(Foto: K.D.F)Roditelji dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom marginalizovani su, kao i njihova deca. U manjim sredinama nemaju psihološku podršku, nemaju mogućnost da se, s vremena na vreme, posvete sebi, jer ne postoje servisi podrške, a čest je slučaj da tim porodicama nedostaje i podrška najuže porodice. Ti roditelji sami se bore sa svim što nosi život u porodici u kojoj živi dete sa invaliditetom ili smetnjama u razvoju.
Psihološkinja i psihoterapeutkinja (TSTA) i NLP trenerka Maja Pavlov govori o tome na koji način je moguće pomoći roditeljima deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom.
– Psihološkinja ste, TA psihoterapeutkinja i NLP trenerka s višegodišnjom savetodavnom praksom i vođenjem terapijskih radionica u Srbiji i inostranstvu. Imate razne vrste individualnih i grupnih terapija, a jedna od njih je i grupna psihoterapija za roditelje dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, time se bavite više godina. Jasno je da su roditelji dece sa invaliditetom i smetnjama u razvoju, osim njihove dece, jedna od marginalizovanih grupa stanovnika – skoro su toliko nevidljiva za opštu populaciju kao i njihova deca. Najpre jedno tipsko pitanje: kako i zašto ste doneli odluku da pomognete roditeljima dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom?
– Naša saradnja dosta dugo traje. Naime vodila sam projekat Dnevnog centra za psihoze pri Caritasu u Novom Sadu, kada me je gđa Slavica Marković, tadašnja direktorka ŠOSO „Milan Petrović“ pozvala da se uključim u individualan rad sa roditeljima dece sa smetnjama u razvoju… Potrebe su bile velike, i zaista dosta roditelja je počelo da mi se javlja. Dakle, od neke 2016. godine do sada, pored individualnih radim i grupne terapije, a koleginice iz škole unapređuju našu saradnju kroz različite psihološke radionice za roditelje dece sa smetnjama. To radimo kao tim za brigu o porodici, i sastajemo se svaka dva meseca, razmatramo potrebe i kreiramo aktivnosti.
– Kako izgleda vaša grupna terapija, koliko traje rad sa jednom grupom, kako bi roditelji bili dovoljno osnaženi da mogu samostalno, bez vaše pomoći, da idu dalje kroz život, sigurni u sebe i svoje postupke, nedepresivni (ili manje depresivni), spremi na suočavanje s problemima?
– Grupna terapija pospešuje grupnu koheziju u kojoj osobe koje veže slična vrsta problema imaju priliku da rade na svojim različitim ličnim i porodično-bračnim temama. Koristim u grupnom radu psihodramski metod, kao i transakcionu analizu. Ono što prorada njihovih tema pospešuje jeste intenzitet nove svesnosti, spontanosti i kapaciteta za bliskost. Tu je niz tema koje nalaze svoj put u sigurnom okruženju grupe koja se sreće dva puta mesečno, da se otvore, elaboriraju, odigraju i integrišu svoje aktuelne probleme. Roditelji izveštavaju da im ova vrsta aktivnosti puno znači. To negde i jeste bila ideja, da pospešimo i negujemo odnos roditelja prema sebi jer, kako ste rekli na početku, i oni su u velikoj meri marginalizovani, kao i što su marginalizovali sami sebe tokom niza godina boreći se sa motivacijom da pomognu sebi i svojoj deci. Zato mislim da im je ova vrsta pomoći više nego neophodna. To je škola prepoznala, i tako se već godinama, kao spoljni suradnik se uključujem u ovu vrstu tretmana.
– Najvažniji korak u životu tih roditelja je suočavanje s dijagnozom deteta i prihvatanje svega toga što ta dijagnoza nosi. Brojni roditelji godinama nisu spremni na to da prihvate da će život njihovog deteta biti drugačiji od života zdravorazvojne dece, u nekim slučajevima, nažalost, i kraći. Pretpostavljam da je prvi korak svake terapije upravo to: suočavanje i prihvatanje. Koliko je teško dostići taj prvi korak po vašem iskustvu, naročito na grupnoj terapiji, gde roditelji treba da se „otvore“ i pred neznancima?
– Ovo je ste jedna od tema, a to je suočavanje sa novim, bolnim iskustvom, i koliko je ono obrađeno u psihološkom smislu. Ovo često otvara sećanja na niz traumatskih iskustava, načine borbe, ali i kontinuirano preispitivanje ovih tema.
– Šta dalje, kada se roditelji suoče sa dijagnozom, kako ih ojačati, kako stići do toga da to suočavanje i prihvatanje ne bude samo prividno, već da ulože mnogo snage i truda u to da ostvare najveći mogući napredak deteta sa invaliditetom i/ili smetnjama u razvoju?
– I u tome se raste! Naravno zavisiće i od pozicije koji roditelji žele da zauzmu. Promišljajući kroz koncepte Dramskog trougla Stivena Karpmana, neko će imati sklonost ka doživljaju sebe kao Žrtve, neko Progonioca a neko stalnog Spasioca. Lepo ste rekli: „Uložiti mnogo snage“. Upravo to i mislim, da za ove životne situacije treba osnaženje, ali i kontinuirano bavljenje sobom, kako bi iznašli resurse koji ih pokreću, u stalnoj motivaciji da svoju dobru energiju i funkcionalnost prenose deci.
– Dete sa invaliditetom i/ili smetnjama u razvoju promeni dotadašnji život porodice. I u slučaju da je jedino dete u porodici, ali i u slučaju da nije. Promena dinamike života svakako utiče i na decu bez razvojnih poteškoća. Utiče na brak – brojni brakovi ne opstaju. Sami roditelj/roditelji, zdravorazvojna deca u porodici nisu u fokusu u takvoj situaciji. Na koji način je moguće učiniti da svaki član porodice ima svoj deo pažnje, života?
– Da, u pravu ste što se tiče brakova, koji su u ovom slučaju u mnogo primera dovedeni u pitanje, rizike „od“ ili stvarnog razvoda. Nemogućnost da se razjasni šta se misli i oseća, u ovim situacijama, dovodi često partnere do otuđenja, ili izbegavajućih ponašanja jednog od partnera. Takođe je bitno da roditelji opstanju i u tim različitim ulogama koje su im dodeljene, i partnerskoj, i roditeljskoj okrenuti i ostaloj deci koja su tu, bez obzira na to da li su ili nisu sa smetnjama. Upravo ovo zanemarivanje odvodi porodice u različite sistemske aspekte gde često neki od članova tog sistema pati – ili se isključuje.
– Proces pružanja podrške verovatno je usmeren i na to da majka deteta s invaliditetom otkrije svoje mogućnosti i potencijale. Kako?
– Baveći se sobom, uz podršku osoba u grupi, objektivizuju stvarnost, dobijaju tzv. novi Referentni okvir, tačnije njihova mentalna mapa dobija novi kvalitet i oni počinju da se aktiviraju na novi način, uviđajući koje sve resurse lične i interpersonalne imaju na raspolaganju.
– Da li ste imali na terapiji roditelja/roditelje koji nisu mogli više i smestili su svoje dete u ustanovu? Kako se pomaže tim ljudima?
– Da bilo je i tih slučajeva, kada se prolazi kroz vrlo bolne procese separacije i odvajanja, koja je ovim roditeljima posebno osetljiva tema. Ovo je vođeni proces kako bi se oni pripremili na ovu vrstu iskustva koje je nekada neophodno. Bitno je značenje i značaj koji daju tom iskustvu. Nakon niza kontaminiranih ideja, osobe se dekontaminiraju i sagledavaju nove aspekte i rešenja, gde smeštaj u ustanovu nije nužno odricanje od deteta ili napuštanje.
– Kakvi su rezultati vaših terapija za roditelje dece sa invaliditetom i smetnjama u razvoju: da li stvarnije prihvatanje problema u odnosu na početni period i realnija očekivanja, da li bolji odnosi u porodici, da li jača majka ukoliko je reč o jednoroditeljskoj porodici, da li udruživanje roditelja?
– Da, jednom rečju sve to što ste nabrojali. Rekla bih da roditelji postaju sebi važni, što jeste negde cilj, jer kada to jesu, suptilnije promišljaju, bolje se nose sa emocijama, daju sebi određene psihološke dozvole u kojima nema odricanja od sebe, kao uslov za pomoć detetu. Svi imaju pravo na život i njegov kvalitet, bez obzira na kontekst koji nam je dat. To vraća ličnu odgovornost svakom u odnosu na svoje mentalno zdravlje – rekla je psihološkinja i psihoterapeutkinja Maja Pavlov.
K.D.F. (završni deo serijala)
