trg_fontane
Preturismo preko glave još jednu godinu, za većinu tešku i neizvesnu, godinu koju bi brzo trebalo zaboraviti.
Svetska ekonomska kriza udarila je po Srbiji punom žestinom, troškovi života su skuplji, plate su ostale iste, a mnogi su ostali i bez nje. Fadip je otišao u stečaj, na teretu Nacionalne službe za zapošljavanje je 500 radnika, „8. oktobar“ je promenio dva zastupnika kapitala, privreda je na kolenima (čast izuzecima), lokalna samouprava je manje-više bila nemoćna pred gomilom problema, „krpio se kraj sa krajem“…
U 2009. godini u državi Srbiji bilo je i nekoliko lepih vesti: možemo da putujemo bez viza, sportisti su nas više puta obradovali osvajanjem svetskih i evropskih medalja, ali je sve to bilo nedovoljno da se zaboravi surova svakodnevnica.
U novogodišnjoj noći u Bečeju, i pored svih teškoća koje su nas zadesile u prošloj godini, bilo je veselo, ali je uticaj ekonomske krize bio vidljiv na svakom koraku.
Lokalna samouprava zbog „nule“ u budžetu nije organizovala doček na gradskom trgu, pa je Pogača bila avetinjski pusta u novogodišnjoj noći. Nije bilo čak ni klinaca koji su petardama i ostalim pirotehničkim sredstvima ranijih godina zasipali fontanu. U većini kafića i restorana ostalo je praznih mesta, ponuda „ića i pića“ je bila skromnija nego ranijih godina, ali je ipak bilo veselo. Takvi smo: i kada je teško – udri brigu na veselje.
I ove godine muzika u kafićima je bila šarolika – „živa“, DJ-evi, trubači, a izbor od narodnjaka, preko popa, roka, disko densa do progresiva.
Restoran „Panorama“ i klub „Stejdž“ bili su, puni k’o šipak. Na vrhu Robne kuće svirao se stari dobri disko sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, ali su se mogle čuti i numere novijeg datuma, a atmosfera je bila na nivou. „Stejdž“ je bio krcat. Mladi ljudi su se veselili uz bend „A šta reći“ i uz trubače koji su „banuli“ posle ponoći.
U Gradskoj kafani, već po tradiciji, gosti su se zabavljali uz narodnjake i domaću hranu, a jedini lokal u kome se u novogodišnjoj noći nije mogla čuti „harmonika“ (osim „Panorame“ i „Scene“) bio je „Peni Lejn“. Manje-više stalna klijentela ovog kafića napravila je dobar štimung, pokazavši da i bez narodnjaka može da se veseli u Srbiji.
Veselo je bilo i u sportskom centru (diskoteka je sada „Disko bar“), u „Aleksandriji“, Gradskom pozorištu, „Bubamari“, a u piceriji „Ćao amore“ gosti su, pored muzičkih bravura Mite „šlagera“, imali privilegiju da Novu godinu dočekaju u društvu sa Ivanom Lenđerom i Čabom Silađijem, svetskim i evropskim juniorskim šampionima u plivanju.
Stigla nam je dakle 2010. godina. Dočekali smo je sa strepnjom, ali i nadom da će biti bolja nego prethodna. Nadali smo se i prethodnih petnaestak godina…
Ipak, vreme je da i nama krene. Srbiji, Vojvodini, Bečeju.
S.M.
