trg_fontane
Na svečanom koncertu održanom 12. decembra obeleženo je prvih 35 godina rada KUD „Đido“ iz Bečeja, sa mnogo gostiju izvođača, kako folklornih ansambala, tako i pevačkih grupa. Pred prepunom halom sportskog centra smenjivali su se izvođači u toku trosatnog programa kojim je na dostojan način obeležen jubilej verovatno najvećeg i najznačajnijeg društva na teritoriji opštine Bečej.
O tome kakav je bio put kroz vreme „Đida“ umetnički rukovodilac ansambla Goran Dumanović je rekao:
– Sada već davne 1980. godine okupio nas je i organizovao Branislav Bane Roganović sa idejom da stvori jedan ansambl. To nije bilo nimalo lako, ali smo korak po korak već za godinu dana formirali ansambl koji je otišao na malu turneju i imao prve nastupe u Vrsaru. Tada u ansambl dolazi Miodrag Jovićević Čačak koji je bio naš umetnički rukovodilac do oktobra 1986. U to vreme smo dosta putovali po bivšoj Jugoslaviji i inostranstvu. U oktobru te 1986. sam postao umetnički rukovodilac. Tada smo počeli da vežbamo koreografije najpoznatijih koreografa tadašnje zemlje i postepeno da širimo repertoar, tako da danas imamo bogat repertoar u koji su uključene osim srpskih i igre drugih naroda sa ovih prostora – navodi Dumanović.
Koliko je ljudi prošlo kroz „Đido“ od osnivanja do danas?
– Na to je teško odgovoriti, ali prema evidenciji koju imamo, više od 5.000 ljudi je aktivno učestvovalo u formiranju i trajanju društva. Veoma smo ponosni na tu činjenicu i možemo da kažemo da su naši članovi, i bivši i sadašnji, naše najveće bogatstvo i da smo jedno od retkih društava koje je stvaralo svoju bazu i nismo dovodili igrače sa strane, već smo stvarali svoje. Zahvaljujući njima i njihovom entuzijazmu i podršci radimo bez prekida svih ovih godina. Trenutno u stalnom sastavu imamo više od 200 članova u svim sekcijama i uzrastima i svakako smo najmasovnije društvo u gradu u poređenju sa svim sportskim klubovima i KUD-ovima.
O nastupu i sastavu ansambala za 35 godina rada Miroslav Silaški kaže:
– Od osnivanja društva sam u ansamblu čije sam vođenje preuzeo u januaru 1987. godine. Kroz orkestar je prošlo zaista mnogo muzičara koji su dali doprinos razvoju „Đida“. Većina njih su aktivni muzičari i predavači u školama, a pošto u muzičkoj školi u Bečeju nemamo gudače, u tom delu pomogli su nam naši prijatelji iz drugih društava.
Imali ste brojne goste na koncertu.
– Na koncertu nam je gostovao KUD „Gradimir“ iz Beograda a učestvovali su i naši brojni prijatelji iz Subotice, Kikinde, Sremske Mitrovice, Šida, Novog Sada, kao i iz Ohrida, a mnogi su bili sprečeni da dođu. Mi smo cele godine slavili i obeležavali jubilej, i bili smo na četiri turneje, dve u Mađarskoj, kod nas u Gornjem Milanovcu, a bili smo i u Holandiji.
Organizacija putovanja, nastupi i nošnje koštaju mnogo. Kako uspevate taj finansijski segment da pokrijete?
– Kada dođete na nastup i vidite nošnju, znate da to mnogo košta. Reći ću vam samo jedan podatak, premijerno ste na nastupu videli šokačke nošnje od kojih jedan komplet košta oko 1.500 evra, a mi smo za 200.000 dinara dobili 14 ženskih kompleta i 8 muških košulja i jeleka. To je sve ručni rad naših žena, bez kojih to ne bi bilo moguće i ovim putem im se u ime ansambla od srca zahvaljujem.
Koliko novca dobijate iz opštinskog budžeta?
– Iz budžeta izdvajaju se naša dva lična dohotka. Obojica smo na ugovorima, koji se godinama produžavaju. Meni ugovor ističe 31. januara, a Silaškom krajem 2015. godine. Naš status za dalje nije poznat i to tako traje godinama. Pored toga iz budžeta se obezbeđuje i deo sredstava za opremu i gostovanja, ali to svakako nije dovoljno. Nemamo ni sopstvene prostorije, a o drugim stvarima da i ne govorimo. Zahvaljujući našim prijateljima i sponzorima, a ponajviše roditeljima i članovima, uspevamo da održimo program i rad našeg ansambla. Bez obzira na sve probleme i dalje radimo i nastupamo i nadamo se da je ovo svakako tek prvih trideset pet godina postojanja – ističe Dumanović.
Poslednji instrument kupljen je 1986. godine. Sve što vidite na nastupima vlasništvo je članova orkestra, a reći ću vam podatak da instrumenti koštaju od 500 evra, do 6.000 i 7.000 evra za jednu harmoniku. Ovo ne navodimo da bismo se žalili, već da ukažemo na to na koje probleme nailazimo u radu – govori Silaški.
Učestvujete li na konkursima?
– Koristimo prostorije pozorišta, gde smo i na platnom spisku, a pomoć tražimo sa svih strana na konkursima, a i ta sredstva su ograničena i katkad simbolična, recimo, na pokrajinskim konkursima aplicira nas mnogo iz ove oblasti a najviše sredstava dobijaju društva koja neguju igre nacionalnih manjina. Sa druge strane, mi u našem repertoaru negujemo i igre nacionalnih zajednica i na to smo veoma ponosni. Naše društvo je članica CIAF-a, međunarodnog udruženja folklornih ansambala iz preko devedeset zemalja iz celog sveta, a ta organizacija je članica UNESCO-a. Kao članu Upravnog odbora te organizacije u Srbiji, želja mi je da organizujem međunarodni festival folklora, poput onog u Sremskoj Mitrovici, gde je na otvaranju bilo više od 6.000 ljudi, kada ceo grad, da tako kažem, živi za tih sedam dana godišnje. To nije lako finansirati, ali veliki je priliv sredstava koji bi stigao od učesnika. Kada bi, na primer opština izdvojila sredstva za kupovinu bine i ozvučenja, osim za manifestacije u opštini, gde ne bismo plaćali zakup za različite manifestacije, ostvarila bi se značajna sredstva od iznajmljivanja drugim opštinama i to bi se veoma brzo isplatilo, a svima bi nam značajno olakšalo funkcionisanje – zaključuje Dumanović.
S.T.
