Impresija – Kud’ plovi ovaj brod?

Pre nekih par nedelja, u goste nakratko, navratili su nam neki Francuzi koji su se oduševili gradom Bečejom, govoreći nam da bi nam brojni francuski gradovi pozavideli na zelenilu koje krasi naš grad…

Nažalost, to je sve što je ostalo od Bečeja grada i onog što ga krasi. Ono što nam je priroda dala, iako se ne održava, ipak nekako živi, ali ljudi u njemu ništa ne stvaraju, niko ne dolazi i sve polako umire… Odavno se u ovom gradu ništa ne dešava, ništa se ne gradi, ne radi, niko ne dolazi… Ironija, ali nekada grad vaterpola – naš Bečej, ovogodišnja svetska liga je zaobišla i otišla južno, u Niš, a još onomad, te davne 2000. godine Niš gotovo nije ni znao šta je vaterpolo. Ja vas ne pitam – gde je onda Niš otišao u drugim sferama, ako je tamo i vaterpolo počeo da odlazi? Ja vas pitam – gde smo tu mi, gde je naš Bečej?
Šetam se ja tako sa tim istim Francuzima po našem gradu, a oni me pitaju – zašto je sve tako loše u ovom gradu? Pokazujem im obične banalnosti, nemar i bezobrazluk nadležnih, odgovornih ili kako god da se oni zovu… Udaramo kolima u rupu na putu ili ne… Ulazimo u celo neoznačeno i neobeleženo „rupčano polje“ koje tu nije bilo pre samo par sati… U velikom „fordu“ u kome smo se vozili plombe su nam poispadale od rupa različitih gabarita i oblika koje je preduzeće za održavanje puteva, koje je bilo angažovano, ostavilo, bez oznaka, signalizacije ili nečeg trećeg, čitave ulice u našem gradu. Primera radi, jedna rupa je bila duboka par centimetara, što se i može videti sa slike gde leži opušak od cigarete, pa kada se zna da je filter cigare dug cca 3 cm, onda zamislite kolika je dubina rupe i kakav je osećaj kada na istu takvu neobeleženu naletite, tj. upadnete, a kakav je tek osećaj kada naletite na više njih u nizu. Nemoguće je da se niko nije setio da stavi adekvatnu signalizaciju kako to propisi nalažu, a što je najvažnije, nemoguće je da ti nadležni kojima smo mi građani u interesu, o tome ćute, jer oni tim istim putevima idu na posao ili se šetaju… Obzirom da su te rupe, što sutra što u narednih par dana bile zapušene onom crnom smešom za krpljenje rupa, jasno je ko je za iste kriv, ali ostaje nejasno zbog čega se tako nakaradno radi, kada se čak i minska polja vidno i jasno obeležavaju… Nije normalno i nije domaćinski…
Francuzi nas pitaju, gledajući broj jedne kuće – zbog čega ima dva broja na kući, i zašto su table sa brojevima izbledelim teget sprejom ofarbane? Odgovaram im da su ulice i brojevi menjani još jako, jako davno, da iste ipak nisu menjali huligani, nego neke firme valjda, i zaista ostaje neverica da je moguće uzeti sprej teget boje, preškrabati ulicu ili broj u iks, kao da smo u getu, i okačiti nove podatke… Primera radi, u „dalekoj nam i razvijenoj“ Kanjiži, stari nazivi ulica su i dalje postavljeni, imaju jednu lepu crvenu štraftu koja označava da se radi o starom nazivu ulice, a ispod nje se nalazi nova tabla sa novim imenom… Brojevi su lepo skinuti i zamenjeni novim pločicama. Zašto nadležni čije su ulice i brojevi takođe tako promenjeni i dalje ćute i da li je moguće da im to i dalje ne smeta?
Parkiramo auto i vidimo kako su postavljeni novi znaci za zabranu parkiranja na par mesta u centru… Rupa iskopana, znak nabijen – postavljen, a čak i par nedelja nakon toga, šut i grumeni betona, koji je razbijen za potrebe rupe, se nalaze na gomili oko stuba znaka… Niko ih nije sklonio… Niti ima nameru, očigledno… Baš kao i svojevremeno otpad posle rušenja WC-a na nesuđenoj plaži itd. itd… Nema šta, pravila struke, osećaj za lepo i profesionalizam su na „zavidnom nivou“ kod tih nadležnih.
Tada se sve razvedrava… Francuzi kažu, jasno nam je šta je vama… Ako vi ovakve banalne stvari ne možete da uradite kako treba, kako onda očekujete da aplicirate nekim projektima, na nekim konkursima, u nekim fondovima i da iste dobijete ili da uradite iole komplikovanije stvari? Kao što je pokojni premijer Đinđić govorio – jasno mi je da ne rade fabrike u Vašem gradu jer su one stvar države, ali zbog čega u tom istom preduzeću ne radi sat koji je postavljen na sredini fabričkog kruga? Ako nismo sposobni da stvorimo nova radna mesta, da organizujemo svetsku ligu u vaterpolu itd. itd, zašto ne možemo da jednu rupu iskopamo kako treba i da taj beton počistimo ili da promenimo nazive ulica, ako je to već moralo, kako treba, ili da postavimo klupe u centru?!?!
U kontekstu realnosti gore navedene i realnosti koju smo pročitali već koji put u novinama da predsednik opštine četuje sa kojekakvim likovima, izmišljenim i stvarnim, na „Fejsbuku“, stavlja se prst na čelo i postavlja se pitanje da li se to ovde igra „Sim siti“ ili pak „Farmvil“ sa Bečejom? Učestvovati u takvim diskusijama na takvim mestima, na način na koji se to tamo odvija je, iskreno, stvar svakog od nas pojedinačno iako bi svaka javna ličnost, pa i naš predsednik opštine o tome morala da vodi posebnu pažnju. Nije tajna da čak i predsednik Srbije ima svoj profil, ali tim ljudi koji održava profil strogo vodi računa šta će se tamo napisati i kako će se šta prezentovati. Naravno, iako sve ovo nije tajna ili neka posebna mudrost, taj šlif opet nedostaje, pa se na tako javnom mestu preporučuje ljudima da idu u Novi Bečej na slavu grada, ako im se ovde ne sviđa. Zaista degutantno… A čak i par dana nakon završetka te proslave, javnost nema podatke o finansijskoj konstrukciji proslave Dana grada. Navodno se čeka da se sabere 2 i 2, kako je rečeno na konferenciji za novinare… Eto, čak i to ne znamo koliko je, nego se mora sabirati. U javnosti se spekulisalo da je to iznos od oko 50.000 eura. Plan je bio od strane šefa organizacije iz tima predsednika opštine iznesen na jedan A4 format na sednicu veća, pa pošto su se navodno sponzori odazvali pozivima, videćemo valjda koliko je to sve koštalo na kraju i da li se papir sa specifikacijom događanja smanjio ili povećao? A koliko je papira potrebno da bi se podigao kredit u banci na toliki iznos ili šta je potrebno da uradite da bi vam mama i tata dali toliki novac, poznato je ili se bar može saznati? A ovde? Jedan A4 format? Štedimo papir? Ma sramota! Mislim da to što bi trebalo da se predstavi, se zove elaborat, možda i projekat, ali A4 se ne zove sigurno! Onaj ko je domaćin u ovom gradu, ko drži budžet ovog grada i ko je šef timu ljudi koji se zovu savetnici, direktori ili veće ili kako god, mora o tome voditi računa, malo više nego oni sami. To se zove teret funkcije.
Reći ćete možda dok ovo čitate, pa da… Lako je kritikovati… Ali ja vas pitam – imaju li ti koji nam kroje sve ovo gore, širinu i perspektivu, i ako imaju, koju? Žablju ili ptičju? Očigledno žablju! Zamislite, zovu „Garavi sokak“ da bude zvezda večeri, a taj bend je pre samo 3 nedelje na Srbobranfestu gostovao na danu tog grada (12. jul), 25 km udaljenom od Bečeja. I svirao na bini koja je bila dosta manja, a shodno tome je i koštala… „Videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu“ – kaže narodna! A kako je tekao tok novca? Nije ni bitno, jer onaj ko je domaćin o tome treba da vodi računa. Navodno su savetnici neki pripremili feštu koja se zvala Dan grada. U duhu tradicije, prošle godine su bile svečane tribine, a ove godine ostali smo dosledni pa smo mogli jahati i konje i magarce na Tisi. A da nam neko približi sam taj dan, šta on znači, niko nije ni pokušao. Dan oslobođenja Bečeja od okupatora smo svi znali šta je i kada je, a prošle godine, kad su uveli novi Dan grada, niko nije ni pokušao da ga približi ljudima da bi ga oni koji učestvuju u proslavi, zaista znali šta u stvari slave i da ga osete svojim, a suprotno onoj narodnoj „ne okreći leđa starim stvarima“, puštamo da nam čuveni Grb na Tisi propada dok sam ne nestane, u opštini koja je bila kuća baronice Eufemije Jović i koju je ona ostavila Bečeju, na centralno mesto postavljamo bistu Karolja Tana umesto biste baronice, što je degutantno, a na vrhu stepeništa na ulazu u opštinu i dalje stoji petokraka sa starim simbolima opštine… Pandemonijum, nema šta… Ako su već „odradili“ Dan grada, mogli su bar da ga razrade… Tako, primera radi, nije obezbeđen rezervni prostor za slučaj kiše, a i da je kiša stala, zamislite, bina je bila na zemljanom hipodromu koji se pretvorio u blato, pa čak ni to niko nije predvideo kao mogućnost. Zaista, jedan A4 format je očigledno mali za nešto što se zove organizacija. Elem, tako smo prošli i sa pecanjem 4 šarana u fontani u centru grada pre izvesnog vremena, tako su i takse, radno vreme, parking i bog zna šta još, menjani bezbroj puta, a moglo se u susednim opštinama prosto pitati koliko je i kako sve to tamo rešeno… Pa nije valjda sramota pitati? Bog zna šta će se još sve i menjati, nažalost, samo da bi bilo primenljivo i normalno, a ne unapređeno i korisno? Da li može neko bolje? Naravno da može. Toliko je ljudi sposobnih, uspešnih i kreativnih u ovom gradu u svakoj sferi života, samo neko ko je trebao da ih skupi, nije ih se ni setio. Nego predstavljamo Bečeju „Đido“ i onda ide neki tekst o tome, kao da Bečejci ne znaju šta je „Đido“, iako ga skoro svi znaju već par desetina godina. U Vršcu su, primera radi, organizovali folklor sa nastupima desetina ansambala iz celog sveta (Čile, Argentina, Japan itd). Ali džaba nam… Vršac je daleko, gde je taj Čile, a i treba okupiti tolike ljude. Ovde je lako, svi su tu, nije da se ništa ne dešava, a ako se neko i žali, on je „neprijatelj režima“… Kakva žalosna klasika… Hleba i igara, a za bolje nećemo ni da pokušamo da saznamo.
Zaista, kuda plovi ovaj brod zvani Bečej i hoćemo li se naučiti nečemu i hoćemo li konačno sazreti da radimo malo komplikovanije stvari, a ne da grešimo na pravilnom menjanju znakova, krpljenju rupa i hoće li se roditi ili barem doći neko ko će osvetlati obraz ovom gradu i sa novom rasvetom i sa lepšim zelenilom i ulicama, hoćemo li opet organizovati vaterpolo turnir u našem gradu, hoće li opet neku bečejsku fabriku posetiti neki princ kao ugašeni Fadip svojevremeno, hoće li Japanci dolaziti ponovo u naš grad kao kada se otvarala prevodnica na kanalu i Tisi, hoćemo li učiniti bilo šta da se za naš grad čuje, da se on promoviše i da konačno krene da se razvija? E, neka to urade Bečejci Bečejcima!