trg_fontaneKrajem prošle godine re-nomirana izdavačka kuća „Služ-beni glasnik“ iz Beograda publikovala je knjigu „Ah, taj identitet“, naučnu studiju Žarke Svirčev, profesorice srpskog jezika i književnosti u Ekonomsko-trgovinskoj školi u Bečeju.
Plod njene dosadašnje spisateljske delatnosti je, pored ove knjige, i niz tekstova objavljenih u raznim listovima, između ostalih i u bečejskoj „Tisi“. O samoj knjizi kao i nekim srodnim temama porazgovarali smo sa autorkom.
Reci nam nešto pobliže o svojoj knjizi.
– Knjiga je plod nekoliko mojih interesovanja. Sa jedne strane, književni opus Dubravke Ugrešić (Dubravka Ugrešić je jugoslovenska/hrvatska književnica i disidentkinja, možda najpoznatija po romanu „Štefica Cvek u raljama života“ prema kome je snimljen i film, prim. nov.), a sa druge strane problematika rodnih i kulturnih studija. Problem rodnog identiteta je centralna tačka istraživanja. Sama Dubravka Ugrešić je polemisala sa rodnim stereotipima, tako da mi je njeno stvaralaštvo poslužilo kao predložak za dijalog sa određenim kulturnim paradigmama.
Kulturnim paradigmama?
– Patrijarhat koji je i dan-danas vitalan u našem društvu, i koji determiniše rodne uloge kao što su uzorna majka, supruga i tome slično.
Koja je tvoja čitalačka publika?
– Knjiga nije isključivo književnoteorijski i književnoistorijski orijentisana, nego se više okreće kulturologiji i antropologiji. Dakle, ona može biti interesantna svakom ko je zainteresovan za različite vidove drugosti unutar kulture. Moju pažnju je prevashodno privukla rodna drugost. Znači pozicija žene u društvenom polju, rodne uloge, ženska seksualnost i telesnost u savremenoj medijskoj kulturi, etikecija starosti žena.
Da li je feminizam kao teorijsko stajalište moguć kao ukupan pogled na svet jedne intelektualke? Da li neko može biti samo feminist, kao što može biti egzistencijalist? Takođe, šta kažeš na mišljenje da su feministkinje zapravo isfrustrirane „ludače“, seksualno i socijalno neuvažene, uskraćene jedinke?
– Niz predrasuda je skopčan sa feminizmom. One su plod nerazumevanja i često završavaju u vulgarizaciji. Predstava o feministkinjama kao isfrustriranim Amazonkama je jedan od najtvrdokornijih stereotipa koji, kao i većina stereotipa, ima za cilj da ih diskvalifikuje. Pre svega, životna pozicija je tačka kroz koju se prelamaju različite perspektive, stoga i feminizam može biti jedna od njih. Primerenije pitanje bi bilo šta znači feminizam kao pogled na svet. A on, pre svega, znači otvorenost za dijalog sa različitim vidovima drugosti.
Šta, u tom kontekstu, misliš o seriji „Seks i grad“? Zar protagonistkinje, te četiri mlade žene, nisu zapravo muškarci preobučeni u skupe ženske haljine?
– Fenomen koji je serija promovisala je zanimljiv, serija je pitka i zabavna, ali je i površna i poprilično banalna. Popularizacija sloboda žena nije isto što i preuzimanje uloge muškarca, a serija ne uočava tu razliku. Od serije me je, takođe, odbijalo koketiranje sa stereotipnim predstavama o ženi i ženskom svetu, shematizovanim odnosima i likovima – funkcijama. Vojevanje za tzv. žensku slobodu je završilo u pukoj dezintimizaciji tj. odnose lišene intime. To svakako nije opcija za koju ja dajem glas.
A kakav bi to bio idealan ženski identitet? Šta je savršena žena za tebe?
– Ne postoji idealan ženski identitet, u tome je poenta. Žena je ta koja treba da ga kreira, a ne da joj se nameću gotovi obrasci onoga što ona treba da bude.
Glumila si u popularnoj predstavi „Gavrilo“ bečejskog Kreativnog centra, kao i u srednjemetražnom filmu „Tri cimerke“.
– Gluma je jedna od manifestacija potrebe za izražavanjem i komunikacijom. Naravno, film i pozorište su drugačiji oblik stvaranja od naučnog rada, ali su podjednako bliski umetnosti reči, a to je moja primarna vokacija i najveća strast.
Profesorica si u srednjoj školi. Koji je kredo kojim se rukovodiš u svom poslu?
– Podsticanje radoznalosti i zauzimanje kritičkog odnosa, otpornost prema demagoškim parolama i stereotipima stava su neke od osnovnih stvari koje želim za svoje učenike. Neko sam, naravno, ko im prenosi znanje, ali prvenstveno im želim biti sagovornica, a želja mi je i da u književnosti pronađu uvek inspirativnu sagovornicu, osete njeno bogatstvo i moć, i da ona postane neodvojivi deo njihovog misaonog i duhovnog sveta.
Na ovdašnje, i dalje žilavo mišljenje da „ukras ženin je ćutanje“, barem kada su u pitanju ozbiljne, „muške“ teme, naša sagovornica svojim naučnim radom i publicistikom nudi sasvim rečitu repliku. Knjigu „Ah, taj identitet“ možete pronaći na policama gradske biblioteke gde se u februaru planira i njeno svečano predstavljanje.
I.K.
