trg_fontane
Projekat sanacije, zatvaranja i rekultivacije deponije „Botra“, koji je u avgustu 2013. godine izradio Institut „Kirilo Savić“ iz Beograda, sastoji se iz nekoliko delova: od tehnološkog, hidrograđevinskog, mašinskog projekta, projekta uređenja i projekta ozelenjavanja.
O sanaciji, zatvaranju i rekultivaciji bečejskog smetlišta izrađena su dva projekta, u prvom je, 2006. godine, cena radova bila oko 47 miliona dinara, a po projektu po kom se od juna 2015. godine radi sanacija, cena poslova je oko 97 miliona dinara. Oba projekta izradio je Institut „Kirilo Savić“.
Za aktuelni projekat postupak javne nabavke male vrednosti za izradu projektne dokumentacije za sanaciju otpada u naselju Botra pokrenut je u martu 2013. godine, o nabavci su obavešteni ponuđači Institut „Kirilo Savić“ iz Beograda i „Urbanprojekt“ iz Čačka. Prihvaćena je jeftinija ponuda, Instituta, 2,5 miliona dinara bez PDV-a nasuprot ponudi firme iz Čačka, koja je iznosila 2,9 miliona dinara bez PDV-a.
Prema ugovoru, Institut je za 40 dana od dana potpisivanja ugovora trebao da izradi projekat sanacije i zatvaranja gradskog smetlišta.
Kako do nultog stanja?
Izradom projektne dokumentacije za sanaciju, zatvaranje i rekultivaciju deponije „Botra“ trebalo je obezbediti: uređenje do nivoa minimalne, zakonom predviđene zaštite životne sredine, kontrolisano saniranje otpadom i inertnim materijalom kroz određeni vremenski period, oko 4 godine, koji se procenjuje da je dovoljan za trajno rešenje odlaganja otpada na sanitarnoj deponiji, proračun količine otpada i inertnog materijala za period sanacije, proračun vremena trajanja sanacije, operativni program sanacije sa detaljnom tehnologijom sanacije u planiranom periodu, proračun prostora neophodnog za sanaciju, zatvaranje i rekultivaciju deponije za određeni period, minimalne neophodne uslove za nesmetan rad deponije i zaštitu životne sredine, sukcesivnu rekultivaciju deponije po popunjavanju određenih delova deponije, zatvaranje deponije po završetku popunjavanja projektovanih površina i dostizanja projektovanog kapaciteta.
Radovi na realizaciji sanacije prikazani su kroz pet strukovnih projekata. Tehnološkim projektom su dati osnovni podaci o položaju i stanju lokacije deponije, količini odloženog otpada, koncepciji rešenja, određivanju kapaciteta sanirane deponije, tehnologiji sanacije kroz vreme i tehnološkom procesu funkcionisanja sanirane deponije, specifikaciji radne snage, kao i merama zaštite na radu i merama zaštite životne sredine sa programom praćenja kvaliteta životne sredine (monitoring).
U projektu uređenja planirani su radovi (sa predmerom i predračunom) na pripremi – uređenje i nivelisanje postojećeg terena za nastavak deponovanja kroz vreme u oblik pogodan za dalje kontrolisano odlaganje i iskorišćenje prostora, postavljanje gline, nasipanje šljunka za drenažu procednih voda iz otpada koji se deponuje sanacijom kroz vreme – zatvaranju deponije – radovi nasipanja slojeva šljunka za drenažu gasa iznad deponovanog smeća, postavljanje gline i radovi na tehničkoj rekultivaciji (slojevi koji se postavljaju iznad sloja gline).
U hidrograđevinskom projektu su definisani radovi (sa predmerom i predračunom) na postavljanju drenažnog sistema i izgradnji prihvatnih šahtova za prikupljanje procednog filtrata iz deponovanog smeća, i izgradnja obodnih kanala za prikupljanje i odvođenje atmosferskih voda.
U projektu degazacije su dati radovi (sa predmerom i predračunom) na ugradnji biotrnova.
U projektu ozelenjavanja planirani su radovi (sa predmerom i predračunom) za biološku rekultivaciju sa zasadom.
U predračunu radova niskogradnje piše da oni u prvoj fazi sanacije iznose 52.711.260 dinara, dok će za niskogradnju u drugoj fazi sanacije biti potrebno 26.344.747 dinara. Ukupna vrednost niskogradnje u prvoj i drugoj fazi sanacije trebalo bi da bude 79.056.007 dinara, piše u glavnom projektu sanacije smetlišta iz avgusta 2013. godine.
U zbirnoj rekapitulaciji troškova sanacije, zatvaranja i rekultivacije deponije piše da je u prvoj fazi sanacije cena građevinskih radova 52,7 miliona dinara, hidrograđevinskih radova je 9,8 miliona, mašinskih (degazacija) radova je 1,6 miliona dinara. Cena prve faze sanacije smetlišta je 64,2 miliona dinara.
U drugoj fazi sanacije za građevinske radove uređenja potrebno je 26,3 miliona dinara, za degazaciju 675.000 dinara i za ozelenjavanje 6,1 milion dinara, a to je ukupno 33,1 milion dinara. Ukupna cena sanacije, zatvaranja i rekultivacije deponije „Botra“ je po tome 97,3 miliona dinara, piše u opštoj dokumentaciji glavnog projekta.
Projektno rešenje urađeno je u skladu sa zahtevom investitora, odnosno urađena je sanacija i rekultivacija postojeće deponije uz povećanje smeštajnog kapaciteta. Na predviđenom prostoru biće moguće smestiti još 108.793 kubnih metara smeća. Godišnje se na deponiju odloži oko 56.220 kubnih metara komunalnog otpada.
Za potrebe izrade projekta nisu obavljena geološka istraživanja, već se u dogovoru sa investitorom (opština Bečej) projektovanje baziralo na elaboratu geotehničkih istražnih radova i ispitivanja iz 2006. godine.
Deponija „Botra“ koja za oko četiri godine treba da bude sanirana i zatvorena prostire se na prostoru od 6,5 hektara. S obzirom na to da se na deponiji otpad odlaže preko 30 godina, nivo smeća je sada uzdignut u odnosu na okolni teren od 3 do 6 metara. Projektom je predviđena mogućnost povećanja kapaciteta deponije u cilju produženja njenog korišćenja do izgradnje savremene deponije. Tehničkim rešenjem je predviđeno formiranje nultog stanja na celoj površini deponije uz zatvaranje novoformiranih bočnih kosina do kota predviđenim nultim stanjem (u prvoj fazi radova). U projektu se navodi da bi formiranjem nultog stanja bilo omogućeno odlaganje smeća u narednom periodu na sanitaran način kroz segmente primenom izolacionih materijala (druga faza).
U prvoj fazi radova – započeti su u junu 2015. godine – predviđeni su radovi na iskopu i ravnanju nasutog smeća sa ciljem da se teren nivelaciono prilagodi tako da se u narednom periodu može odlagati smeće po kasetnom principu. Predviđeno je i da se nagibi obodnih površina smeća formiraju sa nagibom kosina od 1:3. Nulto stanje je nivelaciono rešeno tako da se formira pravilna geometrija deponije uz minimalne radove na iskopu smeća i popunjavanju depresija. Predviđeno je da se zadrži postojeća asfaltna saobraćajnica, tako što bi se predviđeni slojevi nultog stanja uklopili u kote postojeće interne saobraćajnice. Poprečni nagib nultog stanja je u granicama od 0,8 do 1,0%, sa izuzetkom na delu gde je interna saobraćajnica, od 1,47%. Podužni nagib nultog stanja se kreće od 0,35% do 5,4%. Kao završni radovi u ovoj fazi su radovi na zatvaranju nultog stanja i bočnih kosina.
U prvoj fazi sanacije predviđeno je i da se kompleks ogradi (sada ne postoji ograda svuda). Ograda koja je projektom predviđena je od pocinkovanog žičanog pletiva sa čeličnim stubovima visine 2 metra.
U projektu sanacije „Botre“ navodi se da bi se nakon na opisan način pripremljene deponije pristupilo odlaganju smeća u naredne četiri godine kada bi, nakon dostizanja projektovanih kota, sledila realizacija druge faze projekta: zatvaranje i rekultivacija deponije.
U završnoj fazi telo deponije biće ograđena monolitna celina
U drugoj fazi radova predviđeno je zatvaranje kompletnog tela deponije nakon popunjavanja svih segmenata. Naime, popunjavanje deponije predviđeno je kroz segmente. Nakon formiranja nultog stanja u prvoj fazi sanacije počelo bi se sa popunjavanjem desnog dela deponije gledano od interne saobraćajnice (segment 1). Nakon ispunjenog segmenta 1 do predviđenih kota, popunjavao bi se segment 2 koji se nalazi sa leve strane interne saobraćajnice, a završna faza popunjavanja deponije predviđa ispunjenje preostalog dela između segmenta 1 i segmenta 3 (na potezu interne saobraćajnice) i povlačenje ka izlaznom delu uz sukcesivno zatrpavanje saobraćajnice đubretom (segment 3).
U završnoj fazi ostvarenja projekta sanacije, zatvaranja i rekultivacije „Botre“ predviđeno je da telo deponije bude monolitna celina: prostor omeđen ogradom sa izgrađenim drenažnim sistemom za prihvat procednih voda, a za zatvaranje tela deponije primenjeni su sledeći slojevi: humus (20 cm), zemlja (30 cm), glina (50 cm) i šljunak za drenažu gasa (10 cm).
Minimalne mere zaštite okoline
Projektom sanacije i rekultivacije deponije predviđene su samo najnužnije minimalne mere zaštite u cilju zaštite vazduha, daljeg zagađenja tla i podzemnih voda i formiranje bezbednog prostora koji se, dugoročno gledano, u budućnosti kada se biodegrabilni procesi u deponovanom otpadu okončaju, na osnovu analitičkih podataka u okviru propisanog praćenja, može iskoristiti i za neku drugu namenu ili će postati trajno ozelenjena površina.
Najnužnije mere zaštite koje se planiraju preduzeti na deponiji su: pravilno oblikovanje postojećeg tela deponije smetlišta, uz minimalno potrebno prebacivanje otpada, formiranje pravilnih škarpi nasipa sa nagibima 1:3, čime se postiže stabilnost bočnih strana, a time se eliminiše mogućnost rušenja smetlišta i nekontrolisanog raznošenja otpada po okolini; prekrivanje nivelisanog tela deponije inertnim i vodonepropusnim materijalom po celoj površini i bočnim stranama, čime bi se onemogućilo paljenje smetlišta, razvejavanje dima, raznošenje papira, lake plastike i ostalog otpada, širenje neprijatnih mirisa, i dalje proceđivanje otpada i zagađivanje podzemnih resursa; ugradnja sistema biotrnova za kontrolisano oslobađanje metana; tehnička i biološka rekultivacija (tehnička i biološka rekultivacija sprečavaju eroziju deponovanog materijala, a cilj je i postizanje bezbednog, ekološki ispravnog i estetski prihvatljivog uklapanja prostora deponije u okruženje); neophodno je, iz razloga bezbednosti i kontrole, ograđivanje kompleksa, kao i dalje praćenje stanja i kvaliteta podzemnih voda i kontrolisanog oslobađanja metana projektovanim sistemom biotrnova.
Funkcionisanje sanirane deponije
Projektom je predviđeno da se kompleks sanirane deponije u Bečeju sastoji iz tela deponije, drenažnog sistema za prikupljanje procednih voda, obodnih kanala, sistema za degazaciju, ograde sa kapijom, portirnice (kontejnerskog tipa), objekta za osoblje, interne saobraćajnice i skladišta inertnog materijala. Skladište inertnog materijala trebalo bi da bude privremeno, odnosno s obzirom na to da je planirana sukcesivna sanacija deponije, potreban materijal trebalo bi privremeno skladištiti na prostoru najbližeg, neaktivnog dela deponije, odmah pored aktivnog dela.
Što se funkcionisanja deponije tiče, predviđeno je da vozilo sa čvrstim otpadom skretanjem sa internog puta prilazi deponiji, prolazi kroz kapiju, gde se obavlja vizuelna kontrola sastava otpada. U skladu sa Zakonom o upravljanju otpadom, potrebno je voditi evidenciju dovezene količine otpadaka svakog vozila. Takođe, treba evidentirati i ukupne količine dovezenog otpada. Posle vizuelne kontrole odgovorno lice otvara kapiju i vozilo sa otpacima internim saobraćajnicama odvozi otpad do ćelije na kojoj se u datom momentu odlaže otpad i istovara smeće. Formiranje ćelija, odnosno proces odlaganja mora se odvijati po propisanoj tehnologiji sanacije. Prekrivanje ćelije inertnim materijalom treba da se obavlja na kraju svakog radnog dana, po završenom odlaganju otpada. Ukoliko se od projektom projektovane tehnologije odstupi, proces sanacije se može ugroziti, čime će se umesto kontrolisanog odlagališta koje određenim merama zaštite štiti životnu sredinu, dobiti isto ono smetlište koje se upravo sada pokušava sanirati. Proces sanacije na deponiji sprovodiće se uz upotrebu buldožera (oblikovanje, premeštanje, ravnanje i sabijanje deponovanog materijala ćelijskim sistemom).
Da bi se proces saniranja deponije odvijao kontinuirano, a na način kako je predviđeno projektom, neophodno je organizovati praćenje rada uz ocenjivanje efikasnosti pojedinih tehnoloških procesa, kao i praćenje i kontrolu odgovarajućih parametara vezanih za zaštitu životne sredine.
Upravljanje kompleksom deponije, pri njenoj sanaciji kroz vreme obuhvata kontrolu porekla i osobina otpada koji ulazi u deponiju, održavanja radne površine deponije, sabirnog kanala sistema za prikupljanje procednih voda, saobraćajnica, evidenciju podataka koji se prate, uzročnika širenja zaraze, bezbednosti i zaštite radnika.
Kontrolu vrste i količine otpada koji se doprema na deponiji, kao i vođenje evidencije radi stručno lice koje je obučeno za rad na deponiji. U cilju ispravnog odvijanja procesa sanacije, aktivno radno čelo se mora formirati kako je predviđeno projektnom dokumentacijom. Radno čelo na mestu odlaganja otpadaka se mora pravilno održavati (dimenzije, nagib).
Inertni materijal koji služi za prekrivanje i kao sloj za tehničku rekultivaciju, mora se redovno kontrolisati (količina, kvalitet). Ne sme se dopustiti da na smetlištu nema dovoljno materijala potrebnog kvaliteta za prekrivanje formiranih slojeva otpadaka. Inertan materijal se mora skladištiti na za to predviđeno mesto (u zavisnosti od faze eksploatacije deponije) i na adekvatan način. Sloj sabijenog otpada se po potrebi mora prskati dezinfekcionim sredstvom.
Potrebno je svakodnevno nadgledanje sabirnih šahtova za prikupljanje procednih voda. Svakodnevno, po završetku radnog procesa, deponija se mora očistiti od rasutih otpadaka. Ogradu deponije na tom mestu treba takođe očistiti od rasutih otpadaka. Na kraju svakog radnog dana potrebno je još jednom izvršiti inspekciju dnevnog procesa saniranja i ukoliko je potrebno, izvršiti dodatnu intervenciju u vidu zasipanja zemljom nekih otkrivenih delova otpadaka.
Zaštita okoline od procednih i atmosferskih voda
U okviru projekta sanacije, zatvaranja i rekultivacije deponije predviđeni su i hidrograđevinski radovi kojima će se obezbediti zaštita okoline od procednih i atmosferskih voda sa tela deponije.
Što se tiče procednih voda sa tela deponije, planirano je njihovo prikupljanje pomoću drenažnog cevovoda i izlivanje na dva mesta u sabirnim šahtovima. Nakon izrade glinenog sloja i drenažnog sloja od šljunka, predviđa se postavljanje drenažnog cevovoda u drenažnom rovu. Iz drenažnog sloja otpadna procedna voda treba da se uliva u drenažnu kanalizaciju od drenažnih cevi i gravitaciono da se odvodi do sabirnih šahtova. Ovaj cevovod se ne prekriva zemljom, već je do vrha rova ispunjen šljunkom da bi se tokom celog perioda rada deponije obavljala drenaža procednih voda. Nakon sabirnih šahtova nema nastavka mreže od punih HDPE cevi – oni na neki način predstavljaju recipijente procedne vode. U njima se akumulira sva procedna otpadna voda, a zatim se iz ovih šahtova pomoću mobilne pumpe prepumpava u cisterne kojima se odvozi na obližnje postrojenje za preradu otpadne vode. S obzirom na kvalitet voda koja se u njima skuplja, kao i na nepostojanje drugog rešenja za njihovo prečišćavanje, ovo je jedini način da se iste bezbedno uklone sa deponije.
Da bi se izbegli veliki zemljani radovi, kao i zbog blizine ograde, atmosferska voda se iz otvorenog trapeznog obodnog kanala izliva u taložnik T, odnosno u šaht S1. Od ovog šahta, atmosferska voda se prikuplja otvorenim betonskim kanalima i odvodi u reviziona okna na trasi. Iz S13 se prikupljena voda ponovo izliva u otvoreni trapezni kanal, a odatle u postojeći kanal pored lokacije deponije. Za crpljenje otpadne vode iz sabirnog šahta predviđena je odgovarajuća vatrogasna mobilna pumpa. Na usisnom i potisnom priključku pumpe montiraju se fleksibilna vatrogasna creva.
Odvođenje deponijskih gasova sa smetlišta
Sastav gasa na gradskim deponijama prvenstveno zavisi od vrste i slojeva otpadaka, kao i mikrobioloških procesa koji se odvijaju u deponiji. Izdvajanje gasa odvija se u tri različite faze sa tri različite vrste bakterija koje dominiraju u pojedinim fazama. Brzina izdvajanja gasa zavisi od stepena mikrobnog raspadanja. U toku prve, aerobne faze, razgradljive čvrste materije brzo reaguju sa kiseonikom, prisutnim u telu deponije, obrazujući ugljen-dioksid i vodu. Ovo je praćeno izdvajanjem toplote i razvojem mikroorganizama. Po utrošku kiseonika počinje anaerobno razlaganje, koje se sastoji iz dve faze. U toku kiselinske faze (druga faza razlaganja) prisutni krupni organski molekuli bivaju razgrađeni u jednostavnije supstance, vodonik, amonijak, ugljen-dioksid i organske kiseline, a sadržaj CO2 je maksimalno od 50 do 90 %.
U trećoj fazi razlaganja (druga anaerobna faza) dominiraju metanogeni mikroorganizmi, koji koriste CO2, vodonik i organske kiseline kao supstrat i proizvode metan i druge produkte. Na kraju ove završne faze razlaganja u gasu se CO2 i CH4 nalaze u približnom odnosu 1:1, a zajedno čine oko 95 % ukupne količine gasa. Ukupna količina nastalog biogasa zavisi od sastava otpada, a teorijski se može dobiti oko 0,5 kubnih metara gasa po kilogramu otpada. Praksa je pokazala da se može očekivati da se od 1 kilograma otpada u toku 20 godina razlaganja razvije oko 0,2 kubnih metara gasa.
Nastajanje biogasa na deponiji sa oko 50 % metana može imati štetnog uticaja na životnu sredinu iz sledećih razloga: biogas u zatvorenom prostoru je eksplozivan kada je koncentracija CH 4 između 5 i 15 %; u zatvorenom prostoru biogas može izazvati gušenje ljudi; pri difundovanju kroz zemljište metan može postepeno uništavati vegetaciju.
Budući, međutim, da u samom telu deponije u drugoj i trećoj fazi, faktički nema kiseonika, nema nikakve realne opasnosti od eksplozije. Zahvaljujući maloj gustini, metan se kroz telo deponije u principu kreće naviše, ali, zavisno od lokalne strukture i stepena sabijenosti u telu deponije, i u horizontalnom pravcu. Prelazak gasa u atmosferu uslovljen je pogonskim silama, difuzijom i gradijentom pritiska. Zahvaljujući, međutim, predviđenom načinu sanacije smetlišta u Bečeju i postavljanju biotrnova, najveći deo nastalog gasa organizovano će se odvoditi u atmosferu – to se naziva demetanizacijom deponije.
Drugi najveći produkt degazacije otpada, ugljen-dioksid, predstavlja smetnju u odvođenju zbog svoje gustine. Ugljen-dioksid ima 1,5 puta veću gustinu od vazduha, odnosno 2,8 puta je teži od metana. U telu deponije teži da se kreće nadole. Količina gasa koji se stvara na deponiji, kao posledica mikrobioloških procesa koji se odvijaju u telu deponije, vrlo je promenljiva veličina. Zavisi od vrste otpada, vremena deponovanja i meteoroloških uslova.
Najveća količina gasa izdvoji se u periodu od prve do 15. godine funkcionisanja deponije, sa maksimumom u drugoj i trećoj godini. Posle ovog perioda produkcija gasa ima nagli pad, a posle dvadesete godine života deponije se svodi na praktično konstantnu vrednost.
Mehanika kretanja gasa kroz otpad i zemljište je složena. Gas teži da napusti telo deponije putem gde ima najmanji otpor. Kako masa otpadaka raste u visinu, tako je horizontalni tok gasa intenzivniji. Gas se prenosi brže kroz pesak i šljunak nego kroz kameno zemljište i glinu. Intenzitet kretanja gasa u velikoj je zavisnosti od vremenskih uslova: ruže vetrova, barometarskog pritiska. Mokro i zaleđeno zemljište u značajnoj meri utiče na kretanje gasa u telu deponije. Metan u horizontalnom pravcu može da se prostire i preko 30 metara.
Za kontrolisano odstranjivanje gasa sa deponije koriste se pasivni i aktivni sistemi. Pasivni sistemi se zasnivaju na prirodnoj razlici pritisaka i difuziji gasa iz tela deponije u atmosferu. Najjednostavniji način je kad se u telu deponije predvide ventilacioni rovovi, koso postavljeni i ispunjeni šljunkom po visini deponije. Razmak između ventilacionih ćelija koje idu po širini deponije kreće se u granicama od 20 do 60 metara. Ukoliko se radi o propustljivom tlu, na bokovima deponije, često se za kontrolisano ventiliranje gasova postavljaju vertikalni evakuacioni organi-ekrani.
Drugi pasivni način evakuacije gasa iz deponije je pomoću obodnih ventilacionih rovova ili cevi. Ovi ventilacioni otvori sprečavaju dalje širenje gasa van oblasti deponije.
Alternativno rešenje je postavljanje nepropusne barijere oko cele deponije. Ovaj način sprečava širenje gasa van deponije, ali ne rešava način i mesto same evakuacije.
Od pasivnih sistema najbolje su se pokazali ventilacioni objekti tipa bunara, tzv. biotrnovi koji se rade od perforiranih cevi. Prečnici bunara su obično 0,6 do 1 metara. Bunari većih prečnika imaju veću površinu dodira između šljunka i otpada i zahtevaju manji nadpritisak za evakuaciju gasa. Uobičajena dubina bunara iznosi od 50 do 90 % dubine otpada, izuzev u slučajevima pojave podzemnih voda kada se njihova dubina zaustavlja na nivou podzemnih voda. Bunari se postavljaju po obodu deponije i na njoj samoj. Preporučena rastojanja između bunara su 20-60 metara, što zavisi od količine i starosti otpada iz koga se generiše gas. Produkcija gasa raste sa popunjavanjem deponije. Sa porastom dubine deponije, raste i dubina bunara dodavanjem nove perforirane cevi na već postojeću.
Sistem kod koga bi biotrnove povezali sistemom cevovoda koji sakupljaju i odvode gas do sistema (baklje) za spaljivanje biogasa naziva se aktivni sistem. Na ovaj način se smanjuje štetni uticaj metana na atmosferu. Izvode se tako da se gasni bunari priključe preko lokalnih poprečnih kolektora na glavni prstenasti kolektor postavljen po obodu tela deponije ispod završnog prekrivnog sloja. Prstenastim vezivanjem se omogućava rad sistema i kod eventualnog zagušenja nekog dela cevovoda. Radijus uticaja gasnog bunara kod ovih sistema određuje se merenjem pritiska u deponiji i smatra se da će sav gas biti izdvojen ako je u zoni uticaja bunara.
Za degazaciju deponije „Botra” usvojen je pasivni sistem degazacije biotrnovima. Biotrnovi se postavljaju na sledeći način: na postojećem smeću nakon dovođenja u nulto stanje buše se rupe prečnika 600-650 milimetara, i to po obodu dubine 2 metra, a u središnjem delu deponije dubine 4 metra, u koje se smeštaju odgovarajući biotrnovi. Biotrnovi i zaštitne rešetke se postavljaju u izbušene rupe tako da biotrnovi ostanu iznad površine poslednjeg sloja zemlje (za tehničku i biološku rekultivaciju) minimum 0,5 metara. Posle odlaganja novih slojeva smeća i inertnog materijala, nadogradnja biotrna u visinu ostvaruje se zavarivanjem armature nove rešetke za već ugrađenu rešetku na preklop, dodavanjem nove degazacione cevi prema predviđenoj visini smeća i inertnog materijala na postojeću i ubacivanjem šljunka krupne granulacije u prostor između zaštitne rešetke i degazacione cevi. Biotrn treba da ostane iznad površine poslednjeg sloja zemlje (za tehničku i biološku rekultivaciju) minimum 0,5 metara.
Provera sastava gasa, kao i intenziteta izdvajanja gasova obavlja se i po prestanku eksploatacije deponije i to prvih deset godina na svakih šest meseci, a zatim svake dve godine do odumiranja deponije. Provera sastava deponijskih gasova obavlja se uzimanjem uzoraka gasova iz biotrnova.
Projekat ozelenjavanja
Postupak zatvaranja deponije završava se rekultivacijom terena. Rekultivacija je kompleksna mera zaštite životne sredine koja se preduzima kako bi se sprečila erozija površine, nekontrolisano rasturanje otpada, poremećaji u dekompoziciji otpada i izdvajanju gasova kao i neravnomerno sleganje terena. Svrha rekultivacije je zaštita životne sredine, odnosno bezbedno, ekološki i estetski prihvatljivo uklapanje prostora deponije u okruženje. Rekultivacija je podeljena na tehničku i biološku rekultivaciju, pri čemu je bitno da se postupak izvede prema datom programu i u kontinuitetu.
Tehnička rekultivacija podrazumeva nanošenje sloja plodnog zemljišta preko finalne prekrivke na celu površinu deponovanog materijala, sa ciljem da se obezbede preduslovi za razvoj vegetacije. Biološka rekultivacija podrazumeva zasnivanje novog vegetacionog pokrivača. Rekultivacija prostora deponije, po njenom zatvaranju, usmerena je u pravcu formiranja veštačke livade, sa ciljem da se prostor neupadljivo i bezbedno uklopi u prirodno okruženje.
S obzirom na to da su iskustva u pogledu korišćenja površina deponija po njihovom zatvaranju više nego skromna, ne samo u Srbiji, nego i u svetu, za sada je izvesno da će novostvoreni ekosistem u prvo vreme biti osetljiv i da se zbog toga takva površina može kategorisati samo kao zelena površina sa zaštitnom funkcijom. S druge strane, prema za sada dostupnim podacima iz literature, koji govore o postepenom opadanju sadržaja toksičnih materija u deponovanom otpadu, rekultivisana površina će se, po isteku izvesnog vremena, moći bezbedno koristiti za neku od ekonomski interesantnih kategorija namene, kada se dokaže da bi to bilo i ekološki bezbedno.
Površina na kojoj je potrebno izvršiti tehničku i biološku rekultivaciju iznosi 17.090 kvadratnih metara (1. faza, formiranje kosina deponije) + druga faza 44.276 kvadratnih metara (završni prekrivni sloj), dakle reč je u ukupnoj površini od 61.366 kvadratnih metara.
Tehničkoj rekultivaciji pristupa se neposredno po završenim radovima na uređenju i nivelaciji deponije. Nanošenje plodnog sloja zemlje debljine 0,50 centimetara treba da usledi neposredno po završetku postavljanja završnih slojeva šljunka i gline. Zemlja za tehničku rekultivaciju mora biti potpuno očišćena od vegetacije, kamenja, građevinskog ili bilo kakvog drugog otpada. Razastiranje zemljišta na stalnu poziciju, prema predviđenom redosledu, obavezno se izvodi kao vremenski jedinstvena operacija, posle koje odmah sledi biološka rekultivacija. Tokom ovih radova mora se obezbediti da ne dođe do oštećenja finalne prekrivke od gline.
Biološka rekultivacija započinje odmah po završenoj tehničkoj rekultivaciji formiranjem travnjaka (livade). Livadski tip vegetacije povoljno utiče na sve osobine zemljišta i predstavljaće istovremeno adekvatnu zaštitu od erozije. Sledeća aktivnost u biološkoj rekultivaciji je kosidba livade, koja će se ponavljati više puta tokom jednog vegetacionog perioda, i to tako da se vremenski poklopi sa fazom formiranja cvetnih pupoljaka leptirnjača, kada su hranljive materije na maksimalnom nivou. Seno će se ostavljati na livadi, tako da se organska materija može reintegrisati u zemljište. Kosidbom se podstiče razvoj preostalih nisko postavljenih pupoljaka i popunjavanje bokora novim izdancima. Pojačanim razvojem bokora obezbeđuje se maksimalna zaštita od erozije.
Što se održavanja zelenila tiče, u toku prve godine nakon podizanja travnjaka i konačne obrade zelenih površina, potrebna je intezivna nega i održavanje, koje će pomoći da se razvije snažnija vegetacija.
B.M.
Razgovor sa direktorom Direkcije za izgradnju Goranom Matićem
Završetak prve faze 2015?
Javno preduzeće Direkcija za izgradnju koordinira postupkom sanacije smetlišta „Botra“. Sa direktorom Direkcije Goranom Matićem sredinom septembra meseca razgovarali smo o tome kako teku radovi na smetlištu i kada se očekuje završetak prve faze sanacije koja je započeta krajem juna ove godine.
Ono što građanin trenutno vidi je to da se pravi prizma, razvlači se otpad i na sredini ostaje prazan prostor, gde bi trebalo da se smesti smeće koje će stići narednih godina na „Botru“. Šta treba još izvođač da uradi u prvoj fazi sanacije?
– Direkcija za izgradnju je dobila ulogu koordinatora projekta sanacije i rekultivacije deponije „Botra“. Izvođači radova su „Eko Maber inženjering“ iz Pančeva i „Uniprotekt“ iz Novog Sada. Mi šaljemo redovne izveštaje nadzornog organa i nas kao koordinatora investitoru, to jest opštini Bečej. Peti po redu izveštaj je urađen 15. septembra i poslat je Odeljenju za privredu i razvoj Opštinske uprave. Da podsetim da je izvođač započeo radove 22. juna i 86. dana od tada radovi su zavšeni u 85 %. Poslednjih 15 dana su rađeni radovi na transportu i ugradnji separisanog šljunka na istočnoj kosini deponije, a krajem prošle nedelje započeto je i donošenje i razastiranje glinovitog materijala u slojevima dva puta po 25 centimetara preko ugrađenog separisanog šljunka. Geodetsko snimanje kompletne deponije urađeno je 2. septembra i nadzor je konstatovao da je stanje zadovoljavajuće. Izvođač radova je grubo uredio kompletno smetlište – segmente 1 i 2 – osim pristupnog puta u samom smetlištu koji će po dogovoru i ostati neuređen zbog trenutnog funkcionisanja deponije, a rešavaće se naknadno. Što se tiče kontrole usaglašenosti radova i dokumentacije dobijenih na osnovu geodetskog snimka deponije i pregledom poprečnih profila, nadzorni organ je prihvatio izvedene radove i dao saglasnost za nanošenje sledećeg sloja šljunka debljine 10 centimetara i gline debljine 50 centimetara. Izvođač radova je počeo dopremanje separisanog šljunka frakcije uz dostavljen atest za materijal. I firma „Uniprotekt“ je započeo dovođenje gline za zatvaranje deponije, i u ovom slučaju postoji atest o ispravnosti materijala. U ovom periodu izvođač radova je obavljao pripreme za dnevno odlaganje smeća koji će se rešiti tako što će se ostaviti prostor za to. Započeti su radovi nasipanja šljunka, a za to je po dinamičkom programu predviđeno 120 kalendarskih dana. Paralelno se radi transport i ugradnja gline preko sloja separisanog šljunka, kao i na gornjoj površini deponije preko inertnog sloja zemlje. Po dinamičkom planu izviđača za ovo je potrebno 75 kalendarskih dana. Što se tiče dokumentacije, izvođač uredno vodi dnevnik, knjigu inspekcije i dostavlja elaborat o uređenju zemljišta. Može se zaključiti da radovi teku po dinamičkom planu, da nema značajnih odstupanja, ta odstupanja su od 4 do 6 dana.
Do kada će se raditi u toku ove godine?
– Mi smo u razgovoru sa koordinatorom projekta ispred Direkcije za izgradnju Imreom Kutijem i nadzornim organom iz Biroa za projektovanje „First-ing“ iz Novog Sada videli da izvođači imaju i želju i volju da mimo dinamičkog plana pokušaju da radove završe do kraja 2015. godine.
Reč je, dakle, o završetku prve faze sanacije?
– Projektom je predviđeno da se u naredne tri do četiri godine koristi deo „Botre“ dok se ne priključimo regionalnoj deponiji. Smeće će se do tada odlagati na za to predviđena mesta na deponiji. Glinom i šljunkom se zatvaraju sve kosine i deo gornjeg dela smetlišta. I to do kraja godine treba da bude završeno. To je želja izvođača, ali pitanje je da li će to dozvoliti vremenske prilike.
Gornji deo deponije će biti zatvoren kako ne bi zagađivao okolinu. Šta se dešava sa dnom smetlišta? To neće biti zatvoreno?
– U razgovoru sa ljudima iz Instituta „Kirilo Savić“ pri izradi projekta saznali smo da bi to rešenje mnogo poskupelo projekat. Time ne bismo ništa dobili. Smeće je svakako stajalo na toj zemlji i ono je svakako pustilo u slojeve zemlje otrovne supstance, i da bi se izravnalo i stavio inertni sloj gline, ispod toga je svakako zemlja koja nije zdrava.
Šta je sa odvođenjem vode i gasova sa smetlišta?
– Radiće se biotrnovi. To su cevi koje su zabodene da izvlače gas iz tela deponije da ne bi došlo do eksplozije. Kanali za oticanje vode i biotrnovi će se raditi u prvoj fazi, do kraja godine.
Druga faza radova će trajati nekoliko godina.
– Druga faza predviđa da se deponija kroz vreme zatvara. Imamo rok od 3-4 godine da to rešimo, tu treba aktivno da se uključi i komunalno preduzeće „Potisje“ koje odlaže, besplatno, smeće na deponiju na opštinskoj parceli. „Potisje“ ostvaruje profit od odnošenja smeća. A mora i opština da se uključi, jer ima socijalni i ekološki interes u svemu tome. Paralelno mora da se rešava i pitanje toga gde će se smeće za 3-4 godine odlagati.
Definisanje rokova
Direkcija za izgradnju je u svojstvu koordinatora projekta sanacije deponije uputila 18. septembra 5. po redu izveštaj nadzornog organa o realizaciji projekta „Botra“ lokalnoj samoupravi (sa stanjem od 15. septembra).
Predstavnici Direkcije napominju i da je nadzorni organ 2. septembra zatražio od izvođača radova, firme „Eko maber inženjering“ da do 7. septembra da pisano izjašnjenje o datumu završetka radova (zbog usaglašavanja bankarske garancije sa tim datumom). U izveštaju nadzornog organa je navedeno da izvođač nije dostavio odgovor u pisanoj formi na zahtev od 2. septembra, a, kako pišu nadležni iz Direkcije, „u usmenom razgovoru je rekao `da je cilj završetka ugovorenih radova u 2015. godini`. Koordinator projekta obilaskom lokacije deponije, dana 17.09.2015. godine se uverio da se radovi na sanaciji odvijaju veoma intenzivno, a u narednom periodu će koordinator projekta aktivno pratiti dinamiku napredovanja radova i ukoliko se utvrdi da izvođač radova ne izvodi radove sa takvim dnevnim učinkom koji bi garantovao završetak radova do kraja 2015. godine, blagovremeno će zatražiti od izvođača i nadzornog organa definisanje roka završetka u 2016. godini“.
B.M.
Zoltan Kiš iz udruženja „Eko Bečej“ o sanaciji deponije
„Pre pet godina smo pokušali da ukažemo na tu ekološku bombu“
O uticaju smetlišta „Botra“ na zdravlje ljudi i životnu sredinu, prema raspoloživim podacima nije rađeno istraživanje u poslednjih tridesetak godina, otkad ono postoji. Takvo istraživanje, koliko je javnosti poznato, nije rađeno ni kada su nadležni u lokalnoj samoupravi pre desetak godina došli na ideju o sanaciji i, konačno, zatvaranju gradskog smetlišta, na kom ne postoje mehanizmi za zaštitu okoline uprkos tome što je ono veoma blizu naselja.
Civilnih inicijativa o potrebi zaštite životne sredine u okolini deponije u poslednjim godinama takođe nije bilo.
Civilno udruženje „Eko Bečej“ postoji oko pet godina i promoviše reciklažu, pre svega deci ukazuje na važnost reciklaže.
Sa predsednikom „Eko Bečeja“ Zoltanom Kišom razgovarali smo o uticaju gradske deponije na okolinu.
Smetlište već tridesetak godina predstavlja ekološku bombu u opštini Bečej zato što se tamo ne preduzimaju nikakve mere za zaštitu životne sredine. Smeće se ne razdvaja, ne reciklira, mada je o tome u poslednjih desetak godina pričano, bila je planirana i izgradnja transfer-stanice, ali ništa od toga nije ostvareno. Komunalno preduzeće „Potisje“ je planiralo da radi odvojeno sakupljanje smeća, ali do danas ni to se nije desilo. Bilo je reči i o kompostiranju kako bi se smanjila količina smeća koja se odnosi na deponiju. Šta vi, koji se u civilnom sektoru bavite zaštitom životne sredine i promovisanjem recikliranja smeća, mislite o situaciji na smetlištu? Da li ste vi ukazivali na problem zagađenja okoline, na koji način i da li ste naišli na nekog ko je shvatio važnost zaštite životne sredine?
– Mi se aktivno bavimo promocijom zaštite prirode. Još pre pet godina smo pokušali da ukažemo na tu ekološku bombu. Nismo bili u mogućnosti da dođemo do konkretnih podataka i do ljudi koji se aktivno bave time i bili smo primorani da nešto preduzmemo. Zbog toga i radimo to što radimo, u cilju da promovišemo reciklažu, da se smeće ne odlaže na jednom mestu. Na gradsku deponiju se baca bukvalno sve, i lekovi i stare baterije… Više niko ne može da ispita šta se konkretno tamo nalazi i bez obzira na to što dosad nije bilo epidemije, moglo bi da bude, jer niko nije obavljao redovno kontrolu na smetlištu. Pre pet godina kada smo pokrenuli ovu temu nismo našli nikoga da razgovaramo o tome što se tiče lokalne samouprave i što se tiče preduzeća koje se bavi prikupljanjem i odlaganjem otpada na smetlište. Čak smo stupili i u kontakt sa suvlasnikom bečejskog komunalnog preduzeća iz Seksarda, ali su nas uputili na osobu koja se ne bavi ovim pitanjem nego promocijom zaštite prirode. Kada smo pokrenuli priču o zaštiti prirode, mnogo ljudi nam se javilo i i-mejlom i preko društvene mreže, a mi smo se obratili i lokalnom komunalnom preduzeću, jer smatramo da je i ono odgovorno, jer sakuplja smeće iz kontejnera sa javnih površina, jer ljudi moraju da bace smeće, ako ne mogu u kontejnere, oni će baciti bilo gde i tako se stvaraju divlje deponije koje su van svake kontrole. Komunalno preduzeće nekoliko puta godišnje radi akciju sakupljanja gabaritnih stvari iz domaćinstava, ali ta akcija, po mom mišljenju, nije dovoljno obnarodovana, mada bi se na taj način moglo da se smanji količina otpada koja se baca na divlje deponije. Ukoliko bi se u skoroj budućnosti smeće sa teritorije opštine Bečej odnosilo na regionalnu deponiju u drugom gradu, to bi najverovatnije uticalo i na cenu i pretpostavljam da će zbog toga ponovo biti stvorene divlje deponije. Pošto naše udruženje nije bilo u mogućnosti da uradi nešto po pitanju zaštite okoline u vezi sa smetlištem, mi smo se odlučili da promovišemo reciklažu i zaštitu okoline, radimo to sa decom od zabavištanskog do srednjoškolskog uzrasta.
Odlaganje otpada je svuda problem.
– Mi smo u kontaktu sa sličnim organizacijama, vojvođanskim i u Srbiji. Ovo nije problem samo u Bečeju, već i šire. Odlaganje smeća nije rešeno na državnom nivou. Ako bude tih punktova (regionalne deponije; prim. nov.) za odlaganje smeća, oni treba da budu na odgovarajućoj udaljenosti od lokalnih samouprava. Mi se zalažemo za odvajanje smeća još u domaćinstvima i za postavljanje posebnih kontejnera za svaku vrstu smeća na javnim površinama. To bi smanjilo količinu smeća koje se odlaže na deponijama, jer bi se deo otpada recikliralo.
U Bečeju nije organizovano razdvojeno sakupljanje smeća, a čak ni kompostiranje. Da li kompostirate u Goranskom parku, gde je vaše sedište?
– Mi se samo bavimo promocijom, između ostalog i kompostiranja. To nije rasprostranjeno u Bečeju, ali mi širimo tu lepu ideju. Na taj način bilo bi manje smeća za odnošenje. Od kompostiranja se može imati i koristi u domaćinstvu, jer mi bacamo nešto što bismo mogli da iskoristimo u bašti.
Da li će sanacije smetlišta „Botra“ doprineti zaštiti životne sredine?
– Nisam ekspert za odlaganje smeća, ali postoji tim koji se bavi time. Ako se nešto zatvara, onda to treba raditi po određenoj proceduri i tu proceduru treba pratiti. Ako se smeće bude prekrilo glinom odgore, štetni uticaji neće moći da se šire kroz vazduh. Ne možemo zatvoriti nešto i pustiti to. I posle zatvaranja deponije mora da se vodi briga o tome da li ima zagađenja i to bi trebalo da rade stručnjaci.
Zagađenja vazduha i zemlje sada sigurno ima. Šta mislite kako će biti nakon sanacije deponije?
– Ako sanacija bude urađena kvalitetno, nadam se da neće biti zagađenja, ali zato treba pratiti situaciju i nakon zatvaranja smetlišta. Nadam se da će biti poboljšanja. Trebalo bi primeniti dobru praksu iz drugih opština koje su već sanirale svoja smetlišta.
R.M.
Objavljivanje dodatka omogućilo je Ministarstvo kulture i informisanja
