trg_fontane
Jedna od dobitnica godišnje nagrade, koju na inicijativu organizacija ili građana dodeljuje lokalna samouprava, ove godine je Vera Ilić, medicinska sestra u Predškolskoj ustanovi „Labud Pejović. Njoj – i ostalim nagrađenima – je 1. avgusta na svečanoj sednici lokalnog parlamenta dodeljena nagrada za dugogodišnji nesebičan i maštovit rad sa decom predškolskog uzrasta.
Objavljujemo intervju upravo sa njom, jer je ona jedina nagrađena koja se bavi možda najvažnijim poslom: vaspitavanjem dece jaslenog uzrasta, dece, koja bi jednog dana trebala da budu vredni i pošteni građani Bečeja.
U ovom intervjuu su novinar i intervjuisana osoba, uprkos pravilima Bečejskog mozaika, na „ti“, jer sa Verom Ilić je teško i neuobičajeno drugačije razgovarati.
Ove godine si dobila nagradu opštine Bečej za rad sa decom u jaslicama. Pre nekoliko godina si dobila nagradu za svoj rad na državnom nivou. Za šta bi menjala te nagrade? Za bolju opremljenost vrtića? Za više mogućnosti za decu? Za inkluzivno odeljenje u dečjem vrtiću? Za nešto drugo? Ni za šta?
– Dobro zvuči sve što si nabrojala, pošto punom parom radimo na tome (inkluzivno odeljenje u dečjem vrtiću; prim. nov.), valjda će se vrlo brzo od toga nešto i ostvariti. Zato jedva čekam početak nove školske godine. Pravi si novinar, sve već znaš…
Deca u jaslicama te poznaju kao Verku, kao dušu dečjih žurki u obdaništu, kao Štrumpfetu na „Bejbi festu“, kao nekog ko ih vodi u šetnju, na izlete, kao nekog ko im pokazuje da su, recimo, žabe divna bića, kao nekog ko ih uči pesmicama, ko crta sa njima, ko im menja pelene, uspavljuje ih i hrani ih, ko im deli zagrljaje. Ko si ti? Štrumpfeta, Meri Popins, medicinska sestra u jaslicama, žena koja s istim žarom radi sa decom niz godina, sportistkinja, ma-ma?
– Nadam se da sam od svega pomalo, a opet svoja. Trudim se da uživam u tome što radim i da mi to ne predstavlja posao, već moj život koji živim.
„Tvoja“ deca u jaslicama, po iskustvu roditelja, u mnogim slučajevima se mnogo bolje ponašaju nego što to čine kod kuće. I slušaju, i rade, i jedu. Šta je to što im ti radiš? Ili: šta je to što ona rade tebi?
– Upornost i stav koji imam, da istrajem, isteram nešto do kraja, što i svako dete ima, pa smo po tom pitanju veoma slični. Za razliku od roditelja koji brzo popuste na njihove cake. Naravno, i godine iskustva čine svoje, toliko dece u mojim rukama, a svako je individua za sebe. A šta mi ona rade? To ti neću reći.
Na koji način postižeš da više decenija radiš sa decom s istim žarom? Mnogima dosadi, kao što bilo koji posao zna da dosadi. Da li i tebi dosadi i šta radiš, kako „restartuješ“ sebe kada se to desi?
– Ovaj posao ne može da dosadi, zato što je svaki dan drugačiji, a takvim ga naprave deca. Šta se sve mota u njihovim glavama to niko još nije dokučio. Iznenađujem se svaki dan i posle toliko godina radnog staža, neverovatno zvuči, ali je tako. Čak i kad odmaram mozak – trčanje, šetnja, kupanje – uhvatim sebe da razmišljam, prevrćem film unazad, šta nismo uradili danas sa decom a mogli smo još i ovo i ono, a sutra odmah sa mojom Radukom (koleginicom iz grupe) pričamo o tome, a često se desi da ne mogu da dočekam sutra, pa onda radi telefon. Nekada se smejemo i kažemo da baš nismo normalne.
Imaš li čarobne moći?
– To svakako. Zar ne osećaš? Osmeh je ta čarobna moć, čini čuda, veruj mi.
Da se ne lažemo: ne rade svi s istim žarom i fantazijom s decom u vrtićima. Šta bi trebali da imaju oni koji se bave poslom oblikovanja, usmeravanja, učenja dece u najmlađem uzrastu?
– Jao, kako to zvuči zvanično. Ne znam, valjda se takav rodiš i ostaneš u duši mlad do kraja života. Gledaš da ti uvek bude interesantno, zanimljivo, da nisi u nekom ustaljenom šablonu, da to što radiš, uradiš na najbolji način što umeš i znaš, a ne samo da otaljaš. Naravno, važno je i obrazovanje, pa edukacije, seminari, razmena iskustva sa koleginicama iz drugih vrtića. Valjda je to to.
Sasvim sigurno ima lepih i manje lepih dana na poslu. Koje je tvoje najbolje i najgore iskustvo otkad radiš u jaslicama?
– Uf, šta reći? Mnogo ih je bilo, i jednih i drugih. Ne bih želela detaljnije da o tome pričam, samo se nadam da je najgore prošlo a da najbolje tek dolazi. Idemo dalje, volim da gledam u svetlu budućnost.
Sećaš li se svog prvog dana na poslu? Kakav je bio, šta si radila?
– Doveli su me u grupu za vreme doručka. Prvo iznenađenje je bilo kako svi sede mirno i jedu. Samo su me pogledali onim velikim očima i nastavili dalje da jedu i nešto čavrljali između sebe. Sećam se da sam im pevala sve dečje pesmice koje sam znala u to vreme, po nekoliko puta, i čitala slikovnice koje su mi donosili…
I, najzad, nakon početka i kraj: jednog dana ćeš otići u penziju. Kako zamišljaš taj poslednji dan u jaslicama?
– Nadam se da ću ga provesti na mom salašu – valjda će mi se ispuniti želja da ga kupim – sa sve decom, roditeljima i koleginicama… A posle će sigurno kod mene dolaziti na izlete da se druže sa životinjama, malo rade u baštici, u kuhinji, da bude totalno uživanje i opuštanje. Sve natenane, što bi se reklo…
R.M.
Asocijacije
Kada kažem žaba i pauk, šta ti kažeš?
– Sreća.
Kada kažem noša, tvoj odgovor je?
– Jao.
Kada kažem jednogodišnjaci i trogodišnjaci u istoj prostoriji, ti kažeš?
– Da, kao prava porodica.
Kada kažem šetnja sa „jasličarima“, ti kažeš?
– Kanap.
Kada kažem knjiga, tvoj odgovor je?
– Poslednja stranica.
Kada kažem čokolada i sladoled, ti kažeš?
– U velikim količinama.
Kada kažem Meri Popins, tvoj odgovor je?
– Mašta može svašta. Ja verujem u to…
