Demagozi

U jeku predizborne kampanje 21-godišnji Željko Novakov iz Kule je na novosadskom Trgu slobode prikupljao novac koji mu je neophodan za nastavak lečenja od leukemije. U neposrednoj blizini bučnih i pompeznih stranačkih čadora, Novakov se drznuo da istakne transparent „Za izbore se ima, a za moje lečenje?“, dok je na transparentima njegovih prijatelja pisalo „Za izbore se ima, a za lečenje mog druga?“. Time ne samo da su bezočno remetili duh besprekornog stranačkog optimizma i pribiranja/sabornosti našeg naroda zanetog svečanim obnavljanjem bračnih zaveta sa vlašću, nego su, možebiti, zapali i u demagogiju.

Jer, uistinu, kakve veze imaju izbori, ta svetinja demokratije – bez koje bi Srbija, posebno ovoga puta, ogrezla u autokratiju! – i nekakvi citostatici, presađivanje koštane srži i druge lekarije?! Da li su to babe i žabe? Pa država mora funkcionisati! Da li je, isto tako, demagogija onaj s vremena na vreme aktuelizovan zahtev da treba smanjiti broj narodnih poslanika, ili makar njihove plate?
Možda to, pojedinačno gledano, i nije ne-znam-kakva ušteda, odnosno način da se problem konačno razreši. Možda su, štaviše, ističući te transparente oni lukavo računali na animozitet naroda prema političarima, uopšte političkom životu koji je umnogome sam sebi svrha. Uostalom, pogrešno je i prepustiti se neobičnom estetsko-moralnom mehanizmu koji tu dejstvuje, odnosno na estetski podražaj tj. ganuće koje izaziva prizor ćelavog momčića i njegovih prijatelja kako prikupljaju priloge (čitaj: prose) pod Meštrovićevim kipom, reagovati moralno, udelivši novac. Jer, čini se da ličnu humanitarnu politiku nije opravdano svoditi na pitanje trenutnog raspoloženja i inspiracije. Opet, ni odluka da se mesečno od primanja izdvoji suma u humanitarne svrhe nije najsrećnija. Ukoliko pojedinac pristojno živi (prethodne decenije u Srbiji su pokazale, doduše, poraznu elastičnost ovog pojma!) svakako da je u prilici delić svoga imetka, ma kako malen bio, posvetiti nevoljnicima. To je ne samo jedini način da se dobročinjenje u potpunosti integriše u sopstvenu egzistenciju, kao i da se očuva autonomija morala (milosrdan sam zato što tako treba, a ne zato što me je prizor ganuo!), već, nema sumnje, i najučinkovitiji po opšte dobro. Nevolja je, međutim, što takvo hladno, račundžijsko držanje i takoreći apriorno odlučivanje, obezbeđuju, dugoročno gledano, minimum moralne satisfakcije dobročinitelju. Naime, fiksni humanitarni izdatak u kućnom budžetu vrlo brzo počinje nalikovati računu za vodu.
Razume se, umesto stihijskog i račundžijskog milosrđa, potrebno je obesmišljavati samo milosrđe tako što će se problem sistemski rešavati, a pod tim ne mislim ništa drugo nego sprovesti drugačiju, pravedn(ij)u preraspodelu tj. sistemski oteti ili, ako preferirate pomirljiviji ton, uzeti od eksploatatora. Uostalom, na taj način nevoljnici ne bi ni bili prinuđeni da se različitim reklamnim forama bore za našu pažnju tj. novac, jer upravo mi izazivamo tu konkurenciju – mi smo potražnja, inertna i zakržljalih osećaja za druge. U međuvremenu, ipak, dok armija svakojakih vapijućih u pustinji ne dobije državu iza sebe, dok se ne povrati razlog samog društvenog ugovora, smisao zašto ljudi uopšte i „ulaze“ u društvo – Željko Novakov iz Kule ga ovih dana verovatno ne uviđa – dok, dakle, na pustopoljini živimo, kada u elementarnom ne možemo očekivati zaštitu države, sva ta demagogija, navodna ili ne, ipak ima nekog (žalosnog) smisla. Ukoliko bi, recimo, fudbalska reprezentacija odlučila da neće igrati utakmice jer će novac uplatiti za gladne i bolesne, ili bi se sredstva za neki film potrošila za hranu i lekove, pa i ukoliko bi okoreli demagozi u parlamentarnim skamijama na sva zvona odlučili da deo plate namene istom cilju, sve bi to danas imalo (nekog) smisla, sve to ne bi bila (samo) demagogija i poza, već spasavanje nečijeg života.
Naposletku, izbori jesu ključan institut demokratske države, ali sve dok socijalna i ljudska prava ne budemo imali, ova politička neće bogzna kako značiti.

I.K.