Kako funkcioniše zdravstvo u Bečeju, a i šire? - Nema para, nema dobre zdravstvene usluge

Domove zdravlja finansiraju država i opštine (u oba slučaja to su građani).

U slučaju opštine Bečej za Dom zdravlja u budžetu opštine za ovu godinu predviđeno je 21 milion dinara. Na dan 20. avgusta na računu Doma zdravlja bilo je 6,4 miliona dinara. Iznos od participacija za usluge bio je 72.734 dinara.
Zaposlena osoba koja mesečno zarađuje oko 28.000 dinara, za zdravstveno osiguranje plaća oko 7.500 dinara. Država od takve osobe godišnje zaradi nešto više od 90.000 dinara, dakle nešto manje od 1.000 evra. Za desetak godina to je desetak hiljada evra. U većini slučajeva građanin nije prinuđen da ide kod lekara ili u bolnicu u toj meri da bi „potrošio“ svojih godišnjih 1.000, ili desetogodišnjih 10.000 evra.
Bez obzira na plaćanja na raznim nivoima, zdravstvene usluge su na očajnom nivou, pacijenti se žale na svakom koraku, što na neljubaznost lekara i tehničkog osoblja, što na liste čekanja, a najviše na to što mnoge pretrage ne mogu da urade u svojim lokalnim domovima zdravlja i što se usluge specijalista, ako ih ima (uglavnom na honorarnom radu) naplaćuju (u Bečeju oko 1.000 dinara se plaća za pregled urologa, ortopeda…).
U laboratoriji u Domu zdravlja osim krvne slike ili tzv. običnih pretraga, maltene se ništa drugo ne radi. Ukoliko pacijent treba da uradi, recimo, test koji će pokazati da li je alergičan na gluten, mora to da uradi u privatnoj laboratoriji, jer u Domu zdravlja taj test, kao još mnoštvo drugih, ne rade. Za test za gluten u privatnoj laboratoriji u Bečeju plaća se oko 1.300 dinara.
U slučaju da, ne daj bože, odrastao čovek ili dete nije u mogućnosti da ode u Dom zdravlja kako bi mu se izvadila krv, veoma je teško obezbediti da sestra iz Doma zdravlja izađe na teren da uzme krv.
Još je lepša situacija ukoliko nečije dete ne može da primi tzv. državne, besplatne vakcine, jer u tom slučaju, pored toga što mora da kupi vakcinu (oko 300 evra), u bečejskom dispanzeru neće da mu daju vakcinu, s obrazloženjem da je to protivno propisima (radi se o tome da zaposleni u dispanzeru ne znaju da li su roditelji dopremili vakcinu od tačke A do tačke B na propisan način). Za razliku od Bečeja, u Novom Sadu ima domova zdravlja gde će detetu dati vakcinu koju je roditelj bio prinuđen da kupi.
O tome u kojoj će situaciji bečejska hitna pomoć da odnese pacijenta u bolnicu u Novi Sad, ne treba mnogo pričati, to znaju svi koji su imali nesreću da budu hitan slučaj, a ipak su bili primorani da „požure“ u Novi Sad u sopstvenoj režiji.
Uvek je reč o novcu, odnosno o nedostatku novca, međutim, ima niz stvari koje se mogu „popraviti“ bez novca, ili s veoma malom količinom para. Jedan primer bi mogao da bude kada pacijenti ne bi bili naterani da se pojave kod lekara kada im je potrebna nova količina lekova, već bi se mogla uvesti praksa telefonskog naručivanja lekova od izabranog lekara, a lekar bi pacijentu poštom poslao lekove. Tako se radi u Mađarskoj, s tim da pacijent jednom u tri meseca treba da ode na kontrolu kod svog lekara. Ukoliko bi se tako radilo i u Bečeju, čekaonice u Domu zdravlja bile bi manje „opterećene“, nego što je to slučaj danas.
Negativnih primera ima mnogo. O boravku u bolnicama, o listama čekanja za CT ili na druge preglede nema potrebe pričati, jer neljudski zdravstveni sistem Srbije čeka da čovek prvo umre, pa da napravi, recimo, CT glave. Izgleda da je o nedostacima srbijanskog zdravlja mnogo znao i jedan od prethodnih ministara zdravlja, te se brže-bolje operisao u inostranstvu. Čovek je odnekud imao para, za razliku od građana koji nisu ministri (ne)zdravlja.

Urušavanje urušenog zdravstvenog sistema

Zvuči neverovatno, ali se zdravstveni sistem reformiše već 10 godina. Te nepostojeće reforme su rezultirale i upozorenjem iz Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje od pre nekoliko meseci da postoji opasnost od urušavanja čitavog sistema zbog smanjenja prihoda kojima Fond raspolaže, te da će prava nekih pacijenata biti smanjena (ako je to ikako moguće), a da se istovremeno nalaže štednja i racionalno trošenje svakog dinara u oblasti zdravstva.
Instrukcije o štednji dobio je i bečejski Dom zdravlja, naime, treba da smanji broj zaposlenih u stomatološkoj službi (odeljenja za decu i odrasle u Bečeju, stomatološke službe u ambulantama u naseljenim mestima). Trebalo bi da bez posla ostane osam osoba iz stomatološke službe.
Direktor Doma zdravlja Siniša Šijačić je rekao da je Ministarstvo zdravlja, odnosno Fond za zdravstveno osiguranje, svim domovima zdravlja dostavilo broj zaposlenih u stomatologiji za koje plaća plate. „Mi smo imali 23 zaposlene osobe u stomatologiji, a Fond nam je poslao dopis da priznaje obezbeđivanje plate samo za 15 radnika, a za preostalih 8 ne. Ovo je veliki problem. Negde su sa platnog spiska skinuli dva zaposlena, negde 50, zavisi od veličine doma zdravlja, a u našem Domu zdravlja je to osam zaposlenih. Nisu u pitanju samo stomatolozi, radi se o tri stomatologa i pet medicinskih sestara iz našeg Doma zdravlja“, objasnio je Šijačić, a na pitanje šta će biti sa tim radnicima, odgovorio: „Ne znam, nemamo nikakve instrukcije. Mnogi od njih su odlični stomatolozi i mi ćemo ih finansirati koliko možemo, ali ako ostanu dugoročno, ne znam kako će biti, jer nemamo od čega da ih plaćamo“.
Upitan da li smanjenje broja zaposlenih u stomatološkoj službi može dovesti i do situacije da neko naseljeno mesto u opštini ostane bez stomatologa, Šijačić je odgovorio: „Mi ćemo uraditi sve što možemo da se to ne desi i nadam se da će to pravilo biti promenjeno, jer finansijski ovakvo stanje ne možemo da izdržimo. Pokušaćemo svim silama da zadržimo sve zaposlene, jer su bili relativno dobro raspoređeni i po meni normativ koji su nam poslali nije dobar, pošto nisu svi po velikim gradovima i nama sklanjanje jednog zaposlenog iz sela znači da to mesto ostaje bez stomatologa. Držaćemo ih dokle možemo izdržati da to tako funkcioniše, bez obzira na pravila, ali jednostavno će morati da zarađuju više, što je sa jedne strane teško u današnjoj situaciji, a sa druge strane, ako nam ukinu sve, ja tu ne mogu ništa, biće tako kako kažu država i ministarstvo.“
Na pitanje da li je tačno da se u zubnoj ambulanti radi samo vađenje zuba, jer nema materijala za popravku i plombiranje, direktor Doma zdravlja je rekao da te informacije nisu tačne i da stomatološka služba radi sve što je u skladu sa zakonom, pa i popravke zuba i da materijala za to ima: „Naravno, i tu ima problema jer ministarstvo finansijski ne pokriva sve, ali imamo materijala, nabavljamo ga kako znamo i umemo, i sve intervencije se rade najnormalnije“.

Mala škola zdravstva

Na internet stranici www.upravusi.rs mogu da se nađu korisne informacije o pravima pacijenata, o zdravstvenom osiguranju, o zdravstvenoj zaštiti itd. Prenosimo nekoliko važnih informacija.
Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO) je državna organizacija posredstvom koje građani ostvaruju pravo na zdravstveno osiguranje.
Na besplatnu hitnu medicinsku pomoć imaju pravo svi kojima je potrebna. Svaki lekar i svaka zdravstvena ustanova, bilo državna bilo privatna, mora besplatno da pruži pacijentu hitnu medicinsku pomoć, ukoliko je njegov život ugrožen, ili preti opasnost da mu zdravlje bude nepopravljivo ili ozbiljno narušeno. U tom slučaju nije neophodno da bude zdravstveno osiguran, niti da kod sebe ima bilo kakav dokument.
Međutim, da bi besplatno, odnosno uz plaćanje participacije, koristili bilo koji drugi oblik zdravstvene zaštite, građani moraju da imaju overenu zdravstvenu knjižicu kao dokaz da su zdravstveno osigurani kod Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. Ko nema knjižicu, mora da plati preglede, lečenje i ostale troškove.
Osiguranici Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje medicinsku zaštitu uglavnom mogu da dobiju u državnim zdravstvenim ustanovama, ali danas sve više privatnika sklapa ugovore sa RFZO i pruža pacijentima usluge pod istim uslovima kao što je to slučaj u državnim ustanovama.
Pravom na zdravstvenu zaštitu za osobe koje su zdravstveno osigurane kod RFZO obuhvaćeni su sledeći oblici medicinske pomoći: mere prevencije, kao što je vakcinacija; pregledi (uključujući i laboratorijske analize i korišćenje dijagnostičkih aparata) i lečenje bolesti i povreda kod lekara opšte prakse, lekara specijaliste i u različitim zdravstvenim ustanovama, poput bolnica, instituta, kliničkih centara, uključujući i smeštaj u te ustanove; lekovi i medicinska sredstva sa Liste lekova RFZO; medicinska rehabilitacija radi poboljšanja ili vraćanja izgubljene ili oštećene funkcije tela; prevoz sanitetskim vozilom, u slučaju da zbog zdravstvenog stanja pacijenta za tim postoji potreba, ili naknadu troškova prevoza koji je u vezi sa zdravstvenom zaštitom; pregledi i lečenje bolesti usta i zuba za kategorije osiguranika koji imaju pravo na stomatološke usluge o trošku zdravstvenog osiguranja; medicinsko-tehnička pomagala koja služe za funkcionalnu i estetsku zamenu izgubljenih delova tela, sprečavanje nastanka deformiteta i korigovanje postojećih deformiteta, i olakšavanje osnovnih životnih funkcija (proteze, štake, kolica, slušni aparat…).
Da bi građanin koristio neko pravo kao zdravstveni osiguranik, treba prvo da se obrati svom izabranom lekaru. O korišćenju nekih medicinskih usluga, na primer o slanju na produženu medicinsku rehabilitaciju, ne odlučuje izabrani lekar, već lekarska komisija filijale RFZO u okrugu pacijenta. Za korišćenje nekih drugih medicinskih usluga ni mišljenje komisije nije dovoljno, već odluku mora da donese direktor matične filijale. Za najskuplje oblike zdravstvene zaštite, kao što je upućivanje na lečenje u inostranstvo, potrebno je odobrenje posebnih komisija koje rade na nivou direkcije RFZO.
Iako je građanin zdravstveno osiguran, mora da plati participaciju za medicinske usluge, koja može biti u fiksnom iznosu, iznosi 50 dinara, ili izražena u procentima od pune cene zdravstvene usluge.
Postoje i grupe osiguranika koje su oslobođene plaćanja participacije. To su: osobe koje su dobile zdravstvenu knjižicu na osnovu socijalne ugroženosti i članovi njihovih porodica; oni koji su osigurani po osnovu svog zdravstvenog stanja (osobe sa invaliditetom, mentalno nedovoljno razvijene osobe, osobe koje boluju od HIV infekcije, malignih bolesti, bolesti zavisnosti, hemofilije, šećerne bolesti…); oni koji su osigurani po osnovu toga što pripadaju posebno zdravstveno i socijalno ranjivim grupama (stariji od 65 godina, Romi koji nemaju prebivalište ni boravište, deca do 18 godina i školska deca i studenti do 26 godina…); invalidi rata (civilni i vojni), kao i mirnodopski vojni invalidi; slepe i trajno nepokretne osobe i oni koji primaju naknadu za tuđu negu i pomoć; davaoci krvi, oni koji su dali krv 10 ili više puta, trajno su oslobođeni obaveze plaćanja participacije, a oni koji su dali krv manje od 10 puta, ne plaćaju participaciju tokom 12 meseci od poslednjeg puta. Ipak, ni jedni ni drugi nisu oslobođeni obaveze plaćanja participacije za lekove, medicinsko-tehnička pomagala i implante.
Participacije mogu da budu oslobođeni svi ostali zdravstveni osiguranici, ako su im prihodi ispod određenog cenzusa. Ako živi sam, ne mora da plaća participaciju ukoliko su mu prihodi manji od minimalne zarade uvećane za 30 odsto. U višečlanim domaćinstvima svi članovi će biti oslobođeni od participacije ukoliko su ukupni prihodi manji od minimalca po članu domaćinstva.
Ukoliko pacijent smatra da mu je zdravstvena ustanova neopravdano onemogućila ostvarivanje prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, matična filijala dužna je da mu obezbedi savete i uputstva o korišćenju prava i preduzme određene mere prema ustanovi koja ne postupa u skladu s propisima. Te mere sastoje se u slanju nadzornika zdravstvenog osiguranja u ustanovu s kojom pacijent ima problem. On će ispitati slučaj, izvestiti matičnu filijalu o svojim nalazima i predložiti mere koje treba sprovesti. Odluku o tim merama donosi direktor filijale.
Ukoliko građanin misli da mu je neka zdravstvena usluga neosnovano naplaćena, ima pravo da matičnoj filijali podnese zahtev za povraćaj novca. Uz zahtev se podnosi kompletna medicinska dokumentacija i računi. Ako filijala utvrdi da je usluga neosnovano naplaćena, vratiće novac osiguraniku.
I u slučaju zdravstvenih osiguranika, koji imaju pravo na tzv. besplatno lečenje, postoji „kvaka 22“. Naime, i njima može da se ograniči ostvarivanje prava. Ako RFZO zbog nedostatka novca ili nekih drugih okolnosti ne može da plati sve što osiguraniku po zakonu pripada, država može da ograniči neka prava iz zdravstvenog osiguranja, ali ne sme da ukine ili ograniči dve stvari: finansiranje hitne medicinske pomoći za sve građane i finansiranje lečenja u bolnicama za one koji su zdravstveno osigurani.
Za neke vrste usluga koje spadaju u obavezno zdravstveno osiguranje, ali nisu hitne, može se utvrditi lista čekanja. Mesto pacijenta na ovakvim listama zavisi od njegovog zdravstvenog stanja i vremena kada se javio lekaru (realan život pokazuje da to nije uvek tako). Podrazumeva se da ne smeju da ga ostave da čeka na medicinsku intervenciju ako bi time bilo ugroženo njegovo zdravlje ili život.
Ako zdravstvena ustanova smatra da usluga koju je pacijent od njih tražio nije medicinski neophodna, dužna je da ga o tome pismeno obavesti i objasni zašto tako misli.
Ukoliko zbog nestručnog i nesavesnog lečenja ili bilo kojeg drugog nepropisnog postupka lekara i ostalih zaposlenih u zdravstvenoj ustanovi (kršenje prava pacijenata, korupcija, neutvrđivanje uzroka smrti bliske osobe…) građanin pretrpi materijalnu ili nematerijalnu štetu, može pred sudom pokrenuti parnicu u kojoj će tražiti da mu se ta šteta nadoknadi. Materijalna šteta može biti oštećenje ili uništenje ličnih stvari u bolnici, gubitak buduće zarade zbog trajnijeg narušavanja zdravlja ili invalidnosti, izmakla korist od poslova koje je pacijent morao da propusti, jer se lečio od posledica greške lekara, vanredni troškovi lečenja zbog lekarske greške, smrt ili invalidnost osobe koja je pacijenta izdržavala, troškovi sahrane osobe koja je preminula krivicom zdravstvenog radnika i slično.
Nematerijalna šteta je fizički ili duševni bol koji je pacijent pretrpeo zbog naruženosti, umanjene životne aktivnosti, smrti člana porodice, povrede ugleda ili prava i sloboda, straha posle medicinske intervencije.
Naknadu štete najčešće će tražiti oštećeni pacijent, ali u slučaju da je on preminuo ili pretrpeo teži stepen invaliditeta, obeštećenje mogu tražiti i članovi njegove uže porodice (bračni drug, vanbračni partner, deca i roditelji), braća i sestre koji su s njim živeli u zajedničkom domaćinstvu, kao i osobe koje je pacijent izdržavao, bio dužan da izdržava ili im je redovno pomagao.
Naknadu štete može da traži i poslodavac pacijenta ako je štetu pretrpeo zbog njegovog lečenja u okviru obaveznog zdravstvenog osiguranja. Na primer, ako neki posao nije obavljen ni naplaćen jer se boravak pacijenta u bolnici odužio krivicom lekara, poslodavac može da traži da mu se nadoknadi izmakla zarada.
Tužba za naknadu štete se podnosi protiv zdravstvene ustanove u kojoj je pacijent pretrpeo štetu. Pacijent može da tuži zdravstvenog radnika koji ga je pogrešno lečio samo ako mu je on namerno naneo štetu. Tada može istovremeno da se tuži i krivac i ustanova u kojoj radi.