U Bečeju će, nakon nekoliko godina pauze, ponovo biti organizovanog dočeka Nove godine na Pogači. Zvezda večeri biće Dejan Cukić i „Spori ritam bend“: On je pre dočeka posetio Bečej, kada je sa njim napravljen intervju.
Nekome ko je dugo na muzičkoj sceni kao što ste vi, teško je postaviti pitanje koje do sada nije postavljano. Ipak, šta je to što ne volite da vas novinari pitaju i da li postoji pitanje na koje niste hteli da odgovorite?
– Uvek kažem, pitajte šta hoćete, i imam odgovor na svako pitanje. E sad, ne mogu da garantujem da će taj odgovor uvek biti iskren ili istinit. Nisam voleo da dajem odgovore i izbegavam pitanja vezana za nedavne medijske akcije s početka ove godine. (Verovatno je mislio na učešće u rijaliti šou; prim.nov.).
Postoji li nešto što ste očekivali da vas pitaju, a nisu?
– Ja sam specifičan utoliko što sam radio taj posao, i što sam bio u koži onoga ko pravi intervju. Pokušavam da budem dobronameran, bez ikakvih predrasuda, očekivanja i otvoren prema ljudima koji su sada u toj ulozi da mene intervjuišu. Naravno, čovek uvek ima očekivanja kada nešto promoviše, kad izađe novi album, pojavi se novi spot, kao što se nedavno pojavio spot za moju pesmu, jer to je onda razlog da se priča za medije, tako da je meni sada najvažnije da kažem da ću biti ovde u Bečeju i da će biti jako veselo za Novu godinu, to je ono što je bitno, a ovo ostalo, ako je nešto nezgodno, ja ću prećutati.
Bavili ste se i novinarstvom. Kako ste se pripremali za intervjue sa muzičkim zvezdama? Šta vam je bila ideja vodilja?
– Bilo je mnogo teže pripremati se nego sada. Sada jedino što se mora je da se bude oprezan, jer internet ume da zavara, mora čovek vrlo pažljivo da proverava stvari koje tamo nađe. Ja sam se pripremao uglavnom tako što sam od svojih malih nogu bio „inficiran“ ovom vrstom muzike i što sam između ostalog bio stalno pretplaćen na neki muzički časopis. Imam svoju kolekciju rok časopisa, što američkih, što britanskih, i tu sam uvek nalazio štiva koja su mi bila dobra priprema za razgovor sa nekim od ljudi koje sam imao priliku da sretnem. Ima jedan štos koji me je naučio Peca Popović, moj veliki guru kada je novinarstvo u pitanju, i čovek koji me je i naterao da se bavim pisanjem. Kaže, kad pričaš sa nekom svetskom zvezdom, a dolaziš odakle dolaziš, najvažnije je da u prvoj-drugoj rečenici pokažeš da ti znaš o njoj/ njemu nešto što ona/ on ne očekuje da ti znaš i onda ga/ je na taj način malo iznenadiš. To je dobar štos koji sam pokušavao da upotrebim.
Sa kojom poznatom svetskom muzičkom ličnošću vam je bilo najinteresantnije dok ste radili intervju? Imate li neku anegdotu o tome?
– Bilo je, recimo, zabavno 1988. godine kada smo moja supruga i ja išli na putovanje po Evropi. U to vreme sam čak i prestao da se bavim aktivno novinarstvom, bio sam član Bajaginog benda i upravo snimio svoj novi album, bio sam potpuno u muzici, ali na putu smo videli plakat za koncert Stinga u Beču. Pomislih, što bismo plaćali karte ako mogu i besplatno da ih dobijem. Nazovem PGP koji je kod nas objavljivao Stingove ploče i Peca, kojeg sam malopre pomenuo, kaže, evo, akreditovali smo te kao novinara i da mi broj telefona čoveka iz austrijske diskografske kuće da mu se javim. Nazovem, a on meni, super što ste se javili, pres konferencija je pomerena za drugi termin. Pa dobro rekoh. Da li je zbog toga što je konferencija pomerena ili iz nekog drugog razloga, ono što sam očekivao da će biti velika pres konferencija sa stotinu novinara, ispalo je sasvim nešto drugo. Ušunjam se pozadi i prijavim da uzmem besplatne karte, kad odjednom ulazim u prostoriju u kojoj je troje ljudi i ja četvrti, spoje nam stolove, dolazi Sting i seda sa nama za sto. Uhvatila me potpuna panika, nisam to očekivao niti sam se pripremao. Naravno, kad je Sting u pitanju, mogao bih da pričam sa njim iz glave šta god, i bilo kada, ali nisam imao ni diktafon. Srećom nailazi, kao peta ličnost, Ivan Ivačković, novinar ovdašnji, Pančevac, bio je tu sa nekom ekipom i hteo je da slika Stinga za TV. Kad me je video kaže, super, evo tebi moj diktafon, a ja ću da probam da ga snimim. Nije uspeo da dobije snimak, jer je Sting imao neku groznicu na usni pa je pokušavao to nekako da sakrije i nije hteo da se slika, ali ja tako dobih diktafon i uradim intervju, i to maltene intervju jedan na jedan, pošto ostali koji su došli nisu se baš najbolje snalazili na engleskom jeziku. Eto, jedan od mojih najboljih i najspektakularnijih intervjua desio se sasvim slučajno, kao proizvod spleta okolnosti.
Negde sam pročitala da je intervju sa članicama Bananarame bio preloman momenat, kada ste ipak izabrali muziku.
– Jeste, ali ne zbog Bananarame. Mislim da svako ko se jednom popne na scenu zna koliko je teško odreći se toga, pogotovo ako osetiš da si dobar u tome. Rad sa grupom Bulevar, krajem 70-ih i početkom 80-ih godina, meni je dao sve moguće potvrde da sam na dobrom putu kada je muzika u pitanju, a onda je došlo do raspada Bulevara, ušao sam u tu vrlo zanimljivu priču oko novinarstva i pisanja, ali jednostavno posle godinu dana bez svirki i rada samo u novinama, uželeo sam se nastupa. To je bio razlog.
Šta je uticalo na to da izađete iz „Bajage i instruktora“ i započnete solo karijeru?
– Ja sam pre svega pevač, više nego instrumentalista. Gitaru sviram polupristojno, nabadam po klavijaturama, kod Bajage sam svirao zvečke i udaraljke, ali nisam instrumentalista koji može da se depersonalizuje na taj način da stane iza i zauvek da bude u drugom planu. Činjenica da sam pevač je izazvala to da snimim solo album, i činjenica da je taj album dosta dobro prošao dovela je i mene i Bajagu u jednu glupu situaciju, kako sad to uskladiti? Onda smo pričali o tome i uz dogovor sam izašao iz benda i nastavio solo karijeru. Činjenica je i to da mnoge dobre pesme i dobri albumi verovatno ne bi nastali da nisam krenuo svojim putem.
Davne 1986. godine ste glumili u TV drami „Poslednja priča“, zatim u televizijskoj rok operi „Kreatori i kreature“.
– Drama „Poslednja priča“ je divno iskustvo, a to se desilo slučajno kad me je moj prijatelj Miloš Pavlović pozvao da uradim pesmu za to. To je bio njegov diplomski film i sticajem okolnosti, pošto je rađen u koprodukciji sa televizijom, na kraju su se dogovorili da ide u obliku drame na festival u Monte Karlu, i nije ni došao u bioskope, nego direktno na televiziju. Ja sam trebao da napišem pesmu, to je bilo bitno, a pošto je jedan od likova član nekog benda, i da odglumim jednog od članova benda. Međutim, tu je došlo do komplikacija sa glumcima, a ja sam se pokazao kao dobar u maloj ulozi koja mi je bila namenjena, da bi na kraju ispalo da dobijem dosta veliku i zahtevnu ulogu u okviru tog projekta, ali i priliku da kao naturščik glumim sa plejadom fantastičnih umetnika. Tu je bila Tanja Bošković, Peca Ejdus, Slavko Simić, pokojni Bekim Fehmiju je igrao oca mog najboljeg prijatelja, a glavnu ulogu i mog najboljeg prijatelja je igrao Peđa Bijelac, koji je sada svetska zvezda zahvaljujući ulozi u Hariju Poteru.
Posle nekoliko godina pauze snimili ste album „Ubrzanje“ i u septembru je rađen spot za pesmu „Samo jedna tvoja reč“, koji je radio vaš petnaestogodišnji sin. Da li je to tačno?
– Novinari vole da naprave famu, pa kažu da ga je moj sin režirao, nije naravno, radio ga je moj prijatelj Milan Jakonić. Zapravo, radi se o tome da je album „Ubrzanje“ izašao pre tri godine, i spot sa pesmom „Fantastičan dan“ je dobro prošao. Posle sam imao spot za pesmu „Uvek se izgubim u Novom Sadu“ koja je odlično prošla, u Novom Sadu naravno, ali mislim da je „Ubrzanje“ jedan kvalitetan album na kojem ima dosta dobrih pesama i bilo mi je žao što nisam još neke od njih promovisao. E onda kad sam dobio materijal sa „Bir festa“ od pre godinu i po dana, koji jako dobro izgleda, želeo sam da to iskoristim, pokazao sam ga Milanu i on kaže, može ali bilo bi dobro da imamo još nešto, i dam mu neke arhivske materijale i privatne kasete. S obzirom na to da sam ja totalni antitalenat za slikanje, kameru koju imamo dao sam mom sinu Aleksi i njegov zadatak je, kad smo negde na putu, da beleži šta se tu dešava i kad je Milan video te snimke, rekao je da je to fenomenalno i da Aleksa ima dobar odnos prema kadru, da ume da izgradi pokret kamere na pravi način, pa je krenuo da vadi delove sa tih naših snimljenih putovanja i izmontirao ih sa koncertnim snimcima sa „Bir festa“.
Šta trenutno radite?
– Imam dva svoja puta, a to su rad na muzici, a i pišem neke stvari. Krenuo sam sa novom serijom tekstova za Politikin zabavnik, prethodna serija o velikim pesmama istorije svetskog rokenrola objavljena je u obliku knjige „45 obrtaja“. Sad pravim i nastavak, priču o albumima, da bi i to jednog dana postalo izdanje koje bi se zvalo „33 obrtaja“. Radim i na novim pesmama, mada ću vrlo pažljivo birati način na koji ću ih plasirati, jer diskografija onakva kakvu znamo i na kakvoj smo odrasli, je izumrla totalno.
Poslednjih godinu-dve dana često imate koncerte i u manjim mestima kao što je Bečej.
– Na prelazu dva milenijuma, od 1998. pa do 2000. godine, sam u Beogradu svirao stalno u jednom klubu, to se zove moja „Elvis faza“, kao što je Elvis svirao u Las Vegasu, i to mi je bilo preterano i prestao sam to da radim pa sam svirku ograničio na koncerte, koje je dosta teško organizovati jer su se vremena potpuno promenila. Počela su da važe poslovna pravila iz neke druge muzike koja doživljava beogradske koncerte kao reklamu. To je osakatilo posao. U Beogradu nisam mnogo nastupao ali pripremam jedan koncert za početak sledeće godine, a ove godine sam imao par lepih nastupa na trgovima preko leta i nadam se da to nastavljamo i ovom svirkom za Novu godinu u Bečeju.
Na vašim koncertima je publika od 7 do 77 godina i uvek zračite pozitivnom energijom. Kako uspevate u tome i u čemu je tajna?
– Samo ta velika strast prema muzici. Volim to što radim i mislim da se to oseća i da je to tajna. Osim privatne sreće koju imam sa svojom porodicom, najvećom srećom u životu smatram to što radim stvari koje volim i imam sreće da još uvek živimo od stvari koje nisu kuluk, jesu obaveze ali su pre svega uživanje, bilo da je svirka, pisanje, prevođenje u pitanju. Oba ta posla kojima se bavim, i muzičarski i novinarski su u velikoj krizi, kako uspevam ne znam ni sam ali otimamo se nekako. Dok postoje ljudi koji vole to što radim, sve je u redu.
U Bečeju ste bili nekoliko puta, šta Bečejci mogu da očekuju od ovog novogodišnjeg koncerta?
– Mislim da ova situacija u kojoj će nas publika videti je možda i najbolja za nas, pošto mi kao bend i ja kao izvođač najviše volimo upravo narodna veselja, kada dobru energiju možemo da podelimo sa ljudima, jer, ako smem sebe da hvalim i da pričam o sebi kao u trećem licu, to mi je najbolja osobina, ta protočnost energije, strašno osećam energiju publike i onda je vraćam nazad. Nova godina je ipak situacija u kojoj zaboravimo svakodnevne probleme, i ti dočeci na ulicama, na trgovima daju nam mogućnost da budemo svi ponovo jednaki. Kad svi izađu na ulicu i pijuckaju kuvano vino ili čaj, i neko se smeje sa bine – to nas nekako vraća u srećnija vremena.
Ljiljana Milovanov