trg_fontane
Pre dva dana bio je Dan mladosti. Taj dan za državu, pokrajinu, gradove i opštine nije naročito poseban, održe se prigodni govori, organizuju se možda i nekakve akcije i priredbe, govori se o strategijama za mlade.
Međutim, realan život je tu da demantuje sve rečeno i što se planira reći o mladima i o tome da neko brine o njima.
Jer mladi odlaze odavde, čak ih roditelji teraju znajući šta može da ih čeka u državi čije se granice ne znaju, ali se licemerno „brani“ teritorija, i koja, ako govorimo o mladima, zbog „akcije“ onog siledžije iz Amerike plaća milion evra umesto da ta osoba bude tamo gde mu je mesto.
Jer oni mladi ljudi koji ipak ostaju i u takvoj državi, ne mogu da se zaposle ako nisu u partiji na vlasti.
Jer vlastodršci u ovoj zemlji samo verbalno dejstvuju u cilju povećanja nataliteta.
Jer nijedan lek i vitamin za trudnice se ne dobija na recept, sve se kupuje.
Jer bez novih beba za nekoliko godina nećemo imati razloga da obeležavamo Dan mladosti.
Jer je oprema za bebe (od kolica do pelena) veoma skupa.
Jer čak i bebe koje su uprkos svemu rođene, mogu da se razbole i umru. Pre toga dospevaju u bolnice. Ako ima slobodnog transportnog inkubatora pre, ako nema, kasnije. Ako ima lekara koji u domovima zdravlja i u dečjim dispanzerima savesno rade posao ne razmišljajući o tome koliko novca da uzmu od roditelja za uslugu koja je već plaćena novcem svih građana, možda i stignu na vreme. Bolnice su, nažalost, prepune bolesne dece. Neki boluju od bezazlenih bolesti, neki stignu u bolnice na nogama, a potom padnu u komu. Neki imaju infekcije, neki rak. Neki prežive, neki nakon teške borbe ipak ne. Jer su bebe i deca užasno jaka bića, bez reči i bez plača prežive to što odrasli nikada ne bi. Ali ponekad ne uspevaju, i dok se bezuspešno bore da žive, obitavaju u bolnicama u kojima se inkubatori umesto lifta nose na ko zna koji sprat peške, u kojima nema dovoljno inkubatora, špriceva, vate, maski, lekova… Gde spavaju u starim, propalim, gvozdenim dečjim krevetićima, kao u sirotištu. Gde u ćoškovima bolničkih soba stoje mišolovke. Gde neki od lekara i sestara koji su uprkos svemu ostali ljudi, sami kupuju lekove. I gde radost, jer je neko od njih izlečen, još uvek pobeđuje tugu zbog toga što ima dece koja nikada neće doživeti svoj Dan mladosti, koja su izgubljena, jer nisu izdržala, čiji pepeo je, ako verujemo u to, obojio nebo, a ti izgubljeni mali ljudi su se pridružili armiji nesavršenih malih anđela, koji ih čekaju negde daleko.
Zato, za sve njih, i za buduće izgubljene bebe i decu, hajde da pokušamo da makar za Dan mladosti budemo ljudi, ako možemo, i da taj dan bude dan za donacije, male i velike, jer dečjim bolnicama treba sve, od već nošene odeće za bebe i špriceva do krevetića i inkubatora. Zahvaljujući i takvim donacijama možda ćemo uspeti da sačuvamo neku bebu, da se makar jedna ne pridruži toj armiji malih anđela i da doživi Dan mladosti na zemlji. Makar i u Srbiji.
K.D.F.
