trg_fontaneDragan Stajić kaže da ne zna da kuva ali se razume u klopu, jer je sticajem okolnosti iz porodice u kojoj svi znaju dobro da kuvaju, počev od majke, preko oca, sestara koje prave odlične torte i peciva, do tašte i žene koje takođe dobro kuvaju. Zbog svog gabarita, kaže, ljudi često misle da zna da kuva pa ga zovu da degustira hranu koja se priprema i pitaju da li nešto nedostaje i šta treba dodati, a iz istih razloga je preko dvadeset puta bio član žirija na raznim takmičenjima u kuvanju riblje čorbe, paprikaša…
Tako je hrana nešto „u šta se razume“, a tome je doprinelo i to što je zbog prirode posla kojim se bavio, imao priliku da putuje i proba razna jela.
„Imao sam sreće da živim u onoj staroj Jugoslaviji i proputovao sam je uzduž i popreko. Imao sam priliku da probam mnogo toga, u Makedoniji sam, recimo, na samoj granici sa Grčkom, u mestu Nikolići na Dojranskom jezeru jeo šarančiće manje od šake, što je za mene pecaroša bila čista jeres, a u mestu Kopar u Sloveniji na granici sa Italijom sam jeo burek što nema veze sa slovenačkom kuhinjom, ali je tamo burek bio fantastičan. Probao sam sve dalmatinske specijalitete, od škampi, lignji, dagnji do svega ostalog i bio oduševljen različitim ukusima. Uvek sam se trudio da jedem ona jela koja su sa tog područja. Ono što pamtim da je još bilo specifično, je kad sam u Mostaru na vrelu Bune prvi put jeo brodet od jegulja i žablje batake. Brodet je nešto slično paprikašu sa zaprškom, a i vrlo je specifično za taj kraj. U Opuzenu sam prvi put jeo tripice. Nisam imao predstavu šta je to, a rekli su mi da moram da probam jer je to njihov specijalitet i da je fenomenalno jelo. Na kraju sam saznao da su to škembići koji se kod nas isto jako dobro kuvaju.“
Svoje iskustvo vezano za kuhinju ali, kako je rekao, sa one druge strane kao veliki konzument, obogatio je gostovanjem u 625 svatova i na preko 200 sajamskih manifestacija.
„Ono što sam zapamtio sa tih sajmova, proslava i svatova je kako sve može da bude jednostavno, a lepo, ukusno, da se ljudima dopadne, čak i korisno, jer ne moraju jela uvek biti kalorična i masna, a to su u stvari male porcije, dekorisani, lepi, primamljivi prvo za oko. Nažalost, često se dešavalo da uzmem nešto što je lepo na oko, a nije i ukusno. Na primer, pihtije su jedno od najprostijih jela, međutim, domaćice koje ih kuvaju znaju koliko treba truda oko toga, to je supa u kojoj se nalaze komadići nečega (meso, barena jaja i slično), ali mogu da budu raznovrsne, dekorativne, interesantne kada se serviraju u malim zalogajima. Sećam se, jedne godine na beogradskom sajmu je bila PIK-ova prezentacija na kojoj je trebao da bude ambasador Rusije. Uspeo sam da izdejstvujem da se servira domaća bačka švargla iseckana na kockice i lepo aranžirana. To je bio pun pogodak, jer je ambasador dva dana dolazio i jeo samo švarglu. Toliko mu se dopala jer tako nešto u životu nije jeo.“
Stajić kaže da je dobar u pripremanju roštilja, kuvanju jela u kotliću i pečenju ribe na tanjirači, ali uglavnom uz asistenciju supruge. Ponekad se okuša i u pripremanju drugih jela.
„Roštilj zavisi od pripreme mesa, na kakvoj vatri se peče i od onoga ko ga peče. Često sam boravio na sajmovima u južnoj Srbiji. U Leskovcu sam gledao kako pripremaju pljeskavice, pa sam onda tamo kupovao meso i probao da napravim na isti način kako oni prave, međutim, nedostajao mi je jedan detalj, nisam znao šta oni urade od tog istog mesa, zašto je njihova pljeskavica drugačija. Caka je u tome što oni meso razvlače nauljenim rukama i ono dobija neku elastičnost, nabubri, bude drugačije, i prave rupu, to jest udubljenje u sredini pljeskavice, gde se ta mast sliva i onda je odatle izvlače, premazuju je i okreću. Treba znati raditi sa mesom.“
Moglo bi se reći da Stajić voli da jede ili bar da proba sve. Voli mađarsku kuhinju, obožava ljuto, voli da jede morske specijalitete, srbijanski roštilj, sireve, peciva, zlatiborsku jagnjetinu i kajmak, a najviše ribu.
S obzirom na to da često putuje na Zlatibor, gde pored ostalih specijaliteta voli da jede i jagnjetinu, ispričao je i jednu anegdotu: „Svi koji prolaze putem preko Zlatibora kada idu na more, znaju da postoji restoran ’Bajo’ koji se nalazi u prelepom ambijentu i gde se kao specijalitet služi zlatiborska jagnjetina. Tamo sam prvi put i video da se na ražnju istovremeno peče dvanaest jaganjaca. Pre nekoliko godina svratim ja tamo i pitam konobara: ’Gde ti je gazda Bajo? Kaže: ’Otišao je u Đurđov’. Pitam: ’Šta ti je to Đurđov?’. Veli konobar, to je jedno selo u Vojvodini. ’Šta će tamo?’, pitam, a konobar kaže: ’Otišao je po jaganjce!’ Eto, toliko o specijalitetu zlatiborska jagnjetina. Gazda ima 200 ovaca koje drži kod nas u Đurđevu, ode po te jaganjce, pusti ih dve nedelje po Zlatiboru da pasu i onda svim tim putnicima koji idu na more prodaje kao specijalitet, čuvenu zlatiborsku jagnjetinu na ražnju.“
Pošto najviše voli da jede ribu, za čitaoce Bečejskog mozaika je predložio riblji specijalitet koji je sa prijateljima prvi put pravio na Zlatiboru i nazvali su ga „Ljubiška pastrmka u zlatiborskom kajmaku“. Pastrmku su kupili u Ljubišu, rodnom mestu Ljubivoja Ršumovića.
„Potrebno je šest svežih pastrmki i 300 grama mladog, malo slanijeg zlatiborskog kajmaka. Pastrmke se očiste, posole samo spolja i dobro se osuše. Svaku pastrmku napuniti sa 50 grama kajmaka, zatim je uviti u foliju. Riba se peče na roštilju na srednjoj vatri, po 15 minuta svaka strana. Zatim se nožem raspara folija da malo ispari sok i da se pastrmka zapeče. Tek kada je riba skoro gotova, treba početi pripremu marinade, jer treba da bude sveža. Ona se sastoji od iseckanog peršunovog lišća, soka od limuna, maslinovog ulja, neko stavi malo bibera i lovorovog lista, ali beli luk je najvažniji. Kada se pastrmka ispeče i zapeče, zajedno sa folijom u kojoj je otopljeni kajmak, stavi se u tanjir, pa ko ne želi taj saft može da izvadi samo pastrmku, ili da sve zajedno izruči na tanjir. Ko voli, prelije ribu marinadom ili stavi samo kolute limuna, a može kao prilog da se servira bareni krompir ili pirinač. Jelo je veoma ukusno, jednostavno se priprema i gotovo je za 45 minuta. Uz ovo jelo bih preporučio času crnog makedonskog vina Vitač, ali da je malo rashlađeno. Ovo vino je slađe i dovoljno je jedan, jedan i po deci. Ako je više od toga, pesma kreće sama“, rekao je Stajić.
U najlepšem sećanju gostu „Čarobnog ručka“ ostao je specijalitet iz detinjstva koji mu je pripremala baka: „Moja majka Jelena, kod koje sam, dok sam bio mali, odlazio svakog vikenda, me je dočekivala kao gosta i pripremala jelo koje sam najviše voleo: mađarski sir sa kajmakom, sve to pomešano sa iseckanim crnim lukom i malo aleve paprike, a uz to domaća kobasica i lepinja. To mi je bilo nešto najlepše što je moglo u životu da se jede. Majka mi je to pravila dok je bila živa i znam da je to deset godina imalo isti ukus. Nažalost, od kada nje nema ovo jelo nisam više jeo, jer sam mislio da niko neće znati da napravi kao ona.“
Kada su kiksevi u kuvanju u pitanju, Stajić je ispričao anegdotu o tome kako prolaze oni koji žele da budu dobri domaćini i na izletu.
„Pre 25 godina bio je dogovor sa kumovima da 1. maj proslavimo na pecanju uz roštilj kod mosta kod Bačkog Gradišta. Uvek je neko bio žrtva, svi će se zabavljati, a jedan će peći roštilj i sve raditi. Prvih 10-15 godina našeg druženja uvek sam ja bio žrtva, s obrazloženjem: ’Kume, ti to najbolje radiš!’ Sećam se da su svi otišli da pecaju, a ja sam seckao slaninicu i nosio svakome na mesto gde se pecala riba, u nekoliko tura. Pa sam im opet nosio rakiju u nekoliko tura i svi su se kucali sa mnom i nazdravljali. Sećam se da sam ispekao roštilj, svi su došli i opet se svaki pojedinačno kucao sa mnom i nazdravljao, e, a posle toga se ničeg više ne sećam. Kazali su mi, kad sam uzeo sveži luk da jedem, da im je tada bilo sve jasno. Ipak ja sam roštilj ispekao, svi su jeli, samo ja nisam. To je možda bio prvi i jedini put da sam malo više popio i da su me odneli kući.“
LJ.M.
