Decentralizacija u Srbiji: Neophodna jasna strategija i više informacija

Najveći broj sagovornika, analiza i ispitivanja javnog mnjenja u serijalu istraživačkih tekstova kolega iz lokalnih štampanih medija, potvrđuje da je za iskorak lokalnih sredina iz učmalosti i tihog propadanja, decentralizacija neophodna.

Potrebu decentralizacije u Srbiji, shvaćene kao priliku da se o lokalnim problemima, potrebama i prioritetima odlučuje u lokalnim sredinama, te da se za njihovo rešavanje obezbedi stvarna nadležnost lokalnih organa, suštinski, gotovo da niko nije osporio. Kroz tekstove ovog serijala čak ni početna podeljenost između smisla decentralizacije i opasnosti od regionalizacije kao „hrane” separatističkih težnji, nije značajnije ispoljena. Ono što, međutim, jeste često izražena sumnja, tiče se, pre svega, budućih finansijskih kapaciteta lokalnih zajednica, naročito nerazvijenih, za kapitalne investicione zahvate i realizaciju prenetih nadležnosti, odnosno fiskalne decentralizacije za koju su svi saglasni da predstavlja osnovu svake druge.

Od zabrinutosti…

Da li je decentralizacija „mač sa dve oštrice”, da li će siromašne opštine imati koristi od procesa decentralizacije ili će ostati bez i ono malo sredstava koja sada dobijaju iz republičkog budžeta, odnosno da li će se „ono što se dobije na mostu, izgubiti na ćupriji”, da li je priča o decentralizaciji stvarna ili populistička, da li su lokalne samouprave spremne da svojim resursima upravljaju na pravi način, samo su neka od pitanja koja su se, iz izjava političkog, ali i stručnog korpusa lokalnih samouprava provlačila kroz ovaj serijal. Tome je, pre svega, „kumovala” i činjenica da su podaci o materijalnim i razvojnim kapacitetima lokalnih sredina van Beograda iz godine u godinu sve lošiji, da je većina opština u Srbiji izgubila nekadašnje snažne privredne oslonce, da se, generalno, suočava sa povećanom nezaposlenošću, posledicama loših privatizacija, infrastrukturnom devastacijom, odlivom kvalitetnih kadrova u političke i privredne centre, te manjkom sredstava u opštinskim, odnosno gradskim budžetima.
„Sa raspoloživim parama, nerazvijeni ne mogu sami da kreiraju napredak, zavisiće i dalje od Republike”, zabrinutost je koja stiže, na primer, iz Velike Plane, kao i konstatacija da je „veća sloboda rukovodećih ljudi u unutrašnjosti da nešto korisno urade za svoje mesto dobra”, ali da ona, istovremeno „znači i odgovornost i rizik”.
Vladislav Kronić, načelnik za privredu Sombora, pak, uz konstataciju da je „dobro što ima pomaka u prenosu nadležnosti na lokalne samouprave”, upozorava na problem smanjenih transfera, gradonačelnik Vranja, Dragan Spirić, brine jer ne postoje jasne računice koliko će opštinama novca biti potrebno za te nove nadležnosti, nazivajući sadašnje stanje „pipanjem u mraku i natpričavanjem” uz rizik da će „sutradan neki političar reći da opština mora sve sama da finansira, jer je dobila nove pare”, dok iz Novog Kneževca stiže pitanje na koji način se postavlja koncept decentralizacije, kao i strepnja da će „sumiranje i analiza mogućih ostvarenja i posledica, biti jedan u nizu pokušaja i promašaja u državi”.
„U kojoj meri će čelnici lokalnih samouprava nakon dugogodišnje ’zavisnosti’ biti sposobni da na sebe preuzmu nove nadležnosti” pitanje je koje se, između ostalih, postavlja i u Odžacima, a uverenje prvog čoveka Sremske Mitrovice, Branislava Nedimovića, jeste da će koristi od novina u finansiranju lokalnih samouprava biti samo ukoliko im i dalje ostanu na raspolaganju određena sredstva iz republičkih i pokrajinskih izvora.

…do očekivanja

Argumente koji, bez obzira na sve dileme, ukazuju na posledice centralizovanog upravljanja baš kod najsiromašnijih, nalazimo u podacima Dragiše Rakonjca iz Prijepolja, rukovodioca opštinskog odeljenja za privredu i finansije, inače učesnika u izradi studije o razvoju nedovoljno razvijenih područja u Srbiji koja je pokazala da je u poslednjih 15 godina kod svih nerazvijenih opština zabeleženo zaostajanje u odnosu na Srbiju, pad društvenog proizvoda, porast nezaposlenosti, iseljavanje stanovništva, pad realnog prometa… „Ako su rezultati tako loši, ako je došlo do produbljivanja ekonomskih razlika, onda znači da ekonomske politike na nivou države nisu bile dobre i da izlaz treba tražiti u drugim merama” zaključuje on, dodajući da bi „decentralizacija mogla ponuditi odgovore na ta pitanja”.
Slikovito se centralizacija u Srbiji dočarava i na primeru Valjeva. „Ovovremeno valjevsko područje rasprostrlo se na 905 kilometara kvadratnih. Čini ga 78 naselja. Veće je nego dva nekadašnja sreza u Valjevskom okrugu”, navodi Zdravko Ranković u valjevskim „Porukama i opomenama iz prošlosti” i pita se „kad će, i kako će, ljudi iz tih dalekih mesta da ostvare poneka prava i poneke svoje interese u po mnogo čemu dalekom Valjevu”.
Važan aspekt decentralizacije Čačani vide u eventualnoj izmeni izbornog zakona koji bi građanima omogućio da izaberu „preduzimljivu vlast sa sluhom za interese lokalne privrede” i dolazak u grad pojedinih državnih ili regionalnih institucija.
Zanimljivo je i pozitivno iskustvo Požarevca kao jednog od retkih gradova koji su, nakon dobijanja statusa grada odlučili da formiraju gradsku opštinu i tako sprovedu decentralizaciju gradske vlasti, premda predsednik gradske Skupštine, Miomir Ilić, veruje da „Srbija još nije spremna za decentralizaciju” i upozorava da se „ovom važnom pitanju mora pristupiti studiozno i krajnje obazrivo”.
Sagovornici u Velikoj Plani ukazuju i na činjenicu da se kroz proces decentralizacije mora dogoditi i smanjenje državne administracije. Uz upozorenje da je u 104 državne agencije zaposleno 24.000 radnika, te da „to ne može da izdrži ni budžet Amerike” u Velikoj Plani traže da, kao što se na lokalnom nivou mora opredeliti za striktnu štednju, i država bude racionalnija.
U Loznici su izračunali da će primenom Zakona o finansiranju lokalnih samouprava „dobiti natrag” 332 miliona dinara, ili trećinu lozničkog budžeta, te da im, pošto nemaju zaduženja, ova sredstva „otvaraju niz novih mogućnosti”, dok u Kruševcu po tom osnovu računaju na oko pola milijarde dinara više u godišnjem budžetu grada.
Bor, koji, s obzirom na dobre zarade u RTB Bor očekuje još bolje dane, ali i „pristojno udaljavanje od Beograda” i „više manevarskog prostora” za samostalan put ka razvijenoj i urbanoj sredini, polaže nade i u vraćanje imovine i preispitivanje privatizacija do kojih, kako kažu „da se Bor pitao, nikada ne bi došlo”.

Šta nam je činiti?

Levitiranje između nepoverenja i očekivanja provejava kroz stavove ispitivane u svih petnaestak lokalnih zajednica, a primeri navedeni u ovom tekstu samo ilustruju taj, inače prilično napet prostor. Dosta nagađanja i pretpostavki po principu „ako – onda”, potvrđuje zaključak s početka priče o evidentnom nedostatku informacija o ovom složenom procesu.
U tom smislu zanimljivi su i podaci iz Užica o rezultatima istraživanja tamošnjeg Centra za ljudska prava i demokratiju koji pokazuju da građani malo znaju o decentralizaciji i često ističu da njih u tom procesu niko ništa ne pita. „Građani smatraju da prave decentralizacije ne može biti dok se ne demokratizuju institucije u Srbiji i dok o svemu odlučuju političke stranke, a ne pojedinci”, navode se reči Dragoljuba Pop Mitića, izvršnog direktora Centra, koji ukazuje i na to da, prema mišljenju građana, zbog neravnomernog razvoja, u proces decentralizacije ne ulaze sve sredine na jednakim osnovama.
Proces decentralizacije je u međuvremenu pokrenut. Zakon o finansiranju lokalnih samouprava na snagu stupa u oktobru, a do kraja septembra najavljeno je i donošenje Zakona o javnoj svojini. Ali, kako je upozorio jedan od sagovornika kolege iz Šapca, decentralizacija obuhvata mnogo šire polje, uređene institucije, usaglašene zakone, demokratske odnose. I, shodno tome, zahteva konzistentnu i jasnu strategiju, na koju u Srbiji još uvek čekamo.

Nada Budimović, urednica serijala Decentralizacija u Srbiji
(kraj feljtona)