trg_fontane
Život često zna da bude nepravedan i surov. Priroda, Bog pa i sami ljudi ponekad decu uskrate za neko čulo ili osećaj, činivši ih osobama sa invaliditetom.
Jedan od takvih slučajeva je i Suzana Vukosavljević, devojka koja je rođena u ratu devedesetih godina, a trenutno je sa majkom Danicom sezonski radnik na skidanju „metlica“ na poljima kukuruza u PIK-u „Bečej“.
Ova informacija ne bi bila vest, jer hiljade sezonaca radi na poljima. Međutim, Suzana je slepa, u životu je preživela mnoge strahote, ali, kako kaže ova devojka, od borbe za vraćanjem vida i kvalitetnijim životom nije odustala i zbog toga radi i najteže poslove.
A sve je počelo 12. februara 1992. godine. U ratnom vihoru Danica Vukosavljević je u Bosanskom Brodu rodila blizance, dečaka i devojčicu. Pošto su bebe rođene prevremeno, bili su potrebni inkubatori, a njih u porodilištu nije bilo. Bebe su prebačene u bolnicu u Banjaluci, ali im nije bilo suđeno da rastu i oporavljaju se kao i sva ostala deca. Naime, tih dana NATO je pojačao blokadu Republike Srpske i bolnica u Banjaluci nije imala optimalne uslove na neonatologiji. Suzana Vukosavljević je preživela, ali je ostala slepa.
Da jedna nesreća ne ide sama, na svojoj koži je osetila i Danica Vukosavljević: „Curica je preživela, a dečkić je, nažalost, preminuo. Tek kasnije sam primetila da je Suzana slepa, jer je čudno ’bacala’ pogled kada sam je zvala i često je plakala“, rekla je majka četvoro dece.
Porodica Vukosavljević je 1995. godine tokom operacija hrvatske vojske „Bljesak“ i „Oluja“ krenula put Srbije, a posle 19 dana putovanja i obilaska Banjaluke, Ljiga i Beograda utočište našla u Kumanu, a kasnije u Novom Bečeju.
„Iz porodične kuće u selu Drljača kod Siska izašla sam to jutro samo sa decom, ništa drugo nisam mogla da ponesem, životi su bili najvažniji. Put koji smo prešli ne bih poželela nikome. Tokom zbega iz Hrvatske i muž me je napustio, u izbegličkoj koloni je otišao na drugu stranu sa drugom ženom. Posle dolaska u Novi Bečej i izvesnog vremena, starija deca su se razišla, a ja sam ostala sama sa Suzanom. Godinu dana smo živeli u izbegličkom centru sa ostalim porodicama koje je zadesila ista sudbina, a nas dve smo spavale u kupatilu. Možete da zamislite kako je bilo. Čekale smo da svi legnu, pa smo legle i nas dve, a prve smo morale da ustanemo“.
Uz pomoć plemenitih ljudi iz Finske i Srbije koje Danica nije želela da imenuje, sa Suzanom je iznajmila stan u kojem je živela do 2007. godine kada im je italijanska humanitarna organizacija „Intersos“ kupila kuću u Novom Bečeju.
Jednu brigu porodica Vukosavljević je skinula sa vrata, ali im je život i dalje težak. Naime, Danica je u Hrvatskoj bila domaćica, nema pravo na penziju, a jedina primanja koja trenutno ima od države su dodatak za tuđu negu i pomoć u iznosu od 16.700 dinara. „Snalazimo se kako znamo, ljudi nam i dalje pomažu, a sve je usmereno na operacije, jer doktori kažu da Suza ima šanse da progleda“.
Suzana je do sada operisana četiri puta, tri operacije su izvedene u Kalugi (Rusija), a jedna u Kliničkom centru Srbije. Posle treće operacije u Kalugi (2000. godine) devojčica je ugledala svetlost, ali je to trajalo kratko – tama je ponovo preovladala.
Svu dokumentaciju Vukosavljevići su nedavno uputili u oftalmološke centre u Engleskoj, Španiji i Nemačkoj i očekuju da će barem na jednom mestu moći da je operišu i pomognu, a trenutno ne znaju koliko bi takva intervencija mogla da košta.
Suzana i pored svih nedaća nije izgubila nadu da će jednog dana progledati: „Osamnaest godina nije kratak period i zbog toga želim što pre da odem na operaciju u Englesku ili Nemačku. Zbog toga i radim kao sezonac, želim da pomognem majci da skupimo što više novca. Nije mi teško da radim, a želim i da opravdam svu pomoć koju su mi dobri ljudi do sada pružili. Život me do sada nije mazio, kada sam bila mlađa bilo je nekako lakše, a sada je sve komplikovanije. Školu za slepe i slabovide u Zemunu nisam pohađala, teško je bilo odvojiti se od majke. Da sam otišla u Zemun ne bih mogla da povedem i nju, a to nisam želela. Ono što jedino želim u životu je da progledam, a onda sam sto posto sigurna da ću završiti školu i uključiti se u normalan život. O drugim stvarima i ne razmišljam, željno iščekujem operaciju koja će mi vratiti vid“.
Prema njenim rečima, u malom mestu u kojem živi, svakodnevno je diskriminisana zbog toga što je osoba sa invaliditetom: „Ljudi me nekako izbegavaju, misle da sam drugačija. Desilo mi se nedavno da uđem u prodavnicu i da čujem prodavačicu da kaže ’šta sad tu ona bira kada ionako ne vidi’. Takvi komentari znaju da pogode, ali se ne osvrćem na njih jer imam nadu da ću jednog dana progledati“, rekla je Suzana, bistra i komunikativna devojka koja u glavi „drži“ mnogo informacija, sluša televizor i radio, koristi mobilni telefon, šalje SMS poruke, odlično računa i pamti brojeve iako nije završila školu.
S. Malešev
