trg_fontane
Pred generalnu probu uoči nastupa na proslavi Dana grada Bečeja, razgovarali smo sa članovima Beogradske opere, Borisom Postovnikom i Ivanom Kruljcem, koji je izrazio želju da kaže nekoliko reči o svojim utiscima o Bečeju: „Nama je ovde lepo zato što su ljudi opušteniji, što je nekako sve prirodnije nego u nekom velikom, nazovi centru, kao što je Beograd.
Sa druge strane, lepo je to što se i drugde nešto događa, ne mora sve da se događa samo u Novom Sadu, Beogradu i tako dalje, zašto ne i u Bečeju, jer ljudi su, sasvim prirodno, željni svega što predstavlja kulturu, neko novo iskustvo, neko uživanje koje će doživeti. Mi smo treći-četvrti put u vašem gradu i nosimo najlepše uspomene odavde“.
I prošle godine ste nastupali u Bečeju, između ostalog i sa Gradskim horom povodom Dana grada. Kako je došlo do te saradnje?
Boris Postovnik: Pre godinu i po dana sam stupio u kontakt sa direktorom Gradskog pozorišta povodom potencijalnog koncerta ansambla „Nokturno“, to je operski koncert koji mi izvodimo u jednoj formi prilagođenoj malim scenama. Na koncertu naši gosti su bili članovi Gradskog hora, gde im je nas nekoliko pomoglo u izvođenju jedne njihove numere. Tako je sve krenulo. Rodila se ideja da bismo mogli da sarađujemo, što je već usledilo sledeće godine pozivom od gospodina Cvejanova. Mi smo to prihvatili oberučke i nas četvoro predstavnika došli smo da pojačamo muški deo hora. Nadamo se da će se to nastaviti, uvek ćemo vrlo rado da se vratimo u Bečej, jer Bečej je, bar za mene, potpuno otkriće. Nisam mogao ni da pretpostavim da se u Vojvodini nalazi takvo mesto koje pruža mnogo više od mnogih drugih. Nažalost, dobar deo tih stvari je neiskorišćen, ali mislim da će se naći neko pametan ko će uspeti to da iskoristi.
Ove godine ste ponovo došli u Bečej da potpomognete svojim muškim glasovima. Pretpostavljam da članovi Gradskog hora imaju potencijal da ostvare ideju koju su istakli prilikom osnivanja – da postanu prepoznatljivi po specifičnom repertoaru. Interesuje me Vaše mišljenje o tome.
Boris Postovnik: Mi, kao uslovno rečeno profesionalci, jer smo svi članovi hora opere Narodnog pozorišta iz Beograda, sigurno se ne bismo odazvali pozivu da nastupamo zajedno da nismo prepoznali potencijal i mogućnost da se tu napravi neki korak više na obostrano zadovoljstvo. Svakako da hor ima potencijal, nažalost, mali je broj članova. Smatram da Bečej kao grad od 30-40.000 stanovnika mora da krije negde bar pedesetak ljudi koji imaju volju, želju, talenat i mogu da pomognu tom ’horiću’ i ovom prilikom i mi ih pozivamo. Ako nama nije teško da dođemo iz Beograda nekoliko puta godišnje da pevamo, zašto bi nekom bilo teško da pređe ulicu i da dođe da se druži sa ljudima i da pevaju jedan repertoar koji i mi kao profesionalni pevači retko izvodimo. To je vrlo specifična vrsta muzike koja se ne neguje u Srbiji, i ovo je jedinstvena stvar koju radi bečejski hor.
Ivan Kruljac: Slažem se sa kolegom. Dodao bih još nešto što možda nije do ove priče ali smatram da je povezanost ovog grada i sa Novim Sadom i sa Beogradom loša. Možda bi tome trebali više pažnje da posvete oni koji vode brigu o gradu. Na taj način bi Bečej bio otvoreniji i za dolazak drugih ljudi, jer ovde je sve samo ne dosadno, čovek može lepo i prijatno da se provede i tokom dana. A što se kulture tiče, mislim da bi trebalo da bude „upumpavanja“ više događaja, jer ljudi se ohlade od tog jednog ili dva događaja godišnje, malo je kulturnih momenata gde bi oni mogli da se izraze. Izgovor da se teško živi nije izgovor. Život mora da teče dalje, nije novac ono što čini život, nego ljudi su ti, i zato bi možda trebali oni koji predstavljaju političku vlast da poklone malo više pažnje kulturnim događajima.
Boris Postovnik: Ne košta to mnogo, potrebno je samo malo više volje, promišljenosti i malo manje kratkoročnih ciljeva, ideja i malo manje političkih trzavica. Znate, ako neko želi da dođe da peva, recimo u horu, a taj hor nema mogućnosti da ljude odvede na jedan koncert negde u Srbiji, a cena toga je pet ili deset hiljada dinara, ne može mi niko reći da u ovoj zemlji postoji opština koja u ovom trenutku ne može da izdvoji toliko makar za put svog hora da bi ti ljudi prezentovali kulturu ovog kraja i da bi predstavljali Bečej na pravi način. Zapravo, mi i dolazimo iz nematerijalnih pobuda da pomognemo ovoj sredini da oživi i zaživi i da vidi da postoji nešto više od lokalnih okvira.
Sigurno postoji razlika između nastupa u operskoj dvorani ili pozorištu i otvorenog prostora.
Boris Postovnik: Naš posao podrazumeva nastupe bilo gde, nisu retki nastupi ni na otvorenom i u našoj matičnoj kući i na gostovanjima. Mi smo već uigrani i nije nam mnogo važno gde nastupamo, da li je to otvoren ili zatvoren prostor, ali sama ova manifestacija koja se održava na otvorenom daje jednu novu dimenziju, pogotovo bina koja je velika, impozantna.
Da li su vaše pripreme drugačije kada treba da nastupite na ovakvom otvorenom prostoru?
Boris Postovnik: U suštini to se ne razlikuje mnogo. Koncert je samo finale. Neophodne su probe i trening da bi se jedan ansambl uigrao, čak i poluprosečan ansambl uz dobrog dirigenta i rad može da bude savršen i da napravi dobre koncerte. Vrlo je bitan umetnički momenat koji se deli sa publikom na samom koncertu. To je, zapravo, najvažnija stvar. Što se tiče bečejskog hora i načina na koji Nataša to radi, tvrdim da se ne razlikuje od rada velikog broja dirigenata. Ona vrlo profesionalno vodi hor. Mi smo dolazili čak i na probe pre 15 dana da bismo sve to uigrali.
Da li je nastup na otvorenom prostoru neka vrsta kompromisa kako bi se pre svega mladi ljudi zainteresovali za ovaj vid kulture?
Ivan Kruljac: Zašto da ne, ali poenta je u tome što verovatno ne postoji osim sale pozorišta nijedan veći i prikladan koncertni prostor koji bi doveo ljude sa strane. Osim toga, ako vi nemate autobus iz Bečeja posle osam uveče prema Novom Sadu ili Beogradu, onda o čemu pričamo? Možda bi i po tom pitanju – reč je i o privlačenju turista – trebalo nešto da se uradi. To, gde se izvodi nešto nije toliko bitno, bitno je kako se organizuje. Prošle godine bio sam iznenađen kvalitetom gostiju u Bečeju, doveli su pevačicu iz Mađarske koja izuzetno peva, a i u ovom sastavu svirača („Fingerbang“) postoje talentovani ljudi. Nije problem kvaliteta, problem je što stvari stoje. A kako ih pokrenuti? To ne znam, ni tamo kod nas ne možemo kao pojedinci to da uradimo.
Boris Postovnik: To znaju ljudi koji vode ovu opštinu. Ne prebacujem im, u stvari, direktno im prebacujem što nisu dovoljno promišljeni da uz malo sredstava ožive i pokrenu ljude. Naprosto ne može se sve svoditi na varijantu – nema se novca. Ako vi odvojite neku minimalnu sumu novca, možete dobiti i kvalitetne ljude, kvalitetan program i provod, može se mnogo toga. Umetnici su vrlo specifični ljudi, njih treba negovati, jedna dobra, lepa reč sva gvozdena vrata otvara.
Vi ste svi članovi hora opere, a ansambl „Nokturno“ je posebna priča?
Boris Postovnik: Da, grupa od 25 ljudi se okupila i radimo duhovni program, tzv. svetovni program pop-rok muzike i operski program. S obzirom na to da je Srbija gladna operske muzike, jer postoje svega dve i po operske scene, kažem i po, zbog toga što je opera Madlenianum privatna i gaji drugu vrstu kamerne opere. Naprosto ljudi iz ovako malih sredina nemaju mogućnost da odu do Novog Sada ili Beograda da vide operu i zato smo se skupili i prilagodili opersku muziku malim scenama. Izvodimo najlepše horove iz opera, hor Jevreja, hor Cigana, numere iz Travijate, iz Karmena, iz najpoznatijih opera uz klavir i solističke numere. Bečejska publika je to prepoznala, kada smo gostovali, sala je bila puna. Nadam se da će ansambl „Nokturno“ ponoviti koncert, ne samo u Bečeju nego i u okolini.
Da li postoji razlika u odnosu na period kada su dominirali neki drugi žanrovi, recimo turbo-folk, koja ukazuje da ipak postoje ljudi koji cene umetnost?
Ivan Kruljac: Sve potiče od politike. Mislim da se nazire mogućnost izbora, a to je jedino potrebno, dati ljudima izbor pa neka slušaju kakvu god muziku žele. Putujući po manjim gradovima smo videli da su ljudi žedni ovakvih događaja, oni se negde na pola koncerta opuste i shvate kako je to lepo. Primetili smo da naša muzika izaziva osmeh i pozitivna osećanja kod ljudi. To je najbitnije.
Boris Postovnik: Bečejska publika nas je tri puta vratila na bis, to dovoljno govori. Ja imam malo drugačiji pristup od kolege. Svetske tendencije su da se muzike mešaju i da nije velika sramota nastupati sa ljudima koji se bave nekom drugom vrstom muzike, ne da je to turbo-folk, ali mi smo imali izlete i sa Balkanikom, Željkom Joksimovićem, Bajagom… Ta saradnja je nekako prirodna, muzičari se prepoznaju. Nove su tendencije da se muzike sve više preklapaju, tako da imate nove pravce muzike kao što su simfo-pop, simfo-rok, što upravo bečejski Gradski hor gaji. Ima dosta fuzije između benda i glasova, orkestra i glasova pojedinaca. Po mom mišljenju to je prirodna evolucija muzike, tako da će ansambl „Nokturno“ u saradnji sa bečejskim Gradskim horom naći taj model da ih gurnemo u opersku stranu, a oni će nama da poklone deo gospela, roka, popa koji nama nedostaje. Mislim da ćemo napraviti pravu stvar.
LJ.M.
