Osobe sa invaliditetomSećate li se priče o uspehu jednog dečaka sa invaliditetom u Bečeju? Došao je iz doma u hraniteljsku porodicu u Bečej, započeo je i završio tipičnu osnovnu školu, sve vreme u kolicima, i potom je trebao da krene u srednju.
Ne sledi, međutim, srećan nastavak životnog puta tog deteta, jer više nije moglo da ostane u hraniteljskoj porodici i, nakon završetka školske godine, ponovo je trebalo da bude smešten u dom. Prema nezvaničnim informacijama novinara, nekoliko meseci nakon završetka školske godine, on se još uvek nalazi u „vakuumu“, smešten je zasad negde u Bečeju, a „dobijanje“ doma je u proceduri. U međuvremenu, prema podacima novinara Bečejskog mozaika, ne pohađa ni tipičnu, ni obrazovnu ustanovu u kojoj se školuju deca sa invaliditetom i smetnjama u razvoju.
Uprkos tome što je porodica prirodno mesto za rast i razvoj deteta i uprkos tome da su roditelji ti koji bi trebalo da brinu o deci, to nije uvek tako. Kada roditelji ili drugi primarni staratelji nisu u stanju da ispunjavaju obaveze koje se tiču dece i njihove zaštite, a deca su u riziku – bezbednost, zdravlje, intelektualni razvoj i/ili emocionalno stanje – obaveza je države da reaguje u skladu sa međunarodnim i domaćim pravom.
Država uvek treba da ima u vidu najbolji interes deteta, a to znači da, ukoliko je to moguće, dete bude zbrinuto u svojoj porodici, te da u tom okruženju bude zaštićeno od zlostavljanja, zanemarivanja i zloupotrebe. Odvajanje deteta od porodice je poslednji korak, jer je to uvek traumatično.
Kada se deca smeštaju u alternativne oblike zbrinjavanja, to često podrazumeva preseljenje, prekid važnih socijalnih i emocionalnih veza sa proširenom porodicom, prijateljima i vršnjačkim grupama, kao i sa drugim odraslim osobama koje igraju važnu i pozitivnu ulogu u životu deteta. Narušavanje bliskih emocionalnih odnosa i proširene socijalne mreže deteta na ovaj način, može imati dugoročne i pogubne posledice po njegov razvoj i emocionalno zdravlje. Iako smeštanje dece u alternativne oblike zbrinjavanja predstavlja priliku da se ona zaštite od dalje opasnosti od zanemarivanja, nasilja i zlostavljanja koje im preti u porodičnom domu, odluka da se ovakve mere primene nikada nije ni jednostavna, niti pravolinijska. Čak i kada po decu postoji značajan rizik od nasilja, zlostavljanja ili zanemarivanja, ne treba podrazumevati da je odvajanje deteta od roditelja u njegovom najboljem interesu, navodi se u studiji „Jačanje porodica iz osetljivih grupa – pogled na mogućnosti“ koji je u septembru 2018. godine izdao UNICEF.
Podsetimo da je Srbija 2017. godine dobila posebne preporuke od UN Komiteta za prava deteta, kojima se naglašava potreba za preduzimanjem daljih akcija u prevenciji nasilja, usvajanju pristupa koji se temelji na ljudskim pravima u radu sa decom sa smetnjama u razvoju i/ili invaliditetom, i obezbeđivanju pristupa zdravstvenoj zaštiti, naročito za decu iz romskih zajednica.
„Ovaj zajednički korpus međunarodne regulative, operativnih smernica i preporuka potvrđuje da države moraju roditeljima da pruže podršku koja im je potrebna kako bi se o deci brinuli u sopstvenom domu, na taj način omogućavajući porodicama da ostanu zajedno kad god je to moguće. Mere zaštite bi tako prvenstveno trebalo da budu preventivne: da predupređuju rizik od povređivanja deteta i rizik od odvajanja deteta od njegove porodice.
Iako je široko prepoznato da decu ne treba smeštati u institucije, mane hraniteljstva su manje poznate. Hraniteljstvo ne treba izjednačavati sa roditeljstvom, odnosno sa negujućom brigom koju dete dobija od roditelja sa kojima je duboko i blisko povezano. Hraniteljstvo predstavlja kratkoročnu obavezu staranja o detetu, a ne stalni odnos. To što će se detetu obezbediti čist dom i hranljivi obroci neće samo po sebi zadovoljiti sve detetove potrebe.
Dobro hraniteljstvo oponaša stimulativnu porodičnu atmosferu – dopušta deci da razviju bliskost sa hraniteljima i da budu intelektualno stimulisana. Ipak, hraniteljstvo ne postiže uvek ovaj cilj. Mora se takođe imati na umu i da je smeštanje u hraniteljsku porodicu u najvećem broju slučajeva traumatično iskustvo za decu. Istraživanja su pokazala da iskustvo odvajanja od socijalnog okruženja i postojećih pozitivnih odnosa može da ima ozbiljne, negativne posledice po razvoj deteta. Stoga se potreba da se dete zaštiti od negativnih uticaja mora uvek izbalansirati sa realnom procenom potencijalne štete koju odvajanje deteta od roditelja ili drugih primarnih staratelja može da učini“, piše u studiji UNICEF.
Uprkos tome što većina roditelja želi najbolje za svoju decu, to najbolje ne može uvek da im pruži, pa je nekima od njih potrebna dodatna podrška. Siromaštvo, to jest materijalna deprivacija je nešto što ne pogoduje „najboljem interesu“ dece, naročito ne marginalizovane (deca romske nacionalnosti i deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom).
Po nalazima iz studije „Jačanje porodica iz osetljivih grupa – pogled na mogućnosti“, roditeljsko zanemarivanje i nasilje u porodici usmereno prema deci „najčešće se događaju kada se roditelj suočava sa višestrukim izazovima, kao što su siromaštvo, društvena isključenost, loši uslovi života, invaliditet, problemi fizičkog ili mentalnog zdravlja ili zloupotreba psiho-aktivnih supstanci. Sve ove složene i brojne nezadovoljene potrebe neretko dovode do pogoršanja odnosa u porodici i narušava se sposobnost roditelja da za svoje dete stvori sredinu koja je puna ljubavi, stimulativna i bezbedna. To sve ne znači da ovakvi roditelji nisu u stanju da se uz adekvatnu podršku staraju o svojoj deci.
Zaštita deteta od zanemarivanja, zloupotrebe ili zlostavljanja često se najbolje postiže tako što se porodicama pomaže da se izbore sa opštim izazovima sa kojima se suočavaju, bilo da su to hronične okolnosti, ili kratkoročne krize. Ovakav sistemski pristup pomaže da se reše problemi koji uzrokuju zanemarivanje ili nasilje unutar porodice na način koji evidentno štiti decu i poštuje njihova prava u skladu sa nacionalnim i međunarodnim pravom. Sistemski pristup se fokusira na sistem ljudi i odnosa koji su najvažniji za zaštitu deteta – umesto fokusa na samu decu naglasak je na roditeljima, ali je često uključena i proširena porodica i oni čija je dužnost da se staraju o detetu, kao što su nastavnici ili lekari.
Primena sistemskog pristupa predstavlja značajnu promenu za ustanove socijalne zaštite koje često nisu uspevale da ga primene. Fokus je ćešće bio na pojedincu, odnosno detetu, pa su tako profesionalci propuštali da uzmu u obzir porodično okruženje deteta, a koje je složeno i često kontradiktorno, pa je tako puno i pozitivnih, ali i negativnih iskustava i uticaja. Jačanje porodice tipično podrazumeva savetovanje, posredovanje u ime deteta i/ili roditelja kako bi se obezbedilo da imaju pristup uslugama kao što su zdravstvena zaštita, obrazovanje i, kada je to potrebno, socijalna zaštita (finansijska pomoć), kao i specijalizovanim uslugama, onda kada dete ili roditelji imaju potrebe za posebnom podrškom i materijalnom pomoći. Jačanje porodica se može obavljati u kombinaciji sa dnevnim uslugama u zajednici gde se o deci neko redovno stara tokom perioda krize ili produženih stresnih okol¬nosti – obično svakodnevno, a najmanje jednom nedeljno – čime se roditeljima pruža prilika da odahnu od dužnosti staranja o detetu i daje im se vremena da se suoče sa drugim izazovima sa kojima se porodica susreće“.
To su preporuke i tako piše u konvencijama, zakonima, pravilnicima.
Da se to zbilja sprovodi u realnosti i u svakom pojedinačnom slučaju, dečak s početka priče ne bi, nekoliko meseci već, bio u situaciji ni na nebu, ni na zemlji – i ne bi rešenje njegove situacije bio institucionalni smeštaj, jer bi država trebalo da radi na deinstitucionalizaciji.
Upravo u UNICEF-ovoj studiji piše da tokom 2007. i 2012. godine Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom – MDRI izvestila je o široko rasprostranjenom nehumanom i degradirajućem tretmanu dece sa smetnjama u razvoju i/ili invaliditetom u rezidencijalnim ustanovama u Srbiji, što predstavlja kršenje člana 3 Evropske konvencije o ljudskim pravima. „Ipak, izveštaj naglašava da `Vlada Srbije zaslužuje pohvale za neverovatnu otvorenost sa kojom priznaje da su prakse zaštite u ustanovama loše, kao i zbog toga što je prepoznala da je većini ljudi smeštenih u ustanove, u stvari, potrebna odgovarajuća zaštita u zajednici`. Ovo iskreno i otvoreno priznanje nadležnih u Srbiji bilo je pokretač inicijativa za deinstitucionalizaciju koje su tokom prethodne decenije sprovođene u zemlji. Nažalost, u Srbiji i dalje postoji pet velikih rezidencijalnih ustanova za decu: Zvečanska, Kolevka, Stamnica, Veternik i Sremčica. Od ovih ustanova, tri takođe smeštaju i odrasle korisnike kojima su potrebne različite vrste podrške (Stamnica, Veternik i Sremčica)“.
Od 2011. godine, kada je usvojen novi Zakon o socijalnoj zaštiti, ukupan broj dece u alternativnim oblicima zbrinjavanja se, nakon rasta koji je prethodio, stabilizovao na oko 6.000. Udeo dece na alternativnom zbrinjavanju u Srbiji 2016. godine bio je 4,9 na 1.000 dece, što je niže od evropskog i centralno-azijskog proseka koji je iznosio 6,7 na 1.000, ali je ipak četiri puta više od globalnog proseka koji je iznosio 1,2 od 1.000.
Ukupan broj dece u Srbiji koja su na kraju 2016. godine živela u alternativnim oblicima zbrinjavanja bio je 5.986; od toga je 666 dece bilo u institucijama, a 5.320 na hraniteljstvu. Sve ovo događa se u kontekstu u kome se broj ugroženih porodica u Srbiji neprekidno povećava. 2016. godine, broj dece koja žive u ugroženim porodicama u Srbiji povećao se na više od 162.000 (13% sve dece u Srbiji), čime se nastavio trend stalnog porasta koji je prisutan poslednjih godina (skok od 27% u odnosu na 2011. godinu), piše u izveštaju UNICEF-a.
K.D.F. i B.M. (Foto: Bečejski mozaik;pixabay.com)
Projekat „I ja sam tu – društvena isključenost dece sa invaliditetom zbog siromaštva“ sufinansiran je iz budžeta opštine Bečej.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
