Blog Dragana Todorovića „ukinut“ na sajtu Blica
Podnosim je jer sam se ispavao i u ovo malo lucidnih trenutaka shvatio sam svoju nezamenljivu odgovornost za stanje u državi na čijem sam čelu.
Shvatio sam da mi je Zakon o vanrednim situacijama nalagao da „odmah po saznanju da postoji neposredna opasnost od elementarne nepogode“ (član 30, Služ. gl. 111/2009 i 92/2011) proglasim vanrednu situaciju, a to saznanje je postojalo još od utorka 13. maja kad je već posle 17 h Republički hidrometeorološki zavod (RHMZ) najavio velike padavine, a iste večeri je to i Biljana Vraneš pročitala u III dnevniku RTS-a, upozorenje pojačano mapom Srbije gde su područja u vanrednoj opasnosti bila označena crvenom bojom.
Ja, AV, proglasio sam vanredno stanje tek u četvrtak, 15. maja, u popodnevnim satima, kad je za mnoga ugrožena područja već bilo uglavnom kasno. Nisam se oslonio na stručnjake, već na pogrešne procene sebe samoga i svojih drugara iz vlasti, što me čini objektivno odgovornim za teške posledice po živote i imovinu stotina hiljada ljudi.
Takođe ja, AV, pored ovog osnovnog, zakonskog, političkog i nezaobilaznog razloga, podnosim ostavku i iz sledećih moralnih razloga:
1. Iako sam ranoranilački već dve godine u vrhu vlasti – de facto sam bio to vreme sam vrh vlasti – nisam iz toga skoro ništa naučio. Podsticao sam poslušnički, slugeranjski stav mojih saradnika, pa čak i ministara. Pa sam tako dočekao da me, na sednici Vlade, 15. maja, kad sam shvatio kolike su razmere katastrofe, ponese histerično-paranoično stanje koje nisam mogao da kontrolišem; sviknuti na moje nenormalno ponašanje, ministri su prećutali moje ispade, umesto da me neko od najviših državnih rukovodilaca sabrano prekine (ili, još prigodnije, otera u p. m.), čime sam dodatno uplašio stanovništvo (kad je već mnogo toga bilo kasno), uneo paniku, zbunio državnu upravu i nadležne službe, pojačao nered i konfuziju, umesto da se smireno i civilizovano obratim javnosti kako bi se umanjile haotične i tragične posledice koje su usledile.
2. Tada sam pozvao dobrovoljce na Šabac, hiljadu i po njih, umesto da sam Šabac pozovem na veću angažovanost (jer ima i tamo dovoljno ljudi). Smenio sam, nošen svojom nezajažljivom željom da moji svuda vladaju, predsednika lokalnog Štaba i predsednika opštine Šabac, koji nije iz moje stranke, i postavio svog čoveka, Babića iz Vrnjačke Banje, koji se, ne poznajući ni Šabac ni ovaj posao, pokazao brzo kao nesposoban, pa sam onda na to mesto gurnuo generala Dikovića, načelnika Generalštaba. Ja, AV, time sam se umešao u komandovanje vojskom, što nije uopšte u mojoj ingerenciji, a ogrešio sam se i o funkcionalnost komandovanja, jer je posao ovog generala da nadgleda čitav angažman Vojske Srbije na svim ugroženim područjima, a ne samo u Šapcu. Iskreno, uprpio sam se, šta je tu je, ali sam itekako odgovoran za svoje teške pogreške.
3. Vozikao sam se helikopterima, pontonskim čamcima i amfibijama, vukući sa sobom snimatelje i novinare, koji su svakako imali preča posla da izveštavaju nego da mene slikaju, čime sam, još gore, naveo i pojedine svoje ministre, a onda i ostalu estradu, da se posluže istim suvišnim marketingom. To je s pravom ostavilo ružan ukus u javnosti, jer je ličilo na stranačku i vlastodržačku promociju, zbog čega se osećam duboko postiđenim.
4. Neprimereno, naopako, preteći zabranio sam da se objavljuju podaci o postradalima sa smrtnim ishodom, kako bih te podatke ja lično objavio, kojom prilikom sam – u najmanju ruku ružno – pitao „gde su te stotine i hiljade mrtvih“, iako broj smrtno postaradilih nije konačan niti znamo sve razmere ove katastrofe. Molim Srbiju da mi ovo posebno oprosti.
5. Dopustio sam, i svojim ponašanjem ohrabrio, brojne nazovi rukovodioce – državne, administrativne, medijske i ostale – da hroničnu neorganizovanost države ne umanje, već pojačaju do košmara, tako da se društvo, na osnovi samoodbrane, moralo samo nekako pribrati, što svakako nije najbolji način za vanredne situacije ove vrste. Naročito sam, ako ne lično, a ono kroz svoje nesposobne saradnike i trabante, narušio lanac koordinacije i komandovanja u slučaju Obrenovca, jer su, umesto da misle svojom glavom ili da slušaju pametnije od sebe, nadležni za uzbunjivanje i akciju spasavanja čekali da im ja to odobrim. Umesto da radim svoj posao – posao glavne državne koordinacije uz savete proverenih, pravih stručnjaka – ja, AV, predao sam se niskoj strasti glumljenja Vođe, što je daleko od evropskog standarda kojem sam se, na jeziku, obavezao.
Mogu navesti i sijaset drugih razloga, ali na kraju, da ne davim u ovoj poplavi, moram priznati i ovo:
Između 1993. i 2008. godine – punih 15 godina – pripadao sam tzv. radikalnoj stranci i podsticao, u svojstvu jednog od njenih čelnih ljudi, najdublju političku patologiju (Šešeljevih neonacista), pa sam, čak, odatle dospeo do položaja ministra informisanja u vreme NATO bombardovanja, kad je ubijen novinar S. Ćuruvija, poginuli brojni radnici RTS-a, a ja dobio stan od države. Davao sam tokom tih ranijih 15 godina brojne gadne izjave, kojih se danas valjda stidim. Ali neka bude šta je bilo. Ja, AV, podnosim ostavku i tek ću se za 15 godina ponovo pojaviti u političkom životu, koliko mi treba za skrušenu, hrišćansku i svaku drugu pokoru od ranijeg šešeljevskog angažmana. U međuvremenu, predaću se lektirama Vebera, Parsonsa, Lumana i evropske liberalne misli, baviću se svojom porodicom i pravnim zanatom koji sam davno izučio a nisam ga nikad praktikovao, i pokušati da doprinesem, najpre svojim nečinjenjem, a onda skromnim delima, ustanovljenju građanskog društva u Srbiji i same Srbije kao pravne i demokratske države po ugledu na razvijenu Evropu.
Ima za mene, verujem, života i po strani od politike!
Ja, AV, u prestonom gradu Beogradu, 31. juna 2014. na dan završetka deonice Ub – Lajkovac
(Autor uklonjenog teksta je prof. dr Novica Milić)