trg_fontane
U Srbiji stvari funkcionišu na taj način da čovek ne može a da se ne zapita zašto uopšte postoje zakoni, kada ih oni koji bi prvi trebali da ih poštuju, smatraju da se na njih ne odnose. To se u ovom slučaju pre svega tiče (ne)javnosti rada predstavnika državnih organa – lokalna samouprava, državna i opštinska javna preduzeća i ustanove – koji postoje kako bi zadovoljili potrebe građana, svojih finansijera. Stigli smo dotle da ljudi, umesto da im se „na tacni“ serviraju informacije o radu pomenutih organa, treba mukotrpno da tragaju za njima, a u velikom broju slučajeva ni tada ih neće dobiti.
Evo primera: recimo, neko levo smetalo u nekom javnom ili polujavnom preduzeću čiji su većinski vlasnici građani opštine (lokalna samouprava smo mi) smatra da oni nemaju prava da znaju koliko zaposleni u tom preduzeću zarađuju i na koji način troše novac firme. Žalosno je što tako ne misle samo needukovane i neupućene osobe koje ne bi da „narod“ sazna za koliko para rade tako malo koliko rade.
Još jedan primer: u lokalnoj samoupravi novinari koji imaju ozbiljnija pitanja, recimo, o kakvoći trošenja budžetskog novca, treba da pošalju dopis nadležnima u opštini, pa će možda za oko dve nedelje dobiti podatke i traženu dokumentaciju, a možda i ne. Tražena dokumentacija uglavnom je teško „uhvatljiva“ (primera radi kompletna dokumentacija o javnim nabavkama, ponuđačima i merilima za izbor ovog, a ne onog ponuđača, ne dostavlja se novinarima ili građanima, svejedno).
Šlag na torti je jedna kardinalna priča: novinar Bečejskog mozaika je pre dve ili tri godine zatražio od direktora jedne ustanove u Bečeju koja se bavi zbrinjavanjem starih ljudi, podatke o poslovanju ustanove, o plati zaposlenih na čelu sa direktorom, pozivajući se na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Direktor je odbio da da podatke uz komentar da ga ne interesuje taj zakon! Nakon dugotrajne procedure i nekoliko meseci upućivanja žalbi povereniku za dostupnost informacija Rodoljubu Šabiću, naravno, bio je prinuđen da dostavi tražene podatke i dokumenta novinaru.
Šta se desilo sa slobodnim pristupom informacijama?
Građanin (novinar) ne bi trebao da moli kako bi došao do navedenih podataka i da ih potom ne dobije, jer po zakonu ima pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja. I na to da ih dobije bez zahteva. Naime, po zakonu iz 2007. godine, opštine, državne ustanove – tu su i one sa javnim ovlašćenjima koje postoje radi zadovoljenja neke potrebe građana – moraju najmanje jednom godišnje da objave informacije o svom radu na jednom mestu, u informatoru o radu. Informator mora da sadrži sledeća poglavlja, po mogućstvu u ovom redosledu: sadržaj, osnovne podatke o informatoru, organizacionu strukturu organa, opis funkcija starešina, opis pravila o javnosti rada, spisak najčešće traženih informacija od javnog značaja, opis nadležnosti, ovlašćenja i obaveza, opis postupanja u okviru nadležnosti, ovlašćenja i obaveza, navođenje propisa, usluge koje organ pruža zainteresovanim licima, postupak radi pružanja usluga, pregled podataka o pruženim uslugama, podatke o prihodima i rashodima, podatke o javnim nabavkama, podatke o državnoj pomoći, podatke o isplaćenim platama, zaradama i drugim primanjima, podatke o sredstvima rada, čuvanje nosača informacija, vrste informacija u posedu, vrste informacija kojima državni organ omogućava pristup, informacije o podnošenju zahteva za pristup informacijama.
Zakoni se, kako je rečeno na početku teksta, ne poštuju u celini ili delimično ni u Bečeju. Izgleda da „predstavnici države“ kriju mnoge informacije kao zmija noge. Lako je doneti zaključak: jer nešto žele da sakriju od onih koji ih izdržavaju.
Recimo, opština Bečej je 11. januara 2011. godine objavila informator o radu za 2010. godinu na svom zvaničnom sajtu, na srpskom jeziku, na ćirilici, i na mađarskom jeziku. Međutim, odmah na početku, datum objavljivanja nije jasan, jer na naslovnoj strani informatora stoji 11. januar, a u samom dokumentu piše da je objavljen 15. decembra 2010. godine.
Informator manje-više odgovara zahtevima propisa, međutim, u njemu ne postoji jedno važno i obavezno poglavlje: spisak najčešće traženih informacija od javnog značaja (novinar Mozaika dva puta je „prelistao“ informator na internetu, a to poglavlje nije uspeo da nađe), tako da javnost ne zna da li su građani bilo šta hteli da saznaju od radu opštine, i ako jesu, šta je to bilo. A zahteva je svakako bilo, makar znamo za one koje su Opštinskoj upravi upućivali novinari Bečejskog mozaika.
Postojanje tog poglavlja u informatoru je veoma važno, jer je njegova svrha da se čitaoci unapred upoznaju sa pitanjima koja se najčešće postavljaju državnom organu, bilo zato što će tako i sami dobiti odgovor koji ih zanima, ili zato što će dobiti ideju o tome kakve informacije bi od organa mogli tražiti. A „organ“, je li, ne bi da „ohrabruje“ građane da postanu znatiželjni.
Dakle, stiče se utisak da je najbolnija tačka i bečejske opštine slobodan pristup informacijama, jer je u informatoru poglavlje o tome „preskočeno“, s tim da je na drugom mestu objašnjeno šta i kako mogu građani da traže od opštine, međutim, objašnjenja nisu dovoljno precizna – pitamo se da li je to slučajnost. U uputstvu o izradi informatora o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, između ostalog, piše da je državni organ obavezan da precizno opiše sve vidove podnošenja zahteva i bitne kontakt podatke za podnošenje zahteva, kao što su poštanska adresa, broj faksa, adrese za prijem elektronske pošte, tačno mesto (npr. adresa, broj šaltera ili kancelarije) i vreme u kojem se zahtev može podneti usmeno na zapisnik (ovaj deo nedostaje u bečejskom informatoru).
Rezultat neažuriranja: neistina
Drugi ozbiljan nedostatak informatora opštine je da nije ažuriran, mada ažuriranje je izričito zahtevano. U informatoru ima bajatih podataka, navešćemo samo jedan, piše da je načelnica finansijskog odeljenja opštine Angelina Horvat. To nije istina. Nedavno postavljena načelnica je Ildiko Brusnjai.
Prema uputstvu o objavljivanju informatora, ovaj dokument treba da se ažurira najmanje jednom mesečno, a potrebno je i da budu navedeni datumi ažuriranja. To su Bečejci „zaboravili“ da učine.
S druge strane, informator o radu treba da se izradi najmanje jednom godišnje. Ukoliko je naš bečejski objavljen 15. decembra prošle godine, opština je već (13. decembar, kada nastaje ovaj tekst) zakasnila sa objavljivanjem ovogodišnjeg. Međutim, umesto izrade novog informatora, postoji mogućnost – a ni tu mogućnost lokalna samouprava nije iskoristila – ažuriranja. U uputstvu za izradu informatora navodi se da se teži tome da informator o radu bude trajni dokument koji se prema potrebi ažurira (najmanje jednom mesečno) i tako neće morati svake godine da se izdaje novi informator o radu. Nadležni u lokalnoj samoupravi Bečeja niti su ažurirali informator o radu, niti su izdali novi, te su time prekršili propis kojim se ova oblast uređuje.
Preduzeća i ustanove pojma nemaju
Mnogo neodgovornije od opštine ponašaju se državne i opštinske institucije i javna preduzeća – svi su takođe trebali da objave informatore o radu, s istim podacima kao i opština, ili su imali mogućnost da više njih objavi zajednički informator. Ni to se nije desilo.
Inače, informatori o radu treba da budu objavljeni na internet stranicama onih organizacija koje poseduju vebsajt, a one koje ne poseduju, mogu to da urade na tuđem sajtu. Uputstvo o izradi informatora o radu kaže: „Državni organ koji poseduje, zakupljuje ili po drugom osnovu, sam ili sa drugima, koristi veb-prezentaciju (internet stranicu), obavezan je da na toj veb-prezentaciji objavi informator. Informator se na veb-prezentaciju iz stava 1. ove tačke postavlja tako da naziv ’informator o radu’ bude uočljiv na početnoj strani ili na prvoj strani nakon strane dobrodošlice, kao deo osnovne ponude (menija) ili u vidu posebne oznake (baner). Državni organ koji ne poseduje, ne zakupljuje i ne koristi veb-prezentaciju dužan je da zatraži od drugog odgovarajućeg državnog organa (npr. organa koji mu je poverio vršenje javnih ovlašćenja, organa koji vrši poslove nadzora nad tim organom i slično) da objavi informator na svojoj veb-prezentaciji“.
Bečejska javna preduzeća i ustanove ne poštuju tu obavezu (informatori nikako nisu uočljivi na njihovim sajtovima), a recimo, Direkcija za izgradnju (bivši Stankom) nema ni internet stranicu, kao ni Gradski muzej.
Toliko o javnosti i transparentnosti. A javnost i transparentnost su protivotrovi korupcije.
K.D.F.
