trg_fontane
Na tri, nasumično izabrana kisoka u Bečeju za nešto više od mesec dana, otkako su u kompletu objavljene dve knjige memoara Mire Marković – poznata i kao žena Slobodana Miloševića – po ceni od 1.400 dinara prodato je ukupno 13 komada tog štiva, koje, saznali smo od prodavačica, kupuju uglavnom stariji muškarci.
No, oni koji ne mogu da keširaju 1.400 dinara za „memoare“, već će radije umesto toga da kupe 3 kilograma fine slanine, neće moći besplatno da pročitaju šta Mira ima da kaže iz daleke i njoj bratske Rusije, jer su nam u Narodnoj biblioteci u Bečeju rekli da ne planiraju da nabave njene knjige.
O čemu se radi u knjižurinama nekadašnje prve drugarice? O tome lepo piše novinar Miloš Vasić u tekstu „Život je san ili paralelne stvarnosti Mire Marković“ na portalu Autonomija. Pa kaže: „Ovi memoari – posle pažljivog čitanja – ostavljaju čoveka u raspoloženju melanholičnom i sanjalačkom; pogotovo savremenika Mirinog i događaja o kojima ona piše ili – uglavnom – ne piše. To Mirinom, ’pismu’, kako se to danas eufemistički zove, daje crtu fantastičnu i romantičnu; tu stvarnost nema šta da traži, pa se tako Mira kandiduje za spisateljicu fantastične proze. Uprkos ’pticama i cveću’, a Mira lepo piše da ptice, mačke, pse i cveće (osim plastičnog) ne podnosi, uprkos sentimentalnim prenemaganjima i lažnim suzama, ova proza je bezosećajna, hladna i zlobna. Njen je život, ponavljam, dostojan Šekspira koji je jedini bio u stanju da ovakve gadosti predstavi i objasni kroz pravu tragediju, a ne kao jadnu farsu i zato Miri treba jedan Šekspir da njena tragična budaljenja prevede u umetnost strašnog i bezosećajnog, a za to treba genije. Molim: za Miru nije bilo ratova, osim onog bombardovanja 1999. Mira nije čula da su ubijeni Slavko Ćuruvija i Ivan Stambolić; ta dva imena na hiljadu strana nema (osim Stambolića usput, na početku). Da nije bilo demonstracija 1996-1997, Srbija bi za Miru ostala oaza mira, sloge, ptica i plastičnog cveća. Ali ti neredi potresli su je strašno: noćima se zgražala od hajdučkih zvižduka na ulicama i lupanja u lonce, jer da je sve to bilo upereno protiv nje i njene porodice. Peti oktobar jedva da je primetila, jer su joj u vili ’Mir’ ostali kuvarice, sobarice i konobari, plus pristalice tipa Siniše Vučinića, Bogoljuba Bjelice i istih takvih kao i oni. Hapšenje Slobino bila je neizlečena trauma: odjednom nema konobara, sobarica i kuvarica; sve to dezertiralo. Pa onda dolaze razni da popisuju Titov trezor, neki zli mali ljudi koji – to je nezaboravno – ne razumeju ’lift, moje sandale’, kojima ’da im daš život, ne bi ga doživotno doživeli’ ili tako nekako, nerazumljivo svakako“.
I ima i dalje i ozbiljnije, piše lepo Miloš Vasić: „Mira Marković očigledno je živela u paralelnom svetu, povremeno sličnom ovom našem, ali drugačijem. U njenom svetu nije bilo ratova, pokolja, mobilizacija, hiperinflacije, nedostatka konobara, sobarica i kuvarica; kod nas je samo konobara i bilo; kupovali smo na pfenige, točili benzin iz skuvanih plastičnih flaša i bežali po dućanima od prodavačica koje su nas jurile da zalepe novu cenu, za stotinak milijardi višu od one koja je bila na robi kad smo je skinuli iz police.
Život je san, kao što smo rekli. Mira je sanjala svoj san do trenutka gorkog buđenja, kad nema više konobara; mi smo sanjali naš san, sve misleći da je stvarnost“.
R.M.
