trg_fontanePišući prethodnih godina o predstavama koje je postavljalo bečejsko pozorište, mestimice mi se otimao uzdah usled jednoličnosti repertoarske politike. Raspoloženje me nije napustilo ni nakon gledanja predstave „Leons i Lena” prema istoimenoj Bihnerovoj drami, u režiji i adaptaciji Igora Pavlovića – i pored obećanja koje je ova predstava svojim tokom tu i tamo nudila.
Poteškoća je, razume se, pre svega u tome što prosečna (ne samo ovdašnja) publika ide u pozorište kako bi se sita nasmejala. Katkad je smejački instinkt toliko jak da počinje da vreba i daje sebi oduška, pogledom na neku grimasu recimo, čak i pre no što se sama zavesa umiri nakon razmicanja. Tu se smeje, takoreći, k’o lud na brašno. Upravo toj žalosnoj datosti, koja je posebno karakteristična za pozorišnu publiku u provinciji, predstava „Leons i Lena” izašla je u susret. Reditelj kao da je svako malo potkupljivao gledalište gegovima i različitim zanimljivim rešenjima, upravo poštapalicama, ma kako pri tom uspelim, kako pažnja ne bi posustajala, odnosno kako bi gledalište s uspehom sproveo do svršetka. Staroj teatrološkoj aporiji – da li je teže igrati komediju ili tragediju – svakako neću predlagati razrešenje. Siguran sam, ipak, da je šega na prvu loptu mačiji kašalj spram komike ili tragike koja se gradi postupno, pa i čitavu predstavu, a što traži strpljivije i, da kažem, izvežbanije gledalište (baš kao što je neka vrsta izvežbanosti i navike neophodna za uživanje u operi). Poštapanje je, doduše, legitiman i – shodno spomenutoj datosti koju pozorište mora uvažiti, a uprkos mojim uzdasima – razuman umetnički postupak. Čini se, ipak, da se ovde od drveća naprosto nije videla šuma.
Naime, predstava je estetski, a onda i idejno, nedovoljno jasna. Ravnomerje ozbiljnog (držanje princa i princeze) i neozbiljnog (njihovih pratilaca) neprekidno je narušavan nepotrebnim kreveljenjem prvih. Otud, napetosti između ozbiljnog (mračnog, pa čak i jezovitog) i šaljivog, na kome je trebalo da počiva predstava – čak i shodno dramskom izvorniku – gotovo da nije bilo. Usled pretežnosti vedrog, pozorišni kjaroskuro, da tako kažem, gde belo daje izražajnost crnom i, obratno, crno ističe belo, naprosto je izbledeo. Uopšte, umesto blagotvorne sinteze, zaokruženog doživljaja, izlazeći iz pozorišne sale, a i kasnije, imao sam tek utisak niza rasutih fazona, ma kako uspelih pojedinačnosti (zanimljiva je razlika između neposrednog, pre svega emotivnog, i naknadnog, promišljenijeg dejstva predstave ili filma – naime, više puta mi se dešavalo da neki film prihvatim i zavolim tek nekoliko dana nakon gledanja što, ne bez osnova, sugeriše pitanje da li takav film uopšte može biti nazvan dobrim, odnosno na koji način to može biti). Šuma se tu naprosto nije (jasno) ukazala.
Insistiranje na manjkavostima (svakako nepravično, s obzirom da predstava „Leons i Lena”, sve uzev, nipošto nije loša, naprotiv – intenzivna je i dramski bogata; napokon, u predstavi sam uživao, a ne samo prijatno svedočio kako “naša omladina” poseduje izvesnog glumačkog dara uz uobičajene ograde i opravdanja (amatersko, omladinsko, provincijsko itd), premda je taj užitak bio neposredan, dok je naknadno, više intelektualno, uživanje mahom izostalo), dakle, insistiranje na manjkavostima ovde prevashodno ima za cilj da podrži jedan apel. To zapravo nije apel za bolje naspram lošijeg, već za različito, slično apelu kino-operateru u malom provincijskom bioskopu da osim melodrama i vesterna s vremena na vreme pribavi i poneku rolnu krimića, recimo. To je apel ili, još bolje, iskazivanje želje da neka od narednih postavki našeg pozorišta bude beskompromisno ozbiljna, dosledno nešaljiva, i s većom idejnom i, samim tim, umetničkom pretenzijom.
I.K.
