Festival monodrame u Bečeju: Posebno je čudo napraviti festival

Prvi Festival monodrame u Bečeju, koji je održan u Gradskom pozorištu od 8. do 11. maja, otvorio je dugogodišnji glumac „Ateljea 212“, a sada slobodan umetnik Tihomir Stanić kolažom monologa iz najpoznatijih predstava u kojima je igrao naslovljenim „Nedovršena priča – portret glumca“.

Deleći sa bečejskom publikom svoje uspomene iz detinjstva, otkrivajući detalje sa prvih nastupa, prijemnog ispita, stvarajući tako opuštenu atmosferu i utisak da je u pitanju razgovor između dva prisna prijatelja, Stanić je vešto uplitao stihove Crnjanskog, Ćopića, monologe iz predstava „Očevi i oci“, „Sabirni centar“, „Detinjarije“, prozu Ive Andrića „Na Drini ćuprija“, što je publika oduševljeno prihvatila.
Tokom četiri dana Festivala monodrame, ljubitelji pozorišne umetnosti su imali priliku da na sceni „Zlatan Dorić“ gledaju i zrenjaninskog glumca Jovicu Jašina u izvođenju monodrame „Paorska groznica“, zatim Martu Beres i monodramu na mađarskom jeziku „Béres Márta One Girl Show“, a poslednjeg dana festivala nastupio je prvak Šabačkog pozorišta Ivan Tomašević, koji je ispričao priču o jednom od naših najboljih i najpopularnijih glumaca, Zoranu Radmiloviću. Autorskim projektom, adaptacijom dela romana Dostojevskog u monodramsku formu „Ispovest Dmitrija Karamazova“ bečejskoj publici se predstavio i Nebojša Dugalić, koji je na vrhunski način prikazao lik Karamazova i njegovu unutrašnju borbu, te je tri puta vraćen na scenu praćen burnim aplauzom gledalaca.
O Festivalu monodrame u Bečeju v.d. direktora Gradskog pozorišta Zdravko Petrović je rekao da je ideja rođena iz želje da Bečej dobije još jedan festival osim Majskih igara i da je manje-više zadovoljan kako je protekao Festival monodrame, s obzirom na to da je reč o pilot-projektu. „Ovo je neka vrsta eksperimenta da vidimo da li možemo da ’izdržimo’ festival koji traje četiri dana. On je ove godine revijalnog karaktera, a od sledeće, ako se održi, a verujem da hoće, će biti takmičarskog karaktera, gde će moći da se prijavljuju sa dramama i mladi i stariji, i poznati i nepoznati ali profesionalni glumci, ali to ne zavisi samo od nas, nego i od budžeta, na kraju krajeva i od sponzora. Mi smo ove godine imali sponzore, jer bez njih sve ovo ne bi moglo da se sprovede. U kvantitativnom smislu festival nije velik, bilo je samo pet monodrama, ali u kvalitativnom smislu smatram da je jako značajan, jer su nastupili Tihomir Stanić, Nebojša Dugalić i drugi veliki glumci.

Želja nam je da to postane tradicionalan festival, da postane neka vrsta kulturnog brenda Bečeja, da za nekoliko godina postane prepoznatljiv i kod nas i u okolini, sa učešćem što većeg broja glumaca. Izabrali smo pet važnih, vrlo lepih, interesantnih monodrama, posebno bih istakao Nebojšu Dugalića i njegovu adaptaciju dela romana Dostojevskog, ali i monodramu ’Zoran Radmilović’ koja je zatvorila festival, to je zapravo omaž jednom velikom glumcu i to je monodrama koja je dobila mnogo nagrada. Festival smo nazvali ’MONO 1’ i ove godine je održan u maju, a ako uspe da se održi najverovatnije će biti u septembru ili oktobru. Festival je relativno dobro prošao, mada sam očekivao mnogo više publike, ali s obzirom na to da je reč o monodrami i da je trajao četiri dana, ipak sam zadovoljan, pre svega što sam video da je publika bila oduševljena i glumom i predstavama, a to je najvažnije.“, rekao je Zdravko Petrović.
U razgovoru sa nekim od glumaca, novinar Bečejskog mozaika se raspitao o utiscima i mišljenju o ideji pokretanja Festivala monodrame. Utisci su bili pozitivni, a Neboj-ša Dugalić je rekao: „Kada se neko, u ovo vreme, potrudi da napravi festival, kako bilo i kakav bilo, ja to smatram nadljudskim naporom. Prosto znam kakve su okolnosti, znam šta je sve potrebno uraditi, ne da se napravi festival, nego da se napravi ikakav, i najmanji kulturni program, tako da sve takve događaje zaista smatram nekim posebnim čudom. To uvek zavisi od toga da li neke opštinske vlasti imaju sluha za kulturu ili ne, zavisi od entuzijazma ljudi koji su na položaju direktora doma kulture, pozorišta, dakle od nekog ličnog napora da nešto zaživi i traje. Ako se to poklopi, to je jako lepo i hvala Bogu da je tako, najčešće nije, nažalost, najčešće se nema sluha za to, ali kada neko uspe da to izgura, to je stvarno meni za divljenje. Polazim od toga šta bi mene nateralo da uložim toliki napor, organizacioni napor da jednu takvu stvar iznesem i uvek sam zahvalan ljudima koji su to uspeli da urade.“

Ljiljana Milovanov