trg_fontaneJoš je Marks primetio (Karl, ali verujem da bi se i Gručo složio) da je nevolja s filozofima to što ovi samo tumače svet – filozofiraju, stručno i narodski rečeno – a stvar je u tome da se on izmeni. Doduše, oslobođena svest, filozofijom, halucinogenima (Haksli, Timoti Liri!) ili na bilo koji drugi način, postaje revolucionarna sila. Pa ipak, primarn(ij)a je takozvana ekonomska baza. Nevolja je ne samo činjenica da se sa otkrićima filozofa upoznaje tek šačica ljudi, nego pre svega pitanje da li je filozofiranje dovoljno. Naime, osim teoretisanja – „pričam ti priču“, narod bi rekao – neophodno je sići u taj isti narod i usprotiviti se konkretnim, životnim nepravdama.
Na svu sreću, postoji fela intelektualaca, iako malobrojna, koja na društveno-političku stvarnost ne reaguje hladno, koja na stvarnost ne gleda samo naučnički, objašnjavalački – jer naučna argumentacija tu ne šokira, ne izaziva potres – nego pribegava nipodaštavanju i žestokom, ciničnom humoru. Kao primer, jer je jedan od najčistijih, uzeću Vedranu Rudan. Njena je reč naglašeno performativna, činodejstvujuća, posebno ona usmena. Rudanova je podbunjivač. Narodni tribun. Intelektualac s bokserskim rukavicama. U svojim tekstovima, ali i gostovanjima u emisijama, ona se otvoreno pita, recimo, zbog čega narod ne izlazi na ulicu, zašto ne popali banke, zašto ne umlati one koji žive na njegovoj grbači, od njegove bede. Na nasilje – a ekonomsko-političko nasilje je naša realnost (iako su sami nasilnici često anonimni) – treba udariti nasiljem. Radi se, naime, o elementarnoj samoodbrani. Demokratije nema, glasa se ali se uistinu ne bira, i to tek svake četiri godine. Samoodbranu, naravno, poredak uzima kao kriminal, čak kao terorizam, a terorizmom danas naziva sve ono što ne ide u prilog krupnom kapitalu i vladajućoj eliti (prisetimo se samo slučaja „terorizma“ Andreja Nikolaidisa).
Deo popularnosti Vedrane Rudan potiče i otud što se ljudi identifikuju s njom kada laje, kada u brk skreše šta joj padne na pamet. Ona imenuje mehanizam, ali imenuje, bolje reći ruži, i pojedince u službi tog mehanizma, sasvim neopterećena konvencijama pristojnosti, etikecijom. Čelnike svoje zemlje, recimo, poimence naziva kriminalcima. Iako je pitanje da li je dobro da se na taj način, virtuelno, rasterećuje pravednički bes potlačenog naroda, ključno je da nas Rudanova i slični uče, a treba nas učiti, da ne respektujemo ološ, politički i ekonomski, koji vlada nad nama i koji nas eksploatiše.
U tome je njena prednost nad pristojnim intelektualcima, da ih tako nazovem, poput Zlatka Pakovića ili Teofila Pančića koji su, ako je to uopšte uporedivo, čak i veći intelektualni formati. Potlačenom naprosto ne pristaje da se sa tlačiteljem ophodi u rukavicama (osim onih već spomenutih, bokserskih). S obzirom da nam je u osnovi sve jasno – slede samo nove posledice istih zakonitosti! – čini se kako danas nije potrebno objašnjavati, već dekonstruisati društveno-političku stvarnost, brutalno je ogoliti i omalovažiti (tokom 15-ak minuta gostovanja u jutarnjem programu na televiziji Pink pre otprilike pola godine – toplo preporučujem da potražite snimak na youtube-u – književnik Marko Vidojković je upravo razneo koncept emisije, ne dozvolivši, a to je presudno, da bude uvučen u njen nonsens). Takve dekonstrukcije su efektnije od tomova i tomova najingenioznijih filozofskih analiza.
Međutim, pre Rudanove, Petra Lukovića, Vidojkovića, pre Pakovića i Pančića, a posebno pre kabinetskih filozofa-mudrosera (Slavoj Žižek, svetski poznat filozof iz Slovenije, primer je izvanrednog teoretičara koji je ujedno i levičarski aktivista, a levičarstvo je, duboko sam ubeđen, ne samo pitanje političkog stajališta, već i morala), bitniji su, kao katalizatori promena, svi oni anonimni, naizgled neznatni intelektualci koji u svom okruženju ne dopuštaju da (olako) prođu prevare, laži, krađe. Uostalom, intelektualac nije naprosto onaj kome diploma visi na zidu, nego onaj ko se, koristeći glavu, svojim ljudskim integritetom usprotivi (no pasaran!) svemu neljudskom.
Ivan Kovač
