trg_fontaneU kojoj je meri roditeljstvo biološka (urođena), a u kojoj emotivna (stečena) kategorija? Na emotivitetu (koji može, ali ne mora biti uslovljen biološkim) počiva, recimo, institucija usvajanja – roditeljstvo se tu stiče (prihvata), a ne biološki determiniše. Interesantno je zapitati se šta znači kada posvojče sazna da njegovi roditelji nisu „njegovi” roditelji?
Zašto je, uopšte, potrebno da sazna ko su mu „pravi” roditelji? – Ne, svakako, kako bi otkrio ko je on sam uistinu, jer on je ono što jeste, već da otkrije šta je mogao biti. Ne, međutim, i šta bi trebao biti. Šta ja jesam – jedino ja sam znam. Ali šta sam trebao biti – naivno se pretpostavlja – reći će mi preci. Ljudi drže tradiciju samorazumljivom – „zašto sam postao kovač – pa zato što je i moj otac bio kovač, a i njegov otac”. Ali šta ako neki matematičar otkrije da su mu biološki roditelji radili u cirkusu?! Da li to znači da i on sam treba da se pentra po trapezu, ili da pomisli kako je promašio život mozgajući nad matematičkim problemima?! U svakom slučaju, nije zgoreg obavestiti se o karakterističnim porodičnim falinkama koje bi se mogle naslediti – da pričuvamo, recimo, kvarljivo srce.
U svrhe utvrđivanja procenta vode u krvi (ili, kako ćemo videti, procenta krvi u vodi!), razmotrimo slučaj kada žena krišom odluči da prekine sa kontracepcijom i začne – u nastojanju da „uhvati na bebu” željenog muškarca. Šta pojedinca tada obavezuje na očinstvo? Kazna, možda, jer „posle seksa nema kajanja” (pri čemu ulogu sudije ili pravdodelitelja uzurpira upravo žena, kao i porodica koja želi da izbegne „skandal”)? Ali od kakvog je značaja takva primitivnost danas – nije moguće u ovome prenebregnuti prizvuk primitivne predrasude kako „seks ne valja”, kako je „grešan”, te se mora preuzeti „odgovornost” (dete i bračni život se tu očito shvataju kao komplet-kazna, slično sidi koja se zamišlja kao božija odmazda za razblud) – dakle, od kakvog je to značaja danas, kada je planiranje porodice sasvim u našoj moći?! U očima zakona žena je ta koja odlučuje o očuvanju trudnoće – otac se ne pita (ovde je najumesnija kvalifikacija „očuvanje trudnoće” jer izraz „odlučivanje o sudbini deteta” sugeriše da je dete već oformljeno, te, prirodno, treba da živi; suprotno tome, izraz „biološki materijal” („organski otpad”) sugeriše da je jedino prirodno odredište njegovo – spalionica). Važno je u ovoj stvari razlučiti tehnički aspekt (koji je tu i presudan) od moralno-običajnih pobuda zakonodavca – kada bi se za rođenje deteta tražio i očev pristanak, nastupilo bi nešto vrlo slično opskurnim totalitarističkim pojavama iz distopijskih romana, gde bi državni činovnici presretali na ulici trudne žene i tražili imaju li potvrdu, a ako nemaju nasilno bi ih odvodili na abortus. Otac se, dakle, ne šljivi iz tehničkih, a ne iz moralnih razloga ( jer se „radi o njenom telu”).
Šta je, međutim, sa moralnim pobudama žene koja tako (podlo) začne? Žena se tu otkriva kao okoreli kriminalac-ucenjivač, na čije brutalne zahteve mi pristajemo ili ne. Ona pokušava da „na’vata” muškarca – pri čemu nešto tako bitno kao zajednički život (brak), otvoreno započinje sa prevarom, upravo gadlukom. Tu nema dogovora između dvoje bliskih (najbližih) ljudi. Ona ne traži mišljenje svog „voljenog bića” – ona muškarca mora naprosto „imati” (posedovati). Ali šta ona tako dobija? I šta muškarac pristaje da tu bude? Zgodno je predočiti ovde Hegelovu storiju o gospodaru i robu. Kada čovek potčini drugog čoveka u nameri da od njega iznudi priznanje (sopstvene vrednosti), oformi se odnos gospodar-rob, ali umesto od slobodne ličnosti, individue, čoveka, on priznanje dobije od roba (sebi-ne-ravnog). On ostaje, dakle, nesrećan, nezadovoljen, nepriznat. Naša kidnaperka (označimo je tako), neće dobiti čoveka pokraj sebe, već ljudsku karikaturu. Ona ga želi delimičnog, bez slobode volje (za tako ključnu stvar), jer ona „zna bolje”, ona misli za oboje. Takođe, kako on sam da bude zadovoljan „ljubavlju” (bolje reći, posesivnošću, voljom za posedovanjem) koju žena pokazuje, ako je svestan da ga ona ne voli takvog kakav jeste, u punini i slobodi. Jer, on je upecan! A ako gospodar želi roba pokraj sebe, a rob gospodara, spoj tada može funkcionisati jedino ako su u pitanju i inače dobrano patološke ličnosti (neslobodne, infantilne), upravo na tragu patologije stokholmskog sindroma (privrženost kidnapovanog kidnaperu). U suprotnom, ovakvi kompromisi, pristanci na ucene, nužno završavaju razdvajanjem – usled nesrećne svesti nezadovoljenog gospodara (žene) i/ili pobune roba (muškarca). Šta, dakle, pojedinca obavezuje na očinstvo? – Ne mnogo toga, naime. Jer otac nije – otac se postaje!
A šta je, ukupno gledano, pobačaj? Ljudi o tome razmišljaju neodređeno, gotovo konfuzno – to je predmet o kome se sa zdravorazumskog stajališta teško može ponuditi definitivno mišljenje, stoga ljudi najradije izbegavaju da o tome razmišljaju (gledaju tek da ne upadnu u problem). Pro et contra u izobilju – stav kod većine ljudi više je zbirni utisak, a ne principijelno mišljenje. Ključno je ovde pitanje kada duša biva zametnuta (kada nastaje čovek)? Kada od „biološkog materijala” nastaje čovek čije uništenje više nije „čišćenje” (kako „aborterke” eufemistički vele) već izravno umorstvo? Kreacionizam tvrdi da se u času rođenja obrazuje duša (bog je načini), suprotno doktrini tradukcionizma koja smatra da se duša sa roditelja prenosi na zametak (čime se objašnjava i prenos prvobitnog greha). Izvesno je, međutim – kada zanemarimo ove religiozne spekulacije – da je duša potencijalno prisutna i u spermatozoidu/jajnoj ćeliji (dakle, ne aktuelno prisutna – u suprotnom menstruacija bi predstavljala atentat, a muška masturbacija genocid). Kada startujemo devojku u diskoteci ta potencija (mogućnost) biva nešto bliže ostvarenju. Kada se pričvrljimo jedno uz drugo u ritmu muzike – još više. Kada završimo u postelji – još više. Kada dođe do oplođivanja – još više. Kada embrion već postane antropomorfan – još više. Kada se odojče rodi – još više. Ali kada tačno nastaje čovek – e, to nije poznato! Gde je granica između „biološkog materijala” i čoveka – niti je jasno, niti je moguće saznati! Međutim, bez tog saznanja mi ne možemo reći da li se širom sveta, pa i u našem gradu, svakodnevno izvršavaju umorstva ili najobičniji medicinski zahvati.
Ivan Kovač
