trg_fontane
„Bečej – grad bicikala“, kažu neki. Ova konstatacija bi se mogla analizirati iz više uglova, pa i u negativnom kontekstu, s obzirom na to da je krađa bicikala „normalna“ pojava, sa kojom nadležni u stanici policije ne znaju kako da se izbore.
Malo je onih koji nisu bili zatečeni kada su po izlasku iz prodavnice, pošte, škole, neke javne ustanove, kafića ili frizerskog salona na mestu gde su ostavili bicikl ugledali prazan prostor. Još su se neprijatnije iznenadili oni kojima je prevozno sredstvo ukradeno iz zgrade, podruma ili zajedničke prostorije za ostavljanje bicikala.
Dejan Mitrović, šef odseka kriminalističke policije u Bečeju, rekao je da se krađa bicikala po zakonu tretira kao sitno delo krađe. „Imamo čest slučaj da kada pronađemo izvršioca ne možemo da podnesemo prijavu po službenoj dužnosti ako je vrednost ukradenih stvari manja od 15.000 dinara, a krađa bicikala spada u tu kategoriju, s obzirom na to da je cena novih bicikala oko 15.000 dinara, što je na samoj granici. Oštećenom jednostavno vratimo bicikl i obavestimo ga da izvršioca može, ako želi, da tuži privatno, osim u situaciji kada se kod izvršioca pronađe više bicikala, kao što je nedavno bio slučaj. Kod jedne osobe pronašli smo isečene delove oko 20 bicikala. Protiv njega je podneta krivična prijava i ići će na suđenje“, rekao je Mitrović.
Na pitanje da li je krađa bicikala učestalija pojava nego ranije, Mitrović je odgovorio da je ta pojava konstantna i u proseku se mesečno podnese oko dvadeset prijava za krađu bicikala, ali da je učestalost veća tokom školske godine.
„Oko 99 posto krađa bicikala je izvršena na javnim mestima, najviše u okviru i blizini škola, robne kuće, Doma zdravlja. Broj ukradenih bicikala drastično opadne kada počne raspust, što ukazuje na to da su izvršioci najčešće maloletna lica i deca koja se po novom zakonu smatraju oštećenima, a ne izvršiocima i to nam vezuje ruke. Imali smo slučajeve da oni koji ukradu bicikl znaju od koga su ukrali, najčešće se međusobno poznaju iz škole“, rekao je Mitrović.
Mnogi građani i ne prijavljuju krađu bicikla, jer smatraju da policija neće ništa uraditi i da bicikl neće biti pronađen. Nadležni u odseku kriminalističke policije kažu da građani treba da prijave krađu, a ako nemaju serijski broj, mogu dati detaljan opis, i na osnovu toga će biti moguće pronaći bicikl. Deo ukradenih bicikala se pronađe i vrati vlasnicima, ali je veliki problem to što se ukradeni dvotočkaš istog dana iseče ili „prepakuje“.
O tome da policajci znaju koja su „krizna“ mesta u Bečeju, te da li je moguće angažovati policajca koji bi obilazio ta mesta, Mitrović je rekao da policajci obilaze škole i uži centar grada, međutim, ne postoji dovoljan broj policajaca kako bi neprestano bili prisutni na tim mestima.
Iako je krađa bicikala „sitna“ stvar, građanima je to prilično „krupan“ izdatak, naročito ako se desi više puta u roku od mesec dana, da ne spominjemo druge „tehničke“ probleme, s obzirom na to da je za mnoge građane Bečeja to jedino prevozno sredstvo za odlazak na posao ili u školu. O tome da li postoji rešenje ovog problema Mitrović je rekao: „Mi ne možemo mnogo toga uraditi, jer su najveća smetnja zakonske mere. Bilo bi dobro kad bi za svakog izvršioca mogli da podnesemo krivičnu prijavu i da ga možemo pritvoriti, ali mi to ne možemo, te ostaje jedina mogućnost da oštećeni tuži lopova. Zato bih apelovao na građane da bolje obezbeđuju svoje bicikle, to jest da ih zaključavaju, a na škole da postave, ukoliko su u mogućnosti, kvalitetniji video nadzor.“
Mnogi će se zapitati šta će nam onda policija i zakoni, ako ne mogu da obezbede sigurnost građana i njihove imovine. Ostaje da sami „uzmemo stvar u svoje ruke“, odnosno da sami čuvamo svoje dvotočkaše i zaključavamo ih sa nekoliko lokota.
Ipak, oni koji su ostali bez bicikla, iako nisu prijavili krađu, mogu da odu u stanicu milicije da provere da li se među pronađenima nalazi i njihovo prevozno sredstvo.
LJ.M.
