trg_fontane
Ceca se nagodila sa državom. Ceca je lopov. Ceca nije lopov. Ko je, međutim, tu Ceca (u tekstu ću pre svega govoriti o „cecama” jer Ceca tu ionako služi tek kao (svež) primer)? Šta je tu lopovluk, i kakve su njegove moralne implikacije?
Ovom, u izvesnom smislu, mrcvarenju etičkih pojedinosti svakako nije cilj da se iz naših malih obično-ljudskih, „poniženih i uvređenih” budžaka popljuva po Ceci (iako će, po prirodi stvari, i toga, makar kao kolateralna šteta, u izvesnoj meri biti), te tako još jednom obezbedimo sebi našu malu satisfakciju upiranjem moralizatorskog prsta u lopinu, i njenog svaljivanja u kaljugu, na tragu maksime „i bogati (ima da) plaču”. Nije, naime, Ceca predmet razmatranja (i, eventualno, popljuckivanja) već naša tužna sklonost, duboko licemerne provenijencije, da tako izričito razdvajamo slučaj Cece (i raznih „ceca”) od drugih sličnih prestupa. Kao uvodnu napomenu neizostavno je još naznačiti da se čitavo razmatranje temelji na pretpostavci da je Ceca zaista počinila ono za šta se tereti(la), te da nije priznala krivicu stoga što bi u suprotnom, iako nevina, usled nepravednog (čak kriminalno-podmetačkog!) pravnog ustrojstva države„popila” tešku, ničim zasluženu, kaznu.
Da li mi, odmah se zapitajmo, zaista imamo problem da se družimo sa moralno sumnjivim ličnostima (ili, kako se to kaže, likovima – naročito živopisnim ili, pak, nedorađenim, „skicolikim” osobama)? Šta je ono što nama nepopravljivo smeta u „lopovskoj stvari”? Neočekivano, to obično nije moralna posrnulost lopova. Činjenica je da većina nas ima prijatelje i poznanike za čiju čistotu „lika i dela” ne bismo bili spremni „vaditi maziju” (zaklinjući se staviti ruku u vatru). Moral je, bez sumnje, neumorni izazivač s kojom se svi u životu rvemo – manje ili više uspešno. Padamo, ustajemo, grešimo, iskupljujemo se. Cecin primer ne predstavlja tu ništa izvanredno. U moralnom smislu (gde se pre svega ispituje unutrašnje nastrojenje pojedinca) – dok s pravničkog stajališta to predstavlja budalaštinu – ukrasti na pijaci pun buđelar nekoj ubogoj babi izjednačava se, pod ostalim nepromenjenim okolnostima, sa krađom milionske svote multimilioneru, ukoliko je lopov pri tom upoznat sa materijalnim moćima pokradenih lica. Mi, dakle, striktno moralno sudeći, ne smemo odvajati lopovluk u „belim rukavicama” (lopovluk karakteristično eufemizovan sintagmom „utaja poreza”), ovo „trkeljisanje” visokog stila, od sitnih džeparoša, recimo, „Cigančića koji imaju taj šanerski gen”.
Šta je, međutim, ono – a to pitanje je nerv razmatranja – što mi toliko preziremo kod uličnih džeparoša, a što nismo prepoznali kod Cecinog „nepevačkog angažmana”? Na čemu počiva to dvojstvo aršina? Pre svega, danas gotovo da preovladava mišljenje kako je naivni idealist ili, naprosto, volina onaj ko ne iskoristi šansu, ko se ne snađe i ne ugrabi priliku („Ako svi kradu zašto ne bih i ja” – što očito sugeriše da onaj ko u ovom trenutku ne krade ne čini to jedino stoga jer i drugi ne kradu). – U tom smislu lopovovu reputaciju može zasenčiti jedino neopreznost što su ga uhvatili sa „rukom u tuđem džepu”. „Državu treba potkradati”, uz pojašnjenje – to je povraćaj novca, ništa drugo, budući da je država ionako nepravedna, haračlijska. Međutim, a u tome leži pritajeni nitkovluk ovakvog rezonovanja, parazitskim formama u organizmu države ne može odgovarati da svi shodno njima stanu činiti. Parazitske forme ne žele, niti mogu, poopštiti svoj princip delanja – ekskluzivu „kraduckanja” žele samo za sebe!
Najviše argumentativnog potencijala, međutim, ljudi pronalaze u tautologiji „Ceca je – Ceca”. Pored toga što je ona, kako je sama priznala, počinila delikt, ona je i porodična žena, a pre svega sjajna folk pevačica i medijska zvezda. Njen je životni stil sasvim ordinaran, nekriminogen, dok se sitnodžeparoški „mentalitet” mladih Roma ogleda u čitavoj mu egzistenciji. Saobraćajući sa „cecama” izlišna je bojazan da će nas one opelješiti (jednako kao gorespomenuti moralno-ivični naši intimni prijatelji), dok kod šanera to nije slučaj. Neplaćanje poreza je tu tek uzgrednost, eksces, dok je, suprotno, „šaner uvek šaner”.
Takođe, tu se radi i o slobodi da se učini prestup koja prestupnika čini, u izvesnom smislu, superiornim, dostojanstvenim – dok je lopovluk usled psiho-socijalnih okolnosti, takoreći nužde, naprosto niževredan, lišen stila. Rom koji „radi tašne”, koji mardiše po štajgi, naprosto – drži se – ne može drugačije („Pazite se, mlada, Cigani su to!”). On biva i ostaje tek „običan lopov”, dok Ceca i ostale mnogobrojne „cece” (korumpirani foteljaši, kontroverzni biznismeni, samozbrinjavajući direktori i druge znamenite secikese) za nas nikako ne ostaju dosadno trivijalni. Nama, nažalost, ma kako se pri tom otimali i ma kako pri tom želeli da ih definitivno osudimo – ipak imponuje njihov sjaj, moć, vrtoglavi bankovni računi. I zato Cecu nikada nećemo – osim u izuzetnim trenucima privatnog samozadovoljavanja usled zavisti – posmatrati kao lopinu, već uvek kao „Cecu”.
Otud sve prethodno sa moralom (moralnim kvalifikovanjem neke radnje), nema nikakve veze. Ljudima do morala, kako vidimo, i nije presudno stalo. I ne mora, uostalom. Ali državi do zakona mora biti! A da je Ceca – Ceca (a šaner tek šaner) svedoči i njena moć da se nagodi – odnosno nemoć države pred njom.
Ivan Kovač
