trg_fontane
Gošća rubrike „Čarobni ručak“ je Nevenka Sluka, prodavačica u jednoj prodavnici obuće, ali je svi uglavnom znaju po imenu Nena.
Ona zna da kuva, ali priznaje da joj to baš i nije omiljena vrsta svakodnevnih aktivnosti: „Naučila sam da kuvam kada sam se udala, više iz moranja, jer se od nas žena to očekuje. Do tada nisam ništa znala da skuvam, a onda je to nekako došlo samo od sebe i naučila sam gotovo sve. Kad krenem da kuvam idem nekom logikom, kako i šta bi trebalo i uglavnom bude dobro. Ima jela koja ni danas ne umem da pripremim, recimo, ukiselo testo i testenine.“
Nena kaže da se seća svog prvog „dela“. Bile su to palačinke.
„Otišli smo kod svekra i svekrve kad sam bila trudna. Međutim, svekrva se razbolela i poželela je palačinke, pa mi je rekla: ’Snajka, mogla bi da napraviš palačinke.’ Joj, a ja sam razmišljala kako ću, šta ću, bilo me je sramota da kažem da ne znam da zamutim testo. Znala sam koji su sastojci potrebni, ali nikad nisam pravila palačinke, pa nisam znala mere. I u prvom trenutku sam se izvukla na trudnoću, kao, teško mi je da stojim… Kasnije sam se nekako snašla i odvažila se da napravim palačinke. Sad znam i da ih zamutim i pečem, čak i da ih okrećem u vazduhu, kao kuvari na televiziji ili u filmovima.“
Nena voli da jede špagete, picu i italijansku hranu, ali i čvarke i slaninu. Kaže da nije imala prilike da proba hranu nekih drugih podneblja, ali ipak smatra da je vojvođanska kuhinja najbolja: „Kada sam bila u Mađarskoj nije mi se dopalo to što se tamo sve na brzinu sprema, tako da sam rešila, kad sam se malo oslobodila i opustila u kuhinji, da počnem da pripremam i nedeljne ručkove. Pridržavam se tradicionalnog pravila nedeljnog ručka, treba da ima supe, sosa, mesa. Nedeljom mora biti pet jela i ručak najkasnije do 12 časova, tako da se uglavnom svi oduševljavaju domaćom supom, pohovanim mesom i ostalim jelima, što samo potvrđuje da je naša kuhinja najbolja.“
Nena voli da je sama kada kuva. Voli i kad je sto lepo postavljen, ali joj to nije na prvom mestu, važnije je da hrana bude ukusna i dobro pripremljena. Poseban joj je izazov kada treba da pripremi hranu za veće društvo.
„Kada treba da pripremam hranu za goste, rodbinu, prijatelje, onda se baš ’zdam’ u kuvanje, da sve to bude ekstra. Tada imam volje da pravim razne špecije i jedva čekam da gosti počnu da jedu pa da kažu: ’Jao, što je lepa supa’ ili: ’Što je ovo dobro i ukusno!’ Skroz mi je drugačija atmosfera kada se za tako veliko društvo kuva, nego samo za porodicu, u takvim situacijama se nekako sa uživancijom i jede, a ovako, svakodnevno, sve se pojede za pet minuta i kraj. Niko ne kaže ni dobro je, niti bilo šta.“
Što se eksperimentisanja tiče, Nena kaže da se ponekad svesno upušta u takvu avanturu, ali u 80 posto situacija je to iz prinude, jer dešava se da nema svih sastojaka koji su navedeni u receptu, pa onda kombinuje nekoliko različitih recepata i dobije svoju varijantu.
„Pošto u mojoj porodici niko ne voli da jede pileće belo meso obično pečeno, jer je suvo i krto, pokušavala sam da ga pripremam na razne načine. Pravila sam šnicle, pohovala i onda sam smislila očigledno dobru kombinaciju, jer se svima dopada, tako da bih to preporučila čitaocima Bečejskog mozaika. To su kao neke ćufte ili faširi, kako se kome više dopada. Sveže belo meso od jednog pileta se isecka na sitne kockice, doda se 2-3 jajeta i 100-200 grama rendanog tvrdog sira (trapist). Zatim se doda 3 decilitra mleka, može i malo pavlake, začini se po ukusu i sve se dobro izmeša. U tu smesu sipa se malo brašna, toliko da se smesa zgusne i bude takva da se od nje mogu oblikovati faširi, ali ja ih vadim kašikom i rastanjim na debljinu prsta. Peče se u zagrejanoj masnoći dok ne porumeni. Uz to, kao prilog može da se posluži bilo kakvo varivo, recimo, varivo od tikvica.“
Iako ne voli da kuva, Nena kaže da voli da pravi kolače i torte, a njena omiljena poslastica je tzv. bela torta. Što se tragikomičnih iskustava i kikseva u kuhinji tiče, smatra da se oni svakom dešavaju, pa ni ona nije izuzetak: „Imam jednu, moglo bi se reći tragičnu situaciju, koja mi se često dešava kada treba sa uzvarim mleko. Onog trenutka kada sam mleko sipala u posudu i stavila na ringlu zaboravim za njega. Odem da radim druge poslove ili u prodavnicu, a kad se vratim ima ga po celoj kući, to mi se redovno dešava, ne znam zašto. Međutim, setila sam se jedne tragikomične situacije kada sam pravila krempitu. Šećer u prahu i gustin koji kupujem nisu u originalnom pakovanju, nego u običnoj providnoj kesici na koju je zalepljena etiketa sa nazivom artikla i ostalim podacima. Pošto ne volim kada se u nekom filu oseti brašno, često stavljam više gustina. Tako sam jednom prilikom htela da napravim krempite, zamutila sam fil i kad je došao red da umešam brašno, otvorila sam kesicu gustina, izbrojala koliko kašika treba i nastavila da mešam. Međutim, fil je postajao sve ređi i ređi. Dodala sam još nekoliko kašika, ali je gustina, to jest retkoća fila je ostala ista. Ni na kraj pameti mi nije bilo da probam fil, računala sam, šta tu ima da se proba, gustin k’o gustin, nema ni mirisa ni ukusa. Dodala samo još par kašika, pa tako nekoliko puta, gotovo sam svu sadržinu iz kesice potrošila, ali fil nikako da se zgusne. Tek tada mi je postalo sumnjivo, pogledala sam šta piše na kesici i videla sam da je to šećer u prahu, a od gustina ni traga ni glasa. Fil je bio toliko sladak da su se usta lepila ali krempitu smo ipak pojeli, grehota je da se baci.“
Nena je imala prilike da jede dobru hranu, recimo, kod koleginice, čija mama tako dobro kuva ma šta da je u pitanju da čovek mora, kako kaže, da se „rasturi od jela“. Međutim, kao najukusnije jelo Nena je izdvojila večeru kod prijateljice: „Slavili smo nečiji rođendan, ne mogu da se setim čiji, ali znam da je suprug moje prijateljice pripremio izvrsnu večeru: punjene tikvice sa mlevenim mesom, sitno seckanim paradajzom, pavlakom zapečene u rerni. Tada sam prvi put jela tako pripremljene tikvice i jako mi se dopalo. Danas i ja to pravim, ali najvažnije je to što ovo jelo daje prostora za razne kombinacije, pa nikad nije isto.“
LJ.M.
