ništa ne dešava”. Premda je Bečej prikazan, krajnje defetistički, tek kao uzletište za bekstvo (zapravo, kao kosmodrom za međuplanetarna putovanja) – konferansije u filmu očekuje da poslednjim „konvojem” i poslednji stanovnici uskoro zbrišu – filadendronci, očito je, ipak ne polažu oružje. Oni su ostali u gradu. Stvaraju. I upravo stvaralačkim činom (oformivši makar nekakav mikrokosmos) „obnavljaju Bečej” (premda se današnji Bečej može činiti kao „prirodni dekor” zaparložene sredine, kao prirodno filmičan u tom smislu, u „Bečej kosmosu” filmski prostor je izvanredno osmišljen; takođe, ovde je neodložno spomenuti kadriranje iz vazduha, neviđeno u ovdašnjoj amaterskoj kinematografiji).
„Bečej kosmos” je, dakle, implicite ismejao upravo sve one koji se „vade” na nesposobnost opštinara. Film, a to je jedina ozbiljna primedba koja mu se može staviti, nije niti analitičan (kritičko-polemičan) u svom zahvatu, a nije ni urnebesno duhovit (niti mu je, uostalom, to bila namera). To je nedovoljno artikulisan, ozlojeđen („pankerski”) kinematografski izliv (pivopije u radnim kombinezonima skandiraju „opštinari-lešinari”). Filadendronci, međutim – a to je ključno – ne iščekuju od predsednika opštine i njegovih timova da im oformi kulturu, umetnost (vlastodršci mogu olakšati ili otežati umetničku produkciju – vlast je tu, kako se to popularno kaže, da „stvori okvir” – ali oni, ni blizu, nisu conditio sine qua non, već je to unutrašnji poriv da se stvara). Uostalom, ne stoji ona latinska – inter arma silent Musae (u ratu, nevolji ćute muze) – umetnost uvek buja usled spoljašnje ili unutrašnje ograde, otpora. Recimo, crni talas (posleratni pokret u jugoslovenskoj kinematografiji), koji filadendroncima idejno nije stran, upravo to potvrđuje. Tanani umetnički senzibilitet birokrata, naposletku, tu ne seže dalje od „etno izrađevina”, starih „zaboravljenih” zanata (kao da smo u Bečeju zabludeli hiper-sajber-urbano-tehnološkim „zvezdanim stazama”, te je nasušno potreban osvrt ka zaboravljenim „istočnicima”), zatim „kulturno-zabavnih” svetkovina gotovljenja škembića (uz već čuvene „kotizacije”), te sitnog veza opanaka i crvenih čizmica. Popularna teza o kulturi („Idete malo da se ’kulturno uzdižete’? – Da, idem na sajam knjiga.”) očito sugeriše potrebu instant konzumacije, poput žvakanja ratluka „jer mi se baš prijelo nešto slatko”. Može li se, napokon, pouzdati u (ne)zrelost vlasti da podrži instance koje je, u najboljoj nameri, podvrgavaju sistematskoj kritici (tu spada i novinarstvo)?!
A da filadendronci gordo drže do svog statusa nezavisnjaka ukazuje i činjenica da svoje filmove premijerno prikazuju u klubu „Debeli zmaj” koji, kao alternativa oficijelnom i, dakako, gotovo nepostojećem kulturnom establišmentu, uspeva samoutemeljiti sebe kao kulturni centar. Više-manje stalna publika, sjajan neformalni ambijent gde bruji zajednički „feeling”, da ne kažem „pozitivna energija” (ova je popularna sintagma toliko štura, nedovoljna – slično tinejdžerskoj „sposobnosti” da sve stvari pod kapom nebeskom odrede spomoću tek dva atributa – „kul” i „smor”; treće nije dato). Ali, kako se ispostavilo – u domenu kulture, pre svega – ovaj film je prst u oko mladima (upravo onima u samoj publici prilikom premijere, vajnim alternativcima, koji su se siti ismejali i napujdali forama u filmu i koji očekuju od drugog – opštine ili Filadendrona – da im ponude sadržaj). Većina se tu, dakle, zadovoljava tek konzumentskim stavom (pasivnim preuzimanjem gotovih stvari) – reč je o samozadovoljnim „alternativcima”-potrošačima – i u tom smislu se „u Bečeju zaista ništa ne dešava” (nema sumnje da je lakše biti konzument u velikom gradu). Ali pojedinci, kako vidimo, ipak odluče da stvaraju svoj vlastiti kosmos (koji doslovce znači red i lepotu) – makar on bio i mikrokosmičkih razmera, „običan” film ili pesma. Što se tiče stvaralaštva, naročito amaterskog (a ono je, u umetničkom smislu, možebiti i najpoštenije – jer je bezinteresno, čisto), razlika između malog i velikog grada, međutim, nipošto nije drastična.
U filmu postoji jedna neverovatno simpatična scena koja persiflira (izruguje) slizanost funkcionera i fotelje – uzgred rečeno, ovaj „sudbinski par” kao da se dodiruje u pojmu garniture (garniture funkcionera i fotelja – kolektivna svest, kroz jezik, sugeriše da je u oba slučaja reč o nekakvim kompletima nepokretnih predmeta koji su tutnuti da „džedže” po prostorijama). Tu se mladi funkcioner (u neodoljivoj izvedbi Marka Avramova) samozadovoljno rotira u svojoj fotelji (upravo kao beg, kako muzička tema podvlači), kao da mu je to čitav svet – upravo kosmos. Premda filadendronci „pucaju” ka lokalnim foteljašima, na ovom mestu, gotovo na logički nužan način, iskrsava u svesti lik (magnetička aura) ministra Tomice Milosavljevića – pri tom, nije dilema treba li on ili ne da „ponudi” ostavku (a imao je niz prilika koje su mu „išle na ruku”), već da li on to uopšte može, da li je to u stanju (postoje li tu ikakve duševne pretpostavke?). I zaista, kao u grob da silaze – Gete posprdno primećuje – kad s vlasti treba da siđu!
Ovaj zanimljivi short („kratkić”) možete pogledati na youtube.com.
Ivan Kovač
