trg_fontaneBudući da nacionalni identitet vrlo dobro „podnosi“ svakovrsne sinteze i ukrštaje – nacionalno mešoviti brakovi, ukoliko se mešovitost neguje u dovoljno ravnopravnoj srazmeri, obično donose vrlo zdrave i jedre duhovno-organske plodove, tj. dragu dečicu.
Takav je brak naročito blagorodan u smislu doziranja „razumne mere“ nacionalnog u ukupnom identitetu ličnosti deteta, i sagledavanja, iz povlašćene pozicije izmaknutosti, prave prirode nacionalnog. Šta, međutim, sa mešovitošću koju tvori verništvo i ateizam (termin „neverništvo“ sugeriše manjkavost, stoga je nepodesan)? Da li je tako izmešani brak prednost ili nedostatak – čak vrlo nesretna okolnost?
S praga da kažem, ovde važi princip ili – ili: čovek ili veruje u boga ili ne veruje (izjave na tragu „ja i nisam neki vernik“ moguće su koliko i opaska šiparice „malo sam trudna“). Pri tom, vernik se, na veliku žalost gomile, ne postaje rođenjem – religija se ne može „pocevčiti“ sa majčinim mlekcem, niti se može „zaraditi“ putem kožne infekcije pri ljuljuškanju odojčeta u tatinom naručju.
Zasesti na dve stolice ovde nije moguće – pokušaji u „pomirbenom“ tonu, da se uskladi, izgladi, da se napravi kompromis između vere i ateizma ne mogu rezultirati drugim do ozbiljnom mentalnom pomijarom. Takođe, pitanje „za i protiv vere“ ne može uspostaviti racionalnu polemiku (gde je probitačno „čuti i drugu stranu“, korigovati mišljenje i sl.). Tu, dakako, pljušte argumentacije, razlozi – ali na elementarnom planu i dalje zjapi dilema: skočiti ili ne u veru (a za to razloga, tj. racionalnog opravdanja nema – jer da ima, vera ne bi bila to što jeste: postala bi znanje)!
Otud i klica fundamentalizma u svakoj religiji! Ekstremizam – ne dakako tek bombaški, već onaj čiji su mehanizmi nasilja suptilniji, a to je ekstremizam religioznog vaspitanja (ili, rečima ateiste, „indoktrinacije nebulozama“) – obeležje je svake religije, ne samo, kako se misli, „specijalitet“ islama. Naime, misija je svakog vernika da raširi „radosnu vest“, da „posvedoči“ Isusov patnički život (ili „Isusove zgode i nezgode“, kako bi to mogao sročiti ateista). Raditi na spasenju duša najmilijih, obezbediti im mesto u raju: to nije tek „part-time job“ (dopunski posao) – u pitanju je krucijalna stvar u životu vernika! Zamislite da imate primerak sutrašnjih novina u kojima piše o razornom zemljotresu koji je pogodio vaš grad – ne biste li osetili dužnost da odmah upozorite sugrađane na opasnost?! Shodno tome, najprirodnije je da roditelj uveren u postojanje boga nastoji podesiti svoj život i život svojih bližnjih s obzirom na to uverenje. Takođe, roditelj ateista, siguran u utvarni karakter boga, ravnaće svoj život i živote svojih bližnjih prema tom uvidu, tj. držaće krajnje idiotskim svako moljenje i klanjanje „kamenu“ (jer „iza“ kamena hrama ili drveta raspeća nema ničeg). Treba pri tom istaći da je ateista u svom životnom stavu elastičniji budući da vernika najčešće vidi kao slabića i gluperdu, dok vernik (koji je to u strogom smislu) ateistu smatra prokletom dušom zbog čije se beznadežnosti trese do kostiju. – Radi se, elem, o bespoštednoj borbi i otimačini za dušu deteta u kojoj niko, s pravom, ne sme i ne treba da popusti! Ali kako dalje? Šta se zbiva s detetom stešnjenim u takvom pedagoškom klinču?
Pre svega, vaspitanje ne sme da bude, iako to gotovo uvek jeste, štancovanje klonova – najobičnija reprodukcija, u dlaku, roditelja. Detetu je potrebno, koliko je god moguće nenavijački, usaditi pretpostavke (u tom smislu vrednosno neutralne) na osnovu kojih će ono samostalno i spontano razviti, ili pak ne, veru u boga. Iskustvo, međutim, govori da u tom „obračunu mozgova za mozgić“ uvek neko popusti ili se „plen“ jednostavno-idiotski podeli – prvo dete je „njegovo“, drugo je „njeno“. Sva sreća pa hrišćanstvo na ovim prostorima nije (ako je igde!) prevashodno stvar lične životne odluke – promišljanja i proosećavanja (sumnja, krizi, euforije) koja pogađaju u srž individualnog bića – već tradicije, prenošene upravo gorespomenutom visokohranjivom laktacijom majke ili očevim kožnim oboljenjem. I upravo stoga takvo hrišćanstvo nije nikakva religioznost u strogom smislu već tek prigodna identitetska zakrpa – to je nekakav, kakav-takav, tradicionalistički pogled na svet – te je takvu „religiju“ moguće uspešno umešati i spariti sa drugom (čime biva izmaknut uslov polemike koju ovde problematizujem) – otud na ovim izraženo multinacionalnim, multikonfesionalnim, multivitaminskim itd. prostorima dečici, a i onim starijima, jedino ostaje da sa zahvalnošću pozdrave dupliranje krkanluka i praznične atmosfere (uzgred da kažem, ovde se institucionalno brblja o međukonfesionalnim odnosima, a da se ateizam sasvim prenebregava). Tu su, dakle, dva Uskrsa, dva Božića, tu su slave i slavice. I, nažalost, počesto nikakva religioznost.
Ivan Kovač
