trg_fontane
Za tri dana je petnaesta godišnjica ubistva Zorana Đinđića. Pored članova porodice, rodbine i prijatelja ponovo će se mnogi setiti prvog premijera Srbije izabranog na demokratski način i lidera Demokratske stranke i verovatno, kao i prethodnih godina, deo njih koji su mu bili najbliži politički saradnici i sledbenici njegovih ideja, ali bez mogućnosti za njihovu realizaciju, iskreno će žaliti i ostati uvereni da će ubistvo Zorana Đinđića ostati upamćeno u istoriji političkih atentata kao nešto što je moglo da se spreči da nije bilo niza pogrešnih poteza koji su, pored smrti jednog čoveka, doneli zemljotres na političkoj sceni i opšti haos u državi čije posledice i danas trpimo.
Deo njih, koji se danas poziva na „Đinđićevu tradiciju” a svojevremeno su bili ljuti politički protivnici i oni koji su politiku shvatili kao biznis, kao posao za ceo život i u međuvremenu zarad ostanka i dolaska na vlast sklopili su pakt sa poklonicima „politike zla“ 100 za jednoga, položiće vence i cveće u dvorištu vlade na mestu pogibije.
A deo javnosti, koji za sebe govori da je „patriotski“, „prosrpski”, „nacionalistički”, „rodoljuban” nikako mu neće oprostiti 5. oktobar i definitivno okretanje kursa Srbije ka društvu zemalja poznatom kao Evropska unija, 12. marta još jednom će ga optužiti da je bio „nemački špijun” jer mu je prijatelj bio Joška Fišer – ministar spoljnih poslova i prvi zamenik nemačkog kancelara Gerharda Šredera u periodu kada je usledilo NATO bombardovanje – da je „mislio loše za Srbiju”, „mislio je ono što mu strani ambasadori kažu da misli”, a kako bi optužba bila još uverljivija, dodaće činjenicu da je bio „nemački đak”, jer je vrhunac svog naučnog života dosegao u Nemačkoj uz rame Jirgena Habermasa, jednog od poslednjih svetskih intelektualaca.
Međutim, danas vidimo da je reč Angele Merkel veoma poštovana u zvaničnom Beogradu, a nije na odmet ni podrška Šredera i njegov uticaj u kompaniji koja se brine o Severnom toku u savezu sa ruskim Gaspromom. Pored toga, danas se u Nemanjinoj sa mnogo uvažavanja govori o Federiki Mogerini, šefici diplomatije Evropske unije i Johanesu Hanu, komesaru EU za susedsku politiku i pregovore o proširenju i mnogim drugima koji su bili na crnoj listi i svojevremeno označeni kao „spoljni neprijatelji“od strane glavnog šegrta velikog arhitekte projekta „Ogulin- Karlobag-Karlovci-Virovitica.
I pored ove raznolikosti „sećanja“, može se reći da je Zoran Đinđić nesumnjivo bio harizmatična ličnost izuzetnog potencijala, istaknuti naučni radnik i politički lider koji je svoj život ugradio u nastojanje da Srbija postane država dostojna svojih građana, da otvori vrata svetu i skine sa sebe epitet „balkanskog ratnika”.
Pored toga, evidentne su činjenice proistekle za vreme njegove kratke „vladavine“ zemljom koju je zatekao kao novi premijer 25. januara 2001. godine i kakvu je ostavio kada su ga ubili 25 meseci i 15 dana kasnije. U istoriju će ući i činjenica da su u ubistvu premijera učestvovale dve grupe ljudi – vojnici i kriminalci ili je bar samo njihova krivica dokazana. Uloge političara nisu rasvetljene, a kako stvari stoje, nikada neće biti dovoljno „političke volje” da se to desi.
Malo ko danas zna: da je prosečna plata u Srbiji 2000. godine (retki kojima je stvarno isplaćivana) vredela 35 evra, a da je ona do februara 2003. iznosila do 164 evra, retki se sećaju da je inflacija 2000. galopirala stopom od 113%, a da je do 2003. oborena na ispod 8%, da smo do 5. oktobara 2000. imali drakonske zakone o univerzitetu i informisanju, a Vlada Zorana Đinđića ih je ukinula, da je krajem juna 2001. godine, zahvaljujući zamahu reformi i izvršavanju obaveze da se Slobodan Milošević izvede pred sud, na međunarodnoj donatorskoj konferenciji prikupljeno 1.280.000.000 dolara za Srbiju i da su nam međunarodni poverioci kasnije otpisali skoro dve trećine starog duga… Ko se seća toga?
O rezultatima nije moguće doneti konačan vrednosni sud, pošto dužina perioda koji je on proveo na poziciji predsednika Vlade Srbije i okolnosti sa kojima se suočavao tokom tog vremena ne dozvoljavaju realno i racionalno ocenjivanje i procenjivanje. Reformski put je bio ucrtan, Srbija je krenula sa mrtve tačke, ali nastavak „Đinđićeve politike“ ostaće nedosanjani san svih njegovih političkih savremenika. I onih koji su mu bili politički saveznici i onih koji su bili ekstremni protivnici. I jednih i drugih. I to ne samo njegove politike, već i lika i bilo kakvog dela.
Jedno je sasvim sigurno, odnos političara, medija, uopšte javnosti prema Zoranu Đinđiću nije bio isti 11. i 13. marta 2003. godine. Stvoren je „mit o Đinđiću”, koji nažalost, ostaje veće svedočanstvo o njegovom političkom i životnom radu od „istine o Đinđiću” jer sa tom istinom, čini se, još nećemo moći da se suočimo i postavlja se pitanje kada ćemo i da li ćemo to biti u prilici.
|
Sablja Predsednica Skupštine Srbije Nataša Mićić 12. marta objavila je uvođenje vanrednog stanja i početak akcije Sablja u cilju pronalaženja i hapšenja lica za koja se sumnja da su učestvovala u ubistvu premijera Zorana Đinđića, ali i ostalih lica za koje se zna da su pripadnici grupa organizovanog kriminala. U zvaničnom saopštenju vlade izneto je da je optuženo 200 ljudi za organizovani kriminal, među njima i 23 člana zemunskog klana. Akcija je zvanično trajala do 22. aprila i predstavlja jednu od najvećih policijskih akcija u istoriji srpske policije. Za vreme ove akcije, privedeno je 11 665 osoba povezanih sa organizovanim kriminalom. Među njima je bilo mnogo javnih i estradnih ličnosti. Prema policijskom saopštenju, premijer Đinđić ubijen je hicem u srce 12. marta 2003. godine u 12:25, u dvorištu zgrade Vlade Srbije, a njegov telohranitelj Milan Veruović ranjen je metkom koji ga je pogodio u donji deo leđa. Na njih je pucao Zvezdan Jovanović, tada potpukovnik JSO-a, iz snajperske puške „Hekler & Koh G3“, sa prozora zgrade u ulici Admirala Geprata, udaljen oko 130 metara vazdušnom linijom. Prema istrazi je utvrđeno da je ubistvo premijera organizovao Milorad Ulemek poznatiji kao Legija, tada penzionisani komandant Jedinice za Specijalne Operacije (oružane formacije MUP-a Srbije), u dogovoru sa vođama zemunskog klana, Dušanom Spasojevićem i Miletom Lukovićem. Obojicu vođa „Zemunaca“ su pripadnici policije tokom pokušaja hapšenja ubili u selu Meljak kod Beograda, 15 dana nakon atentata. Milorad Ulemek (41), i Zvezdan Jovanović (44) pravosnažno su osuđeni na po 40 godina zatvora zbog ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, nakon što je Vrhovni sud odbio žalbe odbrane kao neosnovane. Ova presuda je konačna i oni više nemaju pravo daljih žalbi. Atentatu je prethodio neuspeli pokušaj ubistva premijera 21. februara 2003. godine, na autoputu Beograd – Zagreb, kod beogradske hale „Arena“, što je takođe obuhvaćeno presudom. Dejan Milenković, zvani Bagzi, pripadnik zemunskog klana, tada nije uspeo da kamionom preseče put premijerovom vozilu i tako omogući pripadnicima JSO-a da „zoljom“ raznesu automobil. Bagzi je odmah bio uhapšen i određen mu je pritvor od 8 dana, ali je nakon 4 dana, odlukom veća Četvrtog opštinskog suda, oslobođen iz pritvora. Naredne 3 godine Bagzi će se nalaziti u bekstvu. |
Motiv atentata je bio zaustavljanje borbe protiv organizovanog kriminala i sprečavanje otkrivanja zločina u kojima su pripadnici grupe bili umešani.Pored toga, ima još pitanja na koje nema odgovora.
Šta bi bilo da tog 12. marta Zoran Đinđić nije trebalo da ode u Vladu Srbije? Štaviše, ovo pitanje otvara mnoštvo pretpostavki i donosi nova pitanja.
Upitno je šta bi bilo da je sprovedena lustracija? Da li bismo imali nekadašnje pripadnike huligana u vlasti, da li bismo ponovo viđali bojiće, šuvakoviće, vučeliće, mitroviće… da li bi bilo tolerisano kraduckanje, a osuđivana javna kritika, da li bismo imali „bugarske vozove“ na izborima i „liste naših i vaših“, da li bismo imali „ružičastu zadatu stvarnost“ u kojoj „podgrevamo u frižiderima, a hladimo na smederevcu“, da li bismo imali falsifikovane lične karte osnivača firme koji je u srodstvu sa vrhom vlasti, da li bismo imali serijske doktorante i fakultetske diplome političara koji ne idu na internet jer im se ne izlazi? Da li bismo imali fantomke i Savamalu, dragice i fond, tomovaču iz Bajčetine, malog kompletnog idiota, tetku iz Kanade, helikopter, Batu, slinu, Jajince, migove, vazduplohove, DJV i seriju državnih udara? Da li bismo imali novogodišnju jelku od 80.000 evra, biznismena koji kaže da je stečeno zaradio krvlju, da li bismo se divili nekom „mentalno i fizički“ jer 19 sati nije išao u toalet i spava na podu hotelske sobe pokriven mantilom? Da li bismo bili na vodi? Zašto su nam arhivi nesređeni? Zašto nikada nismo tačno utvrdili koliko nas je u kom ratu poginulo? Zašto su BDP i stopa nezaposlenosti najčešće stvar „procene“ i iznose se različiti podaci u zavisnosti od potrebe?
Ako vam je dosta, onda izWinite.
Vladan Filipčev
