Najveće izmene u odnosu na popis stanovništva iz 2002. godine su pitanja koja zadiru u privatnost, a to su pitanja o invaliditetu, o „de facto“ bračnom statusu (kako bi se dobili podaci o vanbračnim zajednicama), o kompjuterskoj pismenosti, nemojmo zaboraviti ni proširivanje bloka pitanja o međunarodnim migracijama, za osobe koje su ikada živele u inostranstvu podatak o glavnom razlogu doseljenja ili povratka u Srbiju (porodični razlozi, školovanje, readmisija itd.), popisivanje beskućnika, primenu novih metodoloških rešenja za praćenje aktivnosti stanovništva itd.
S dužnim poštovanjem prema Republičkom zavodu za statistiku, i dalje ne postoje valjani razlozi da građani bilo kome objašnjavaju zašto su se vratili iz inostranstva ako jesu, nije jasno zašto se nekog tiče bračni status bilo koga (na sledećem popisu valjda će uvesti pitanje i o učestalosti seksualnih odnosa u braku i van braka), niti bilo čija kompjuterska pismenost. Još jedna glupost je popisivanje beskućnika. Gde će ih naći gospoda i gospođe popisivači?
Bez obzira na to što država želi da prati „aktivnosti stanovništva“, jer odavno živimo kontrolisane živote u eri Velikog brata i raznih tajnih i javnih službi, niko nema pravo da prati „aktivnosti“ stanovništva, šta god to značilo.
Sve navedeno je mnogo žestoko kršenje prava na privatnost građanina. Najtužnije je to što su odgovori na spomenuta pitanja obavezni. Naravno, čovek uvek može da odbije da odgovori i da snosi posledice. Ili može da tuži državu Srbiju državi Srbiji.
Kristina Demeter Filipčev