trg_fontane
Sa prošlogodišnjim formiranjem republičke vlade, odnosno sa prvim njenim uspesima, pre svega na polju borbe protiv korupcije i normalizacije (međudržavnog) odnosa sa Kosovom, pljusnule su dve vruće šamarčine. I obe su mi, moram reći, neobično drage.
Prva se spustila na čirovito lice srpskog nacional-šovinizma u trenutku kada su mu dojučerašnje vedete, posebno Aleksandar Vučić, grubo okrenule leđa. Njihovo je ponašanje, naime, postalo upadljivo nekoherentno, čak toliko da hipoteza o mandžurijskom kandidatu i pranju mozgova više ne izgleda preterano nategnuto. Što će reći, i Aleksandar Vučić napokon postade, na zadovoljstvo razboritijeg dela življa, strani plaćenik i belosvetska prišipetlja!
Druga je šamarčina svoj smiraj pronašla na fino negovanom, samozadovoljnom licu građanskog snobizma prevashodno plavo-žute provenijencije. Sasvim moguće i vašem. Jer ja sam, između ostalih, štono kažu zapušio nos i u drugom krugu predsedničkih izbora glasao za Nikolića. Jedan, dakle, marksista, kako za sebe volim da mislim – jadan, da ne kažem – demokratskih i kosmopolitskih nazora, pri tom i dovoljno razborit, opredelio se na izborima za četničkog vojvodu. Lepo bogme. Zaista da se čovek pohvali pred drugima. Mogao bih, doduše, pokušati da ruke properem tvrdnjom kako sam glasao protiv Tadića, a ne za Nikolića, ali naposletku ispada na isto jer „manje zlo“ svakako podrazumeva „veće dobro“. Uostalom, ruku na srce, ja sam glasao za Nikolića, a ne impulsivno, kažnjavalački protiv Tadića. Smatrao sam da će pozitivna vrednost, nekakvo dobro, a ne naprosto odsustvo lošeg, proizići iz moje odluke. Hazardiranje se, barem kako sada izgleda, počelo isplaćivati.
Nominalno demokratske snage su, sada je to jasno, i pored svih početnih prednosti i neuporedivih potencijala propustile da izvrše zadatak, upravo istorijski zadatak da društvo reformišu i zaustave višedecenijsko propadanje. Pri tom su, razume se, izgubile i monopol na njegovo izvršavanje, te sada zadatku pristupaju drugi.
Prigovor da aktuelna vlast ne boluje preterano od demokratskih skrupula, odnosno da boluje od nedemokratskih škrofula, svakako nije bez utemeljenja. Gola je činjenica da policija i sudstvo čekaju mig Vučića kako bi bilo šta ozbiljnije preduzeli. Takođe je činjenica, možebiti i poraznija po naše građanske i demokratske ambicije, da čitavo društvo čeka mig odozgo, mig raznoraznih Vučića, kako bi i sa sobom bilo šta otpočelo. Reč je o bednom zaveštanju ne samo nominalno demokratskih snaga već i dalje naše prošlosti, ako ne i čitave. Sve danas, dakle, zavisi od Vučića i nekolicine, što se još od Lokovih i Monteskijeovih vremena nijednom društvu, osim dušmanskom, nije preterano preporučivalo.
Da li je, međutim, multifunkcionalni kadija iz narodne izreke bolji, odnosno manje loš, od takozvanog sistema i takozvane vladavine prava u koje su prethodnih godina druge takve kadije bile preobučene? Da li svemoćni kadija može biti bolji, odnosno manje loš, od tužitelja i sudije – posebno ako smo raspoloženi da pretpostavimo da je taj (skoro)svemoćni kadija pri tom i pun vrlina, a da sudija i tužitelj doduše svaki za sebe postupaju, ali su i svaki za sebe korumpirani ili zaplašeni? Smemo li se u ovom žalosnom trenutku bilo čemu iole boljem ponadati? Nisam siguran. Ipak, možda nas uteši činjenica da se radi o klasičnom filozofskom pitanju na koje je dominantna politička teorija doduše dala odgovor (negativan po Vučića, ali i čitavu našu bogovetnu prošlost), ali koje, kao i svako pravo filozofsko pitanje, nema definitivnog odgovora.
*
Slične stvari i, pre svega, ambicije, važe, čini mi se, i za lokalni, bečejski nivo. Na prošlogodišnjim izborima za vojvođanski parlament sadašnji predsednik opštine ubedljivo je izgubio od svog protivkandidata. Nedugo potom, gubitnik je proglašen, uz vaninstitucionalnu podršku kratkoošišanih tvrdih momaka mekog (SNSovskog) srca, za predsednika opštine. Znači li to da je predsedniku opštine falio legitimitet? – Sasvim verovatno. Nepobitno je, međutim, da se posed legitimiteta vremenom kako gubi, tako i stiče. Ako, dakle, svoj mandat i nije započeo demokratski najsrećnije – prisetimo se blagorečeno nedemokratskih metoda pritisaka, ucena i „ko da više“ transakcija uoči formiranja aktuelne vlasti (teško je ne primetiti da pojedini ovdašnji političari imaju ljudskog integriteta koliko ga ima i struk sárgarépa, ali, videli smo, i mrkvi, na pazarni dan) – to nikako ne podrazumeva da za godinu-dve njegova fotelja ne može postati tapacirana najčvršćim legitimitetom. I time se, dakako, preporučiti za neke buduće mandate. Uslov je JEDINO da se učini nešto za ovaj grad. A tome se svi odreda iskreno nadamo. Svi se nadamo, ukoliko smo iole razboriti u stvarima politike, da ćemo sa formiranjem bilo kakve i bilo čije vlasti imati debelog razloga da je na sledećim izborima zdušno podržimo. Razume se, ne zbog obećanja, već zbog učinjenog. Ja, dakle, sasvim iskreno priželjkujem da ću na sledećim izborima, lokalnim i republičkim, imati neodoljivu, upravo ludačku potrebu da glasam za SNS!
Ukratko rečeno: nema više gadljivosti.
Ivan Kovač
