trg_fontaneMinistar privrede, Saša Radulović, ima čvrstu nameru da sprovede reforme. Svaka reforma, međutim, nije nužno dobra bez obzira koliko ta reč milozvučna bila, posebno nama danas u (žalosno nereformisanoj) Srbiji.
Ako je već nezaposlenost kao takva naš osnovni problem, zašto ne uvedemo robovlasnički sistem – i svi će dobiti posao budući da je to svakako najbolji „ambijent za poslovanje“, nenadmašna „investiciona klima“. Naravno, nasuprot tome su ljudi sa, doduše, nenarušenim radničkim dostojanstvom, ali koji pri tom sede skrštenih ruku i skapavaju od gladi. Upravo između te dve krajnosti mi se danas krećemo – i treba da se krećemo, što više ka sredini.
U tom smislu valja gledati i na sporenja oko Zakona o radu. Poslodavci (i ministar Radulović) vuku na jednu stranu, radnici (ukoliko imaju iole mozga i kuraži) na drugu. Isti ministar tvrdi da su predložene izmene i dopune uperene protiv neradnika i parazita – onih, naravno, na državnom tkivu. Razume se da bi to bilo divno, jer nam lenština i svakojakih parazita nimalo, vala, ne nedostaje. Problem je što se, po klasičnoj liberalističkoj matrici, čitav državni sektor, bez razlike, proglašava parazitskim. Sve što država plaća, izdržava – sve je to teret. Dosledan liberalizam, štaviše, smatra i penzionere parazitima (jer prekasno umiru), decu (jer lenstvuju umesto da i sama zasuču rukave; otud ovdašnje osnovce i srednjoškolce koji idu u nadnicu treba zapravo smatrati privilegovanim jer se uče preduzetničkom duhu i radnom moralu), bolesnike (jer ko im je kriv).
Usled ove pogubne generalizacije radnici u privatnom sektoru i nezaposleni sve više su skloni zavideti i mrzeti radnike kojima je poslodavac država, te umesto da se solidarno bore za bolje uslove rada i veće plate, upravo reformu, oni koji rade u privatnom sektoru, besno napujdani, naprosto traže uravnilovku, odnosno da i radnicima u javnom sektoru bude jednako loše kao i njima, da se i ovi vrate u engleski 19. vek, u kome oni sami već tavore.
Naravno, teško je kada ojađeni radnik koji za crkavicu crnči kod privatnika čuje kako se bahate njegove klasne kolege iz državnog sektora. U prošlom broju Mozaika pisali smo o inicijativi sindikata Opštinske uprave da se u budžet za ovu godinu unesu različite „vickaste“ stavke. Naravno da su stavke „vickaste“, kao što je vickasto štošta dok ispred bečejskih marketa prose deca, i naravno da su stavke „smrtno ozbiljne“ jer su to stvari koje se u normalnom društvu podrazumevaju.
Ovo pitanje iako bitno, ipak nije ključno kao ono da li će se makar malo preliti iz najdubljih džepova u one plitke, ili će se i preostali sitniš istresti iz plitkih džepova u duboke (nadam se da ne treba posebno pojašnjavati čiji su čiji džepovi). Da li će, dakle, preraspodela biti pravednija, odnosno da li će tržišnu privredu ispratiti socijalna sigurnost? Jer prave bele medvede, prave parazite, predstavljaju upravo privatnici budući da iskorišćavaju tuđ rad i bogate se na tuđ račun. Ako vam nešto znači, prema nekim etičkim učenjima, pa i hrišćanskom, to se zove pljačka.
Ivan Kovač
