trg_fontane
Radoslav Zlatan Dorić je više od četrdeset godina u pozorištu. Bio je pozorišni reditelj u Nišu, Mostaru, Sarajevu, Beogradu i Novom Sadu…
Od svoje diplomske predstave „Rezervisti“, potpisao je preko dve stotine režija. S komadom „Sarajevski atentat“ 1967/68. godine pojavljuje se i u ulozi dramskog pisca. Do sada su njegova tri dramska dela – „Kad bi Sombor bio Holivud“, „Gorko putovanje u ništa“ i „Jelena Anžujska“ – dobila nagradu „Branislav Nušić“ koju dodeljuje Udruženje dramskih umetnika Srbije. U izdanju „Prosvete“ 1997. godine objavljena je njegova prva knjiga „Vojvođanska dramska trilogija“, a u izdanju „Interprinta“ 2002. godine „Nova dramska trilogija“, 2006. godine „Komedije za Slaviju“ i 2009. „Savršeno nepotrebni komadi“.
Promocija „Savršeno nepotrebnih komada“ održana je 18. decembra u Gradskom pozorištu.
Naslovi vaših komada i knjiga su već priče same za sebe. Šta je to što određuje naslov?
– Naslov nije jednostavno napisati. Uvek se mora dobro promisliti ali, u svakom slučaju, ja nastojim da mi naslov otkriva, a ne da skriva ono što u komadu pišem.
Da li naslov knjige „Savršeno nepotrebni komadi“ ima veze sa stavom vašeg lika u jednom od ranijih komada, koji kaže da je najveća tragedija ovog naroda kratko pamćenje?
– Da, brzo zaboravljamo i to je naša tragedija, veća od Kosovske bitke. U ovoj knjizi su tri komada o nekadašnjoj velikoj Jugoslaviji, jer smatrao sam da, kao što je ta bivša, velika, moja Jugoslavija sada nepotrebna, da su i komadi koji govore o njoj takođe nepotrebni i zato sam taj gorki naslov stavio kao naslov cele knjige.
U najavi za promociju knjige je pisalo da se već činilo da ćete posle uspešno promovisane „Vojvođanske dramske trilogije“ odložiti pero i iznova osvajati scenske prostore svojim rediteljskim naumom, jer se tako uspostavlja konkretan i najznačajniji cilj teatra. Koliko u današnjoj situaciji „kriza“ ima uticaja na pozorište i pozorišnu umetnost?
– Uvek sam smatrao da se najbolji efekat postiže u direktnom kontaktu između glumaca i publike, da nisam, ne bih se bavio pozorištem. Ako pozorište ima šta da kaže, naći će načina da to i kaže, ako nema šta da kaže, ne pomaže mu ništa. Dakle, neće kriza pozorište sputati, može ga samo na izvestan način usporiti, ali pozorište će uvek, ako ima šta da kaže, govoriti.
Bliže nam se praznici, kriza je ipak prisutna u svim sferama života i nesumnjivo je da će se odraziti i na, uslovno rečeno, prazničnu atmosferu. Kako doživljavate praznike i šta je praznik za vas?
– Ja nisam nikada imao osećaj za praznike. Za mene su često u mom životu to bili radni dani, tako da ću sada, kad sam već u godinama, kad nisam ni sasvim zdrav i kad sam u penziji, možda prvi put dati sebi vremena da osetim praznike i da ih proslavim kao i drugi ljudi.
Kakve praznične uspomene nosite iz detinjstva?
– To je nešto drugo, nosim najlepše uspomene na sve te praznike, ali posle, kad me je život odneo u posao, jednostavno nisam imao vremena za to.
Za praznike poklanjamo i primamo darove. Šta je za vas poklon?
– Poklon je svaka lepa misao koja se meni upućuje. Poklon je svaka lepa misao koju ja upućujem drugima.
Večerašnja promocija je bila promocija vaše i knjiga prijatelja, Đorđa Brankova i Svetislava Travice. Prijateljstvo je značajna stvar.
– Za mene je prijateljstvo uvek bilo iznad ljubavi, nešto najvažnije u životu. Smatram da bi bez prijateljstva i bez tog spleta ljudi koji čine jedan određeni krug sa kojima ja komuniciram, sa kojima na neki način delim svoj život, život bio potpuno besmislen.
U Bečeju ste gostovali 2007. godine kada ste promovisali „Komedije za Slaviju“, kada je odigrana i predstava „Kako smo voleli druga Tita“.Tom prilikom je direktor Gradskog pozorišta najavio da ćete sledeću predstavu uraditi na bečejskoj sceni. Prošlo je dve godine od tada. Da li Bečejci mogu od vas očekivati taj poklon?
– Želeo sam da radim, imao sam i slobodno vreme i uvek bih ga odvojio za Bečej. Na moju veliku žalost i razočaranje, a i direktora ovog pozorišta, opština nije imala novca da sve to finansira i tako se od tog odustalo. To je ostala moja velika želja, da jednu od poslednjih svojih režija napravim u Bečeju.
Ljiljana Milovanov
