trg_fontane
Miloš Mihajlović je bio deo opštinske vlasti, član Demokratske stranke i predsednik bečejskog odbora DS-a. Od tada je prošlo dosta vremena. Politikom se bavio od sredine ’90-ih godina, kako kaže, iz motiva koji mu se i dalje čine opravdanim pa sve do 2005. godine, kada je došlo do smene na čelu opštine Bečej, do vanrednih izbora nakon kojih je umesto Zorana Stojšina na mesto predsednika opštine došao Đorđe Predin.
– Do ubistva Đinđića, politikom se moglo baviti zbog ideje. Najveću snagu sam crpio iz te čudne energije kojom je zračio taj čovek koji je i nas u Bečeju, a i u celoj Srbiji inspirisao i dao nadu da će moći da se ostvari ono za šta se borimo. Ja sam duboko bio ubeđen da se ide ubrzanim koracima ka onome što nam je postavio kao cilj. Tog trenutka kad je on nestao sa političke i, nažalost, i sa životne scene, izgubio sam osnovnu motivaciju, osnovni izvor energije. Te 2005. godine, kada je došlo do promene vlasti, morao sam da odlučim da li da se u životu bavim nečim za šta se nisam školovao i budem loš političar, ili da se bavim nečim za šta sam se školovao i ceo život radio. Odlučio sam da se vratim struci, jer sam smatrao da je došlo vreme da se politikom bave profesionalci i školovani ljudi.
Govorite o energiji koja je bila i ostala između ostalog vaša preokupacija.
– Po struci sam elektroinženjer, energetičar, i energija o kojoj sam učio i o kojoj nešto znam, inspirisala me je celog života, pogotovo u poslednje vreme kada njeno trošenje i razbacivanje postaje neracionalno i postaje veoma skupo. Danas mnogo novca odlazi na energiju koja se može značajno redukovati. To su u svetu sagledali i poslednjih 10 godina intenzivno rade na tome, nažalost, u našoj sredini još uvek ne postoji svest o prostoru koji se ostavlja na tom planu pa sam ja u poslednjih deset godina prilično na tome radio i nešto u ovoj sredini postigao, ali još uvek nisam zadovoljan rezultatima koje sam postigao na tom planu, ne ja lično već i grad u kojem živim.
Bečejski mozaik je pre 4-5 meseci objavio tekst o energiji, o uštedi, o štedljivim svetiljkama, o uličnoj rasveti, a nedavno smo pisali o uštedi energije u domaćinstvima prilikom grejanja, odabiru najboljeg načina grejanja kako bi se uštedela energija. Bilo bi zanimljivo da kažete na koji način energija može najefikasnije da se uštedi i šta po tom pitanju može da se uradi.
– Kad se govori o energetskoj efikasnosti, podrazumeva se da smanjenje troškova prilikom potrošnje energije ne sme da utiče na kvalitet života. Svi treba da pođemo od svog domaćinstva počevši zamenom rasvetnih tela u kući sa energetski efikasnijim svetiljkama kojih danas ima. Prošle godine je u Evropi zabranjena proizvodnja i upotreba klasičnih svetiljki sa žarnom niti.To govori da je svet uočio da je energija koju vuče ta sijalica neracionalna. Kad kažem koliko energije ona vuče, uvek mislim na to koliko nas košta. Dakle, ako sve svetiljke zamenite u kući od, recimo, 100 kvadrata, gde je, da pretpostavimo, uveče upaljeno 5-6 svetiljki, a to znači da 700-800 vati trošite u zimskom periodu od oko 4, 5 sati popodne do 11 uveče, što je 7-8 sati pa kad pomnožite, dođe do velike cifre. E, sada, ako svetiljku od 100 vati zamenite sa svetiljkom od 18 vati, a pri tom dobijete isto osvetljenje, ne treba biti inženjer da se shvati koliko je to puta manje.
Šta ste uradili u vašem poslu primenom svog znanja?
– Uočio sam da u ovom gradu postoji jedan problem kod javnih objekata kao što su zgrada opštine, škole, muzej, biblioteka, pozorište… Svi ti objekti su zakačeni za isti izvor energije, na Toplanu, i svi su projektovani polovinom ’80-ih godina i svi oni se greju sve vreme rada Toplane. To sam uočio pre desetak godina. Međutim, postavlja se pitanje zašto bi se neki objekat grejao ako u njemu nema ljudi, nema korisnika? Prvi projekat koji sam uradio je u muzeju. Tamo ljudi rade do dva sata i do sutra ujutru nema nikog u objektu. Tamo smo prvo uradili prepravku automata za grejanje i prvi sledeći račun je bio duplo manji od prethodnog, a ta ušteda je bila značajno veća od investicije. Ušteda je bila najmanje 30 posto. Ako jedna škola ima mesečni račun od oko 1.200.000 dinara, a vi uštedite 30 posto, to je 300.000 dinara, a ulaganje je između 100 i 150 hiljada dinara. Pitam se ko ima pravo da takve troškove projektuje u budžetu a svestan je da oni ne moraju biti toliki.
Pogotovo što je to novac građana opštine Bečej. Koji su po vašem mišljenju te crne tačke koje bi mogle biti obuhvaćene eventualnom racionalizacijom i načinom uštede energije koju predlažete?
– To je suštinsko pitanje. Trenutno u Bečeju veliki konzumenti toplotne energije u zimskom periodu su apsolutno sve škole, mislim na škole koje se greju na Toplanu. U Osnovnoj školi „Sever Đurkić“ smo uradili sistem, ostaje „Zdravko Gložanski“, Ekonomsko-trgovinska škola i Gimnazija. U „Bratstvu“ smo takođe uradili sistem. Tu su još te tri velike škole i škola „Petefi Šandor“ koja je poseban problem jer ima ugrađen sistem na gas koji je u katastrofalnom stanju, neracionalan je i treba ga zameniti. Od prvog dana mi inače pada u oči objekat opštinske zgrade. Taj objekat se svaki dan koristi samo u radno vreme. Njegovi toplotni gubici su izuzetno veliki, a greje se, kao što građani znaju, svaki radni dan kad ima zaposlenih, ali i posle podne i uveče kada tamo nema nikog, a naravno, i subotom, nedeljom i svim praznicima. To je veoma neracionalno. Ako, recimo, u zimskom periodu uđete u opštinu, na centrali vas dočeka čovek iz obezbeđenja u majici sa kratkim rukavima. To je nedopustivo, nedomaćinski. Razgovore oko toga sam vodio sa predsednikom opštine u proteklih mesec dana i čini mi se da postoji dobra volja da se uradi racionalizacija, ali svaki dan koji protekne do tada je čisto bacanje para. Ovde se radi o milionskim uštedama, o desetini miliona. Mislim da deset miliona u budžetu ovog grada, pa i svakog drugog, ne predstavlja malu sumu. Pre 7-8 godina sam uradio projekat za zgradu opštine. Tada je za tu vrstu energije trošak bio 35 miliona dinara. Ja sam projektom dokazao uštedu od 13 miliona sa investicijama od 7 miliona. Racionalizacija bi se uradila u svim objektima koji se greju na Toplanu. Ušteda od 13 miliona bi se sigurno postigla, te bi se investicija isplatila u jednoj polusezoni. Pored toga imamo mogućnost uštede i kod ulične rasvete. Javna rasveta je rak rana u poslednjih osam godina. Prilično je zastarela, neracionalna i troši strahovito mnogo energije koje budžet mora da pokrije. Problem je opet kod punjenja budžeta, ne plati se struja i dolazi do isključenja javne rasvete. Ta priča zamene javne rasvete u gradu traje veoma dugo. Mi smo još 1996. godine pričali o tome. Priča je sledeća: napravićemo rasvetu, neka budžet obezbedi 700-800 hiljada evra i nađe izvođača, izvođač dođe, zameni rasvetu i onda vi imate značajno manju potrošnju električne energije, ali zato imate i lep teret kao kreditnu obavezu. Razgovaralo se, koliko ja znam, bar sa tri firme skoro do konkretizacije, međutim, u poslednje vreme se pojavila druga priča. Neki investitori su ojačali, neka oprema se proizvodi ovde, preselila se u Srbiju, i mi imamo interesantan momenat da možemo realizovati zamenu javne rasvete kako je urađena i gasifikacija. Niko nije hteo da uloži da se priključi dok grad nije napravio gasnu mrežu i došlo do priključaka do kuća. Tako je i sada. Možemo realizovati projekat ako postoji investitor koji kaže: zamenićemo kompletnu rasvetu. Grad danas na nivou godine ima trošak od 25 miliona dinara za javnu rasvetu, to je projektovano budžetom za troškove potrošene električne energije i održavanja. Novac mora da se obezbedi svakog meseca, a sistem rasvete ostaje isti. Sad možemo o trošku investitora zameniti rasvetu u celom gradu u roku od 3 meseca, sa svetiljkama najnovije generacije, a grad nastavlja da plaća kao što je i do sada plaćao, ali to sad više nije samo trošak od 2 miliona, jer je u tom trošku i trošak otplate ulaganja. Investicija se isplati za 5 godina. Grad može da odluči i da tu investiciju otplati i kroz duži niz godina, to nosi neke druge troškove, ali bi bilo lakše. Imamo ponudu: zamenićemo sve svetiljke, grad nastavi da plaća i za 5 godina postaje vlasnik novih rasvetnih tela u gradu, a troškovi rasvete se prepolove.
Ko daje tu ponudu?
– Najveća firma iz te oblasti, Filips. On daje zamenu svetiljki, pošto Bečej ima živinu rasvetu, ona je najveći konzument energije sa najmanje efikasnosti, a Filips nudi zamenu sa najnovijom generacijom njihovih svetiljki, to je natrijum visokog pritiska. Radilo bi se o zameni jedan prema jedan, dakle, ako Bečej ima 3.500 rasvetnih tela, toliko bi se zamenilo. Naravno, rasveta može biti i bolja od toga, ali hajde da prvo smanjimo troškove, pa ćemo onda da vidimo da li ćemo da se širimo. Da bi se u Bečeju postavila rasveta po standardima, potrebno je postaviti oko 6.000 rasvetnih tela, gotovo pola nedostaje. Međutim, nas za početak ne košta sve to 25 miliona već 10 miliona. Moguće je.
Da pojednostavimo: opštinu i građane ne bi dodatno koštala zamena javne rasvete, opština bi i dalje izdvajala iz budžeta 25 miliona za uličnu rasvetu, ali bi za taj novac bila urađena nova rasveta, a ušteda kroz određen period bi isplatila investiciju.
– Kompletan rizik investicije je na izvođaču, na onom koji bude isporučio svetiljke. Ukoliko ne bude uštede onda bi grad dobio nove svetiljke a ne košta ga ništa. Investitor se naplaćuje iz uštede, tj. razlike u ceni električne energije pre i posle ugradnje. Građane ne košta ništa, a grad za tri meseca dobija rasvetu.
Ako nam već nije svetla budućnost, neka nam bude onda svetla sadašnjost i ambijent u kojem živimo.
– Ja verujem da postoje ljudi u vlasti, čak sam dobio i potvrdu predsednika opštine da će podržati taj projekat, koji će učiniti da se mračna slika Bečeja, pogotovo u večernjim satima, u vrlo bliskoj budućnosti promeni.
V. Filipčev
