trg_fontane
Kada su septembra 1944. godine jedinice naše i Crvene armije zajedničkim snagama otpočele ratne operacije na području Jugoslavije, postalo je jasno da će se linija fronta brzo približiti reci Tisi i teritoriji Starobečejskog sreza.
Odluka sovjetskog maršala Tolbuhina, komandanta Trećeg ukrajinskog fronta da se forsira Tisa kod Starog Bečeja bila je motivisana strateškim ciljem da se iznenadi neprijatelj i preseku okupacione snage u Bačkoj, na pravcu Bečej-Sombor. Ovaj taktički manevar u potpunosti je uspeo, jer je na pravcu prelaska Tise bila relativno mala koncentracija nemačkih i mađarskih okupacionih snaga.
Prvo naseljeno mesto koje je oslobođeno na području sreza bila je Turija (Starobečejski srez je u to vreme obuhvatao teritoriju današnjih opština Bečej i Srbobran). U nju jedinice Drugog šajkaškog odreda ulaze već 4. oktobra 1944. godine. Stari Bečej je slobodu dočekao 8. oktobra, kada u svanuće jutra jedinice Crvene armije prelaze Tisu nizvodno od Prevodnice i uz manji otpor neprijatelja ulaze u grad, zajedno sa borcima Drugog šajkaškog odreda. Bačko Petrovo Selo je oslobođeno istog dana, dok je slobodu Mileševo dočekalo četiri dana kasnije, a Bačko Gradište 22. oktobra 1944.
Svedok događaja Milorad Prodanov (1928) ovako je opisao te dane u Bečeju:
– U petak su počela puškaranja. U subotu je bila pijaca, jedna kolona nemačkih kamiona na kojima su stajali topovi bila je parkirana sa desne strane malo napred od katoličke crkve, skoro do železničke stanice, Rusi su počeli da tuku minobacačima iz Banata, narod se uplašio i razbežao. Posle podne je takođe bilo pucnjave i prelaska ruskih trupa, izvidnica preko Tise u Medenjaču. U nedelju su se Rusi prebacili sa banatske strane plivajući na daskama. U pet sati ujutru su otvorili paljbu, jako su gruvali, paljba je bila strahovita, trajalo je pet-šest sati. Kad su ušli u Bečej, napredovali su koračajući tik pored kuća, a na ćoškove su postavljali one velike mitraljeze, „maksime“. U centru varoši se počeo skupljati narod. Tamo je stajala mađarska zastava i neki Rada Čuružan je skočio i skinuo je. Te noći je, oko dva sata, odleteo u vazduh most na kanalu. Sutra ili prekosutra je počelo pravljenje mosta preko Tise kako bi Rusi i partizani prešli, bio je ravno kada se ide iz ulice Jug Bogdana na Tisu. Most su pravili braća Gložanski i Paje Matića otac Bogdan, oni su bili tesari, a ostali su pokupljeni, drva su donošena iz četkare. Avionski mitraljezi i ruski topovi su bili postavljeni po Bečeju. Tokom izgradnje mosta jedan avion, ne znam čiji, mađarski ili nemački, je stalno leteo nad Bečejom. Tek nakon što je most završen, tri „štuke“ su u dva-tri naleta nadletale nad Medenjačom ali su ih Rusi tukli i nisu dali da uđu u Bečej. Okrenuli su se i krenuli u let nad Tisom, bacali su bombe na most, ali ga, Bogu hvala, nisu pogodili.
– Bila je nedelja, oko jedan sat popodne, Maksim i ja smo se igrali u našoj ulici koja se za vreme rata zvala Jokai Mor. Živa i Dina Stanojev su prošle pored nas, pitali smo ih da nas provozaju malo čamcem po Tisi, jer su imali motor na njemu. Odgovorili su da ne mogu i da će nas drugi put vozati, Matilka i Mariška koje su sedele na klupi rekle su nam da će se brzo vratiti. Oko tri sata je Dina zašao na breg, na ćošak kod naše kuće, došavši iz pravca Tise sa dva Rusa koji su držali automate i vikao nešto kao „živeo Staljin!“. Bio sam mali i nisam znao šta je u pitanju, nikad nisam video Ruse, mislio sam da su ga Mađari uhapsili. Dan ili dva posle toga, ne sećam se tačno kad, iz pravca Banata, preko Tise i naše kuće su letele granate. Rusi su granatirali područje gde su bili salaši jer je tamo bila smeštena mađarska konjica. Tih dana sam prvi put video i kaćuše. Provirio sam kroz rupu na ogradi jednog dvorišta, bila je prekrivena ciradom. Kasnije su nama, deci dve Ruskinje u vojničkoj uniformi, pokazale kaćuše, sklonivši ciradu sa njih. Nama je bilo svejedno, šta smo mi znali, klinci k’o klinci – seća se Mladen Stanojev (1932) koji je oslobođenje dočekao u Bačkom Petrovom Selu.
– Kako smo živeli na salašu na oko 20 kilometara udaljenom od Bečeja, na svakih desetak dana neko od ukućana je išao u Bečej zbog nabavke neophodnih stvari. Po oslobođenju mati je otišla. Nije je bilo nekoliko dana, bili smo zabrinuti. Otac, sestra i ja smo otišli da je tražimo. Rusi su bili ti koji nisu dozvoljavali da se izađe iz Bečeja kad su ga oni zauzeli, dali su samo da se u njega uđe. Nedelju dana smo boravili u Bečeju, a potom smo odlučili da se vratimo na naš salaš, da pobegnemo iz Bečeja provlačeći se kroz petrovoselske atare. Od novembra 1944. do decembra 1945. godine sam bio smešten u vojnoj pozadini u Vrbasu. Tamo sam video jedan bataljon Bugara koji su išli na Sremski front, kao da su na paradu išli takvi su bili, svi isti, uredni, doterani – kazao je Dragić Glavaški (1924).
M.S.
