trg_fontane
Fotografija naslovljena „Dva večita prijatelja“ Dragana Belića iz Novog Miloševa krajem prošle godine na 49. izložbi vojvođanske fotografije Foto, kino i video saveza Vojvodine „osvojila“ je prvu nagradu.
Dragan Belić je, kako sam kaže, perspektivan mlad fotograf – od pedesetak ljeta. Fotografijom se bavi odmalena, učio je uz oca koji se i sam pomalo bavio fotografijom.
Potom je rad nastavio u foto-sekciji Osnovne škole „Miloš Popov“ (danas kaštilj u Beodri). Potom, kada su se pojavile kolor fotografije malo se razočarao, jer nije mogao da manipuliše (u dobrom značenju reči) slikom. Čim su se pojavili digitalni fotoaparati bio je među kupcima. U međuvremenu, od 1992. do 1996. godine, bio je i predsednik opštine Novi Bečej, da bi se potom vratio svojoj prvoj ljubavi, fotografiji.
Sada ima „Olympus SP 550“ sa telekonvertorom. I fotografiše. I osvaja nagrade.
– Najviše me interesuju pejzaži, zalasci sunca… I sad mi je već polako „tesan“ i ovaj aparat, moram da nabavim neki drugi. Tokom 2004. godine sam pokrenuo novomiloševački sajt, tad sam već imao „HP“ i onda je mogao brzo da se pravi taj sajt. I tako, malo-pomalo i počeo sam da sarađujem ponovo sa Ljubomirom Batom Kojićem. On je bio lokalni fotograf koji se penzionisao 1978. godine i od tada se bavi umetničkom fotografijom. Trenutno je aktuelni svetski prvak u crno-beloj fotografiji po FIAP-u. To je kao Formula 1 u automobilizmu. U saradnji sa njim i posmatrajući njegove fotografije, stekao sam još malo znanja o fotografiji. A često dolaze iz Srbije, Bugarske i Rusije fotografi u Novo Miloševo da bi slikali ovu našu sredinu, i atar i samo Miloševo. Fotografišući sa njima, nešto sam i od njih naučio. I tako, već treću godinu učestvujem na konkursima, što inostranim, što domaćim. Već je veliki uspeh da se uopšte primi fotografija i onda posle ako bude i neka nagrada… Sa pedeset godina sam perspektivan mlad fotograf.
Nagrada za „Dva večita prijatelja“ je vaša prva prva nagrada.
– Tačno, ova je prva prva, a inače imao sam za kolekciju ili za pojedinačne fotografije bronzane i srebrne nagrade, ali ova mi je prvi put prva nagrada i još i vojvođanska, zbog toga mi je posebno drago.
Čini se da ne slikate samo prizor, nego i dušu. Nagrađena fotografija ima dušu, ljudskosti, na njoj se vidi bliskost.
– Trudim se da baš taj banatski filing pokušam da oslikam u toj beskonačnoj ravnici za koju svi kažu da je monotona. Međutim, ona ima strahovito mnogo lepota, samo ih treba posmatranjem uočiti i predati dalje gledaocu. Ovu fotografiju sam napravio u julu, bio je baš jedan foto-safari sa više fotografa i dok su oni prišli blizu tom čobaninu koji je na fotografiji, ja sam se spustio malo niže od njih, to je nasip, i baš sam tako podesio parametre aparata da dobijem siluetu i kera i čobanina. On je u karakterističnoj pozi, oboje su okrenuti prema stadu koje se ne vidi na toj fotografiji. Čobanin je oslonjen o čuveni čobanski štap, iza njega se vidi da je okačena o kaiš, u patašku (kožna futrola za bricu), kako se to ovde kaže, brisa banatska. Iza je ker, koji je uvek iza čobanina, uvek u njegovoj senci, ali malo dalje da i on može da vidi šta se događa sa ovcama, čak i oko kera nekoliko muva leti… Tu je i karakteristična trava, mi u Banatu kažemo dikica, a iza svega toga se vidi da je zalazak sunca. Imao sam svega nekoliko minuta da bude baš takvo svetlo koje sam očekivao. Napravio sam nekoliko fotografija od kojih mi se ova najviše svidela i nju sam poslao na nekoliko takmičenja. Prošla je, i mislim da ću i naredne godine učestvovati na nekoliko konkursa sa njom, pored ostalih fotografija koje šaljem na konkurse. Baš danas (5. februara) u Paraćinu je nekakvo žiriranje, očekujem i tu rezultate, i ta fotografija je tamo. Dakle, fotografija je davnašnja moja ljubav, koju sam jedno vreme ostavio, kada se pojavila klasična kolor fotografija, jer sem samog momenta slikanja nisam mogao da utičem na nju. Sada, zahvaljujući računarima, ima nekoliko programa za obradu fotografija sa velikim mogućnostima, mogu da se izvuku fini tonovi. Naravno, neki idu u drugu krajnost, prave neke fantazije sa tim programima, ali nije to bitno, najbitnije je preneti ambijent, banatski, vojvođanski koji ja pokušavam prezentovati u svetu. Trudim se da i na novomiloševačkom sajtu budu takve slike.
Fotografišete to što imate maltene u sopstvenom dvorištu, svoj kraj. Ipak, postoji li nešto što želite da fotografišete, a nije ovde?
– To je najveća primedba od kritičara i kolega fotografa. Kažu: „Šta si se učaurio u to tvoje Miloševo? Sve fotografije su ti samo iz Miloševa“. Onda im ja skrenem pažnju na to da toliko ima motiva koje treba samo uočiti i uslikati da ja jednostavno ne mogu stići ni sve ovde da uslikam što bih hteo, a kamoli negde druge. Kad vidim pejzaž neke planine, to je verovatno u duši vojvođanskoj, ja se uplašim od toga, a to je super fotografija. Kad sam bio u vojsci, okolo su bile brdeštine, pa kad ustanem, kao da me guše te planine zbog ravnice na koje sam ja navikao. Inače biciklom obilazim sve, ne kolima. Volim da vozim bicikl po ataru, ne po asfaltu i tu tek ima jako mnogo motiva, maltene na svakom koraku ili okretaju pedala. Od drugih stvari verovatno bih rado slikao more, ali samo zato što je ravno, a i to da se ne okrenem i da ne vidim one brdeštine…
Pričate o prizorima, a ne o ljudima.
– Osvojio sam dosta nagrada i za fotografije na kojima su ljudi. Pejzaži su jedan deo mog interesovanja, a drugi deo su portreti ljudi i žena sa oslikanim izražajnim licem baš ove ravnice. Tačno se oseti da je neko gorštak ili brđanin, kako se to kaže, ali tačno se oseti i da je neko odavde. To pokušavam oslikati tako da se vidi da je taj portret pod uticajem ravnice i iza da se opet vidi ta ravnica, sa nekim karakterističnim delom. Najvažniji deo je sama ravnica, ali ako sad tu stoji salaš u daljini ili đeram ili stado ovaca, a opet u ravnici, i to je karakteristično. Kritičari kažu da su lica na mojim fotografijama lica u surovim uslovima ravnice. Nisu to surovi uslovi, samo nekome deluje tako. Dakle, slikam ekstremne portrete, živopisne, odnose između životinja i ljudi i pejzaže s malim uticajem sokaka. Imam mnogo uspešnih fotografija uslikanih baš ispred mog lokala. Baba Smilja kako čisti lišće…
Kristina Demeter Filipčev
