trg_fontane
EKIPA FILMA „Kao rani mraz“ na čelu sa rediteljem Đorđem Balaševićem i delom glumačke postave krenula je 10. maja na turneju širom regiona, a sredinom aprila održana je promocija filma i u Novom Bečeju.
U Novom Bečeju su pored Balaševića bili i glumci Mira Banjac i Radoje Čupić, koji su održali konferenciju za novinare koja je više ličila na neobaveznu priču.
Da li je „Kao rani mraz“ porodični film?
– Kad kažete porodični film, to ne može biti loše. I braća Lemijer koji su izmislili bioskop su bili neka familija i „Varner bradrs“ i svi oni koje viđamo po kojekakvim špicama. Porodični jeste i kada govorim o Miri (Banjac) i Čupetu (Radoje Čupić) koje smatram svojim potencijalnim gostima na Svetom Jovanu. Do sada je bilo mnogo primedbi što smo snimili porodični film, ali smo u film ubacili delove porodice koji su „overeni“ diplomama. Niko ne može da mi kaže da sam doveo ćerku kasirku da igra glavnu ulogu. Ona je glumica, obećali smo joj da je ovaj mali scenario za nju, pa ako se pokaže da joj ne ide, otvorićemo joj solarijum. Izgleda da se to neće desiti i da ćemo uštedeti na solarijumu – rekao je Đorđe Balašević.
Kako ste došli na ideju da vaš prvenac u filmskoj umetnosti promovišete putem bioskopa na „točkovima“?
– Ideja je potekla u porodici, a sa njom se složila i Mira. Sa muzikom smo uradili sličnu stvar i shvatili smo da kada malo siđeš sa glavnih puteva ljudi ti se obraduju i to i jeste promena za nas. Uvek sam govorio da velikih i malih mesta nema, ali ima velikih i malih koncerata. Nadam se da će film večeras biti dovoljno velik da zadovolji publiku u Novom Bečeju. Do sada smo imali 25 projekcija i primetili smo da smo napravili dobar posao. Zbog toga smo ovako mirni i to što ste rekli da ćete nas sačekati posle filma, pa sačekajte nas. Ako vam se ne razmaže šminka.
Pesmu o Vasi Ladačkom ste snimili pre trideset godina. Zbog čega ste baš nju izabrali za ekranizaciju?
– Tu pesmu sam napravio sedamdesetih godina, a snimio je 1980. godine. Moji u porodici su bili blago šokirani, mislili su da je to još jedan od mojih hirova, jer eto, kupili su mi teniski reket, pa Bog zna gde je sada, sličuge ne možemo ni da nađemo, a sada je, eto, „uvatio“ i tamburu. Ovaj film je samo jedna od mogućih verzija Vasinog života. Neki ga zamišljaju vrlo naivno. Voleo lepu, a sirotu, oženio se bogatom, a kada je već bogata, neka bude ružna, da je kaznimo, onda je pio, a zašto, to sam Bog zna. E, mi smo napravili drugačiju verziju uz pomoć svih ovih ljudi koji su učestvovali u filmu i koji su nas korigovali i savetovali i sasvim sam zadovoljan kako je sve urađeno. Nećemo raditi Vasu Ladačkog dva ili tri, kao Roki i Rambo varijante, ali imam još drugih pesama koje čekaju.
Kraj pesme o Vasi Ladačkom je tužan. Da li je u filmu drugačije?
– Mislim da kraj filma nije tužan. Pre neki dan sam čuo jako lep komentar od jednog dečka posle projekcije filma u Novom Sadu. On je rekao: „Gledao sam ranije jedan film na sličnu temu (film o Savi Lađarskom; prim. nov.). U onom filmu svi umiru, a niko u publici ne plače, a u ovom niko ne umire, a svi plaču“. Možda je to najbolje objašnjenje o filmu „Kao rani mraz“. Trudili smo se da u njemu ne bude agresivnosti i vulgarnosti, i mislim da smo u tome uspeli. O tome govori i komentar jednog mlađeg gospodina koji mi je rekao: „Hvala ti puno. Ovo je prvi domaći film koji sam mogao da odgledam zajedno sa četrnaestogodišnjom ćerkom, a da mi ne bude neprijatno“.
Kako se Novi Bečej našao na četvrtom mestu turneje?
– U Novi Bečej smo morali hitno, jer smo imali po redu Staru Pazovu, pa smo hteli nešto novo, kao Novi Bečej. Šalim se. Ima puno veza zbog čega smo ovde. Prvo i osnovno: dobili smo poziv da dođemo i to je najvažnije. Drugo, u jednoj pesmi pominjemo Novi Bečej („Stara stvar u Novom Bečeju“), što takođe nije slučajno. Duja (Aleksandar Dujin) je moj dragi saradnik, greškom je rođen u Zrenjaninu, ali ga mi vodimo kao Novobečejca. Njegovi su iz Vranjeva i tu i sada žive čika Toša i tetka Anđa. Mi stalno tu svraćamo gde god da idemo i češće nego što znate. U ovom domu sam svirao jednom i jednom u hali i ovo mesto računam za svoje.
Tokom turneje obići ćete Kragujevac, Melence, Apatin, Užice, Požarevac, Beočin, Kovin, Osijek, Slavonski Brod, Zagreb, Ljubljanu, Maribor… Na spisku nema Bečeja. Da li to znači da vas nisu zvali, ili izbegavate ovo mesto?
– Ne izbegavam, ali kao što sam rekao, imam puno prijateljstava u Novom Bečeju i nikada mi ne bi oprostili da prvo odem u Stari Bečej. Bečej je malo čudan u estradnom smislu. Takav je i Novi Sad, i kada to kažem to nije ništa protiv Bečeja. Postoje neki gradovi koji su uvek malo mimo sveta. Gde god napraviš veliki posao, uspeh ili ne znam šta, dođeš u Bečej i on je „prošaran“. Priznajem da lično do sada nisam imao takvog iskustva. Imam veoma lepe uspomene na koncert u Bečeju, naročito onaj na bazenu i neki u hali i onaj u zavejanom Bačkom Petrovom Selu. Kada nas pozovu u Bečej, mi ćemo i doći. Naš glavni problem je trenutno da sačuvamo film od piraterije. Ne zbog zarade. Naša vrsta zarade je ovog puta u sasvim drugom smislu, a želimo da ljudi ne gledaju ovaj film na nekom lošem „diviksu“ i propuste ovako lepe trenutke kao večeras. Ako uspemo da preguramo leto i Svetsko prvenstvo u fudbalu, nadam se da ćemo na jesen stići i u Bečej. Inače, dok smo snimali film u Adi, svaki dan smo prolazili kroz Bečej, trubio sam i imao odlične veze sa saobraćajnom policijom. Pozdravljam ih puno, uvek smo žurili na snimanja, a oni su nam gledali kroz prste.
Slobodan Malešev
