bicikl-sagrada-familia
O Becejcu, Gaji Buricu, svojevremeno vaterpolisti, kik- bokseru, u poslednjih nekoliko godina u tekstovima Becejskog mozaika se piše kada je rec o triatlonu – nedovoljno poznatom, do pre neku godinu gotovo nepoznatom sportu u našoj sportskoj javnosti. Triatlonskim takmicenjima se nije posvecivalo mnogo pažnje i nije pružan publicitet onima koji ovaj sport predstavljaju i koji se u ovom sportu takmice.
Slicna sudbina je zadesila i Gaju Burica. Medutim, rezultati na sportskom borilištu doprineli su da se situacija malo promeni. Tri prva mesta sa velikih i znacajnih takmicenja su zainteresovala štampane i elektronske medije sa nacionalnom frekvencijom jer nije uobicajeno da neko u jednoj sezoni osvoji tri prva mesta na tri velika takmicenja bez obzira na to o kojem je sportu rec.
Naime, ovaj tridesetšestogodišnji Becejac u 2018. godini je pobedio u Becu na prvenstvu Austrije, zatim je osvojio prvo mesto u Cirihu na takmicenju Svetske serije 5150 u organizaciji Svetske triatlon korporacije (WTC) održanom na najvecoj gradskoj plaži ciriškog jezera Landivize. Ovom takmicenju kao svojevrsna provera prethodilo je ucešce na medunarodnom mitingu u Plavnicama kod Podgorice u Crnoj Gori gde je takode osvojio prvo mesto da bi potom usledila pobeda i na i Svetskom kupu održanom u septembru u Alanji u Turskoj.
– Podgorica je bila nešto izmedu, provera za Cirih, a posle Ciriha, koje je bilo centralno takmicenje, sledila je Turska. To su mi bila dva prioriteta i glavna takmicenja, a u Podgorici sam želeo da se okušam sa konkurencijom iz regiona, poput takmicara iz Hrvatske, Italije… To mi je bila provera, kako ste rekli, za takmicenje koje je usledilo – rekao je triatlonac Gajo Buric.
Tri prva mesta nisu ostala neprimecena u sportskoj javnosti u Srbiji, po prvi put se o tome pisalo u dnevnim listovima, specijalizovanim sportskim novinama, dat je prostor cak i na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. To je, prakticno, bio trenutak medijske slave za tebe.
– To je bila nagrada za moj trud i rad za ovih pet godina koliko se bavim triatlonom – ušao sam sad u šestu godinu – od toga cetiri profesionalno. To je moralo da dode, jer sam marljivo radio sve ove godine. Zapazili su me, a vama svaka cast, vi ste bili prvi koji ste poceli da me pratite. I vi znate da je to izuzetno popularan i što je najvažnije, komercijalan sport, ima rezultata i za sponzore i za sve, ali, nažalost, samo u inostranstvu, u Srbiji nije dovoljno razvijen, nije na tom nivou ni takmicenje, ni ostalo kao u svetu. Zato se trudim da nas u inostranstvu predstavljam u najboljem svetlu, koliko je to moguce.
Upravo je moje sledece pitanje u vezi s tim. S obzirom na to da kod nas nije postajala baza za bavljenje tim sportom kako si se našao u triatlonu?
– To je baš interesantno pitanje. Postojala su takmicenja ovde 90-ih godina, a 2000. je pokušano nešto da se podigne na viši nivo. Što se mene tice, moj prvi nastup je bio posle kupa ulicnog trcanja u Austriji. Upoznao sam jednog kolegu, to jest mi smo završili trku i jedan kolega mi je cestitao na dobrom trcanju, pozdravili smo se i nakon nemackog i engleskog jezika me je pitao odakle sam. Ja sam rekao da sam iz Srbije, a on mi je rekao: „Što ne kažeš, brate?“. To je bio moj, sada vec dugogodišnji prijatelj iz Nemacke, Maksimilijan Volner, koji me je uveo u tu pricu. On je iz Bavarske, njegova majka je iz Hrvatske i odlicno poznaje srpski i hrvatski jezik i tako smo se sprijateljili. On me je povukao, rekao je: „Hajde ti, vaterpolista, što ne bi…“.Kada smo izašli na caj u jednu cešku pivnicu, on me je pitao: „Cime se baviš? Što ne probaš triatlon? Imamo dobar klub, sacinjen je od prvaka iz Bavarske, iz Beca“.
Naime, medu niima je bio, recimo, dr Simon Beker, prvak u Bavarskoj u trcanju na 5 i 10 kilometara, zatim jedan hokejaš… Interesantno je kako smo se brzo sprijateljili. On je iz Nemacke, ali ima onaj balkanski mentalitet, povukao je na majku. Onda me je pozvao u svoj klub i poceo sam da se takmicim. Nakon toga mi je predložio da nastupim na beogradskom triatlonu koji je organizovan na nekadašnji Dan mladosti 25. maja 2013. godine. Pozajmio sam bicikl od druga Vladana Makijevica i rekoh, hajde da probam. Vozio sam ga svega dva meseca i to mi je bio prvi put u životu da sam seo na trkacki bicikl. Do tada sam vozio po gradu ovaj gradski, obican, a kao neko ko je bio vezan za vodu, to je bio totalno suprotan sport, mada sam, što se tice trcanja, pobedivao na takmicenjima, ali to su bile manje distance, do 1.200 metara. Tu je onda krenulo.
Sad si profesionalac. Šta to znaci? Da li živiš i da li se može živeti od triatlona?
– Što se tice Srbije, ne može se živeti od toga, ali u zapadnoj Evropi se jako lepo živi od toga.
Nastupaš za klub iz Beca.
– Tako je, rec je o klubu „Bi fast“ („Budi brz“) u kojem su cetiri austrijska reprezentativca, jedan naš kolega Srbin koji živi u Becu, srpski reprezentativac, inace naš najbolji takmicar na ajronmen distanci, i tu sam ja kao najbolji na standardnim distancama, to je olimpijska i sprint distanca.
Došao si do ajronmena?
– Još uvek nisam, ali planiram da mi ova godina bude ulazna što se tice ajronmena, jer obicno se to radi nakon 35. godine.
Šta znaci ajronmen disciplina?
– To znaci 3,6 kilometara plivanja, 180 kilometara vožnje bicikla i 42 kilometra trcanja ali postoji i polu-ajronmen, 1,9 kilometara plivanja, 90 kilometara bicikla i 21,6 kilometara trcanja. To je ta ulazna distanca. Treniram i do 40 sati nedeljno, što je izuzetan obim treninga i ja to vec imam u rukama i nogama. To je redovno radno vreme, plus još vežbe istezanja, svaki trening ima 15-20 minuta pripreme, pa posle treninga još 20 minuta vežbe snage, fleksibilnosti, mobilnosti i posle toga, uvece, imam masažu.
Koja je disciplina najteža od ove tri i koja ti najviše leži?
– Sad sam došao na taj nivo gde su mi sve jako drage. Iskren da budem, dugogodišnje bavljenje vaterpolom mi nije dao neki elan na plivanju. Nisam toliko voleo plivanje, ali sad sam poceo da uživam u njemu. Poceo sam da pravilno plivam, jer su tehnike plivanja u vaterpolu i na otvorenim vodama sasvim razlicite, cak i bazensko plivanje je sasvim drugo u odnosu na plivanje na otvorenim vodama, gde se suocavate cesto sa talasima. Pre godinu i po dana sam poceo da radim na tehnici plivanja, tako da je sada ta vaterpolo tehnika dosta ispravljena i dosta sam i brži, imao sam tu snagu u zaveslajima, a sada bolje i klizim, što bi se reklo, kroz vodu.
Trcanje?
– Trcanje izuzetno volim, uspevam da se u tim standardnim distancama, sprint i olimpijski triatlon, dobro pokažem.
Motorika je važna i za bicikl.
– Motorika je izuzetno važna za bicikl. Bicu neskroman pa cu reci da sam dva puta dnevno trcao i vozio bicikl kako bih tu došao, mnogo sam trenirao i sada sam vec na njihovom nivou. Po nekom proseku sam vozio bicikl u Cirihu 48,5 kilometara na sat, što je izuzetan rezultat, pogotovo za ovoliko malo godina bavljenja tim sportom, ne verujem da je neko uspeo da postigne to.
Koliki je „rok trajanja“ triatlonaca?
– „Rok trajanja“ je izuzetno dugacak ako pravilno radite a takmicarska kategorija mislim da je do 41, 42. godine.
Prošle godine si planinro da nastupiš i na takmicenju u Barseloni ali do toga nije došlo. -Izostala je ona trešnja na torti, to je Barselona. To je takmicenje koje ima veliki znacaj i rejting.
– Izuzetno je veliki rejting tog takmicenja, na njemu ne dobijate bodove, ali dobijate prestiž. Trebalo je biti 5. oktobra i otkazano je. To jutro smo bili spremni na biciklima, ali su nam saopštili da, nažalost, otkazuje se triatlon, talasi su bili veliki, preko 3 metra, te je takmicenje otkazano zbog vremenskih uslova.
Šta ocekuješ u 2019. godini?
– Ocekujem još nekoliko važnih takmicenja. Još uvek nismo isplanirali kalendar, ali bice u ovoj godini i svetsko i evropsko prvenstvo, pa cemo videti gde cemo nastupiti, ali ocekujem, što je još važnije, to je ta prelazna godina, moj ulazak na ajronmen. Želim da se predstavim u pravom svetlu kao pobednik i kao šampion iz ovih standardnih distanca, jer želim da udem na ajronmen, da budem uspešan i tamo i da zapocnem u pravom svetlu.
U Beceju ne znaju baš svi sve o triatlonu i o tvojim nastupima. Inace ti si po struci IT inženjer.
– Da, završio sam Fakultet tehnickih nauka. Kad se ne bavim triatlonom bavim se sportskim treninzima, pošto sam i trener, završio sam za sportskog trenera na DIF-u, a imam i završenu sportsku akademiju. Bavim se IT-om, sajtovima, projektima vezanim za internet, to mi je preokupacija kada nisam na treninzima.
Kako postižeš sve to što radiš za jedan dan?
– Jednostavno, dan mi pocinje u 4-5 ujutro, pogotovo leti, i onda uspem sve da iskombinujem. Doduše, onda i ranije legnem, ali prošle sezone treninzi su bili prioritet, što se vidi po rezultatima, ali teško je biti profesionalac u ovom sportu u Srbiji.
Za ovaj sport je potrebno i dosta novca. Recimo, za bicikl. Imao si i peh s biciklom.
– Baš tako. Imao sam peh, nažalost, u Turskoj, i bio je problem i na prvom triatlonu, to je, eto, zanimljivost. Na prvom triatlonu u Beogradu, kako samo vozio bicikl, imao sam 4 minuta prednost nakon plivanja, izletelo mi je dete na stazu i, u kako ne bih naleteo na dete, pao sam na stranu. Odmah sam ustao, nije to bio problem, nego pukao je srednji menjac i morao sam da odustanem.
Dobro ste rekli, za ovaj sport treba mnogo para i teško je u Srbiji baviti se time, sponzori ne nalaze interes, jer su takmicenja uglavnom u inostranstvu, to su Austrija, Nemacka, Švajcarska, ali ipak mi reprezentujemo ovu zemlju i mnogo znaci nekome kad se pojavi na švajcarskoj televiziji, na BBC-ju…
Isticeš da si Becejac, da dolaziš iz Srbije iako nastupaš za austrijski klub. U izveštaju prilikom osvajanja prvog mesta u Turskoj receno je: reprezentativac Srbije. Kad se kaže reprezentativac, podrazumeva se da postoji reprezentacija. Da li postoji?
– Postoji neka reprezentacija u razlicitim disciplinama triatlona, ali svi mi koji želimo da napredujemo uglavnom se napolju takmicimo. Tu je neki nivo takmicenja na koji ne želim da se spuštam, a u inostranstvu je jaka konkurencija, možete da napredujete, kao i u svakom sportu. U ovim skromnim uslovima trudimo se da što više reprezentujemo našu zemlju i nadam se da u tome uspevamo.
Standardna distanca za triatlon je 1.500 metara plivanje, 40 kilometara bicikla i 10 kilometara trcanja.
-Standardna distanca kad se kaže, to su te dve olimpijske distance, sprint i olimpijski, sprint je 750 metara plivanje, 20 kilometara bicikla i 5 kilometara trcanja. To je moja omiljena disciplina. Drugacije je na ravnom terenu nego na brdovitom, i trudim se da leti treniram na Fruškoj gori, da odem u Crnu Goru, da vozim po brdima, malo odem u Švajcarsku kod prijatelja… Snalazim se. Ove godine ce biti svetsko prvenstvo u Švajcarskoj, u Lozani, a tamo je drugacija konstitucija terena.
Nastupiceš.
– Da. Bice oko kilometar velikog brda i bice dva ili tri kruga, bice zanimljivo, te cu morati više „visinski“ da treniram. Nadam se da cu uspeti da sklopim finansijsku konstrukciju, što se tice sponzora, barem za pripreme. Ove godine pažljivo planiram nekoliko jakih takmicenja, isto kao prošle godine, da polako udem u formu i na kraju da, kao šlag na tortu, uradim taj polu-ajronmen.
V. Filipcev
