trg_fontane
Bečejski mozaik medijskim projektom „Kako do interkulturalnosti? – Manjine osim što igraju i pevaju rade i nešto drugo“ želi da ublaži tu predrasudu i da doprinese razvoju interkulturalnosti i boljeg razumevanja između različitih nacionalnih zajednica. Važan segment priče o kulturi trebalo bi da bude stremljenje ka interkulturalnosti.
Takvi pokušaji su postojali i manje-više još postoje u Bečeju, međutim, koliko god svi mi pričali o potrebi da se različite kulture prožimaju, za sada sve je to još na nivou eksperimenta i „incidenta“. A mogućnosti postoje, naročito u Bečeju, gde dve nacije, srpska i mađarska, čine većinsku populaciju. Na tom polju se pre svega mogu „iskoristiti“ mladi ljudi koji se bave takozvanom visokom kulturom – tu spada sve što nije folklor – koji u Bečeju, recimo, snimaju filmove, bave se književnošću, publicistikom, naučnim radom itd. Naime, ima u ovom gradu mladih ljudi mađarske nacionalnosti koji se bave snimanjem filmova, koji se mogu smatrati angažovanim filmovima. Recimo, neki od njih su nedavno snimili film o nekadašnjem poznatom stanovniku Bečeja, o Karolju Tanu i o kući braće Tan (Karolj je bio hemičar, a Mor slikar), koja se nakon više od deset godina čekanja najzad adaptira i biće pretvorena u spomen kuću i u neku vrstu „kuće kulture“ – nadajmo se da ne samo mađarske. S druge strane, tu su mladi iz „Filadendron produkcije“ koji takođe snimaju filmove, takođe veoma angažovane, na srpskom jeziku. Ti ljudi bi, da živimo u sedamdesetim godinama, kada je prožimanje kultura, bez današnjeg modernog naziva, bila svakodnevna pojava makar u umetničkim krugovima, odavno sarađivali i zajednički bi stvarali najverovatnije dvojezične filmove i uticali bi jedni na druge.
S druge strane tu je i Umetničko takmičenje srednjoškolaca, takmičenje srednjoškolaca mađarske nacionalnosti čiji je domaćin Bečej više desetina godina, i tu postoji mogućnost da na takmičenju učestvuju i đaci druge nacionalnosti koji bi stvarali svoja umetnička dela na mađarskom jeziku.
„Šantava“ interkulturalnost
Što se interkulturalnog obrazovanja tiče, takvi pokušaji postoje/ postojali su u Gimnaziji.
Deo dugogodišnjeg projekta „Multiplikacija – živeti tolerantno“ je i opština Bečej, u kojoj je jedan segment projekta bio uvođenje interkulturalnog obrazovanja u sistem formalnog obrazovanja. Program je započet u Gimnaziji 2007. godine i činilo se da će da zaživi, ali danas postoji samo u tragovima. Naime, grupa nastavnika iz Gimnazije je bila na obukama o izvođenju dvojezičnih časova. Potom su u okviru bilingvalnih radionica u Gimnaziji obrađene teme „Slavimo sve razlike“ (iz nemačkog jezika u okviru koje su se izučavali običaji naroda nemačkog govornog područja), „Božić i njegovi običaji“ (na časovima likovne kulture), „Tuđice u srpskom i mađarskom jeziku“ (na časovima maternjeg jezika) i „Učimo jedni od drugih“ (na časovima engleskog jezika). Na tim časovima su zajedno učestvovali učenici iz srpskog i mađarskog odeljenja. Projekat u kom je učestvovalo 32 nastavnika Gimnazije, trajao je pola godine. Evaluacija programa pokazala je dobre rezultate. Pokazalo se da je nivo znanja đaka podignut na viši nivo o interkulturalnom obrazovanju i o jeziku, kulturi, istoriji, običajima druge nacije, ali i svoje. Zajedničkim radom i slušanjem drugog jezika povećan je i stepen motivacije kod učenika za učenje drugog jezika, a i za druženje, podignut je stepen tolerancije i prijateljskih odnosa između učenika različitih nacionalnosti.
Nakon završetka programa njegov realizator, Društvo prijatelja dece, hteo je da i dalje drži bilingvalne časove, ali nije bilo novca.
Ipak, 2010. godine nekoliko profesora iz Gimnazije nastavilo je da se obučava o interkulturalnom obrazovanju. Oni stečena znanja i dalje koriste na svojim časovima.
U Bečeju nedostaju mogućnosti izbora i nema dinamike
O kvalitetu kulturnog života građana mađarske nacionalnosti u Bečeju u prethodnom tematskom dodatku Bečejskog mozaika (objavljen je u oktobru) govorili su Bečejke i odnedavno Bečejke Žofia Serda, menadžerka u pozorištu „Deže Kostolanji” u Subotici, novinarka, fotograf, Teodora Marton Balind, urednica novosadske gradske televizije i predsednica tamošnjeg Mađarskog kulturnog centra „Petefi Šandor“, Izabela Gužvanj, vokalna umetnica i profesorka pevanja poreklom iz Kupusine, koja već sedam godina živi u Bečeju, Ana Serda Kišimre, koja danas živi u Topoli, gde je u Mađarskom kulturnom centru „Zoltan Kodaj” organizatorka kulturnih dešavanja i vodi rad u sekcijama, a to radi i u bečejskom Mađarskom kulturnom društvu „Petefi Šandor“, dr Piroška Čaki Šereš, penzionisana univerzitetska profesorka, dobitnica priznanja „Vitez mađarske kulture“, članica otvorenog članstva Mađarske akademije nauka, kao i Bečejci Mate Nešić, student treće godine Umetničke akademije u Novom Sadu, Zoltan Čorba, novinar, koji danas radi u ambasadi Srbije u Budimpešti.
Niko od pomenutih Bečejaca danas ne živi u Bečeju, a jedina koja je u ovom gradu, upravo je ona koja nije rođena Bečejka, Izabela Gužvanj. Ovaj podatak mnogo govori o kvalitetu kulturnog života Mađara, ali i ostalih građana u Bečeju.
Svi ovi umetnici, naučni radnici, novinari se manje-više slažu sa tim da u Bečeju mnogo toga nedostaje što se tiče tzv. visoke kulture. Neki od njih su konstatovali veoma važne činjenice i ukazali su na to šta bismo trebali popravljati.
Žofia Serda je, recimo, na pitanje zašto ne živi u Bečeju, već u Subotici odgovorila: „Bečej je sjajan grad, ja stvarno volim da se vraćam kući, gotovo da svaki drugi vikend provodim kod kuće, ali ne bih mogla ni da zamislim da u Bečeju provodim radne dane. Jako bi mi nedostajao kulturni život, da se uvek nešto dešava i stalna komunikacija – ne na internetu – sa ljudima koji su mi slični. Za mene je mali grad premali, a glavni grad prevelik, zato mi, na primer, odgovaraju Novi Sad ili Subotica“. Za nju je kultura – otvorenost.
Žofia Serda je rekla i to što mnogi Bečejci misle: da joj u ovom gradu nedostaju bioskop, kafić-bioskop, literarne večeri, koncerti, moderni muzej (savremena umetnost, današnji umetnici, fotografije, skulpture, instalacije), kvalitetni programi za srednju generaciju itd.
Teodora Marton Balind, koja takođe ne živi u Bečeju, rekla je da je uvek imala osećaj da joj u Bečeju nedostaju izazovi i mogućnosti izbora, te da u ovom gradu nema dinamike.
Po mišljenju dr Piroške Čaki Šereš kulturu treba neprekidno i redovno razvijati: „Treba se baviti njome, čak i ako nisu zadovoljeni materijalni uslovi. Treba da znamo šta imamo, kakvim vrednostima raspolažemo, gde su nedostaci, treba postaviti redosled prioriteta za ispravljanje nedostataka. Ali šta je uopšte kultura? Nije dovoljno citirati odgovarajuću definiciju iz Rečnika pojmova. Teško je to objasniti, jer osećamo da je to nešto što se podrazumeva. Danas treba da uzmemo u obzir i ’evropejstvo’. U procesu globalizacije se pre ili kasnije moramo i time pozabaviti. Kako ćemo se odnositi prema evropskim vrednostima, da li će različitost doneti promenu u mađarsku kulturu? Ne jednom smo čuli pitanje: da li će se u eri globalizacije nacionalne kulture izgubiti na važnosti? Da li ćemo poštovati specifičnu nacionalnu kulturu, da li ćemo znati da je predajemo novim generacijama na potrebnom nivou, ili je ni mi sami više ne znamo ceniti?”.
Ona je govorila i o multi- i interkulturalnosti: „Sve to, uz toleranciju, može da ima za rezultat brušenje kultura i stvaranje interkulturalnih veza. Kulture nisu unifikovane, one su raznobojne, različite. Možda se baš zbog toga dopunjuju, pogotovo ako nađemo dodirne tačke, prelaze među njima. Zato treba da upoznamo kulturu i vrednosti drugih. Upoznati i ceniti različitost, ali ne na uštrb svoje kulture. Opšte je poznato i to da se kultura predaje s generacije na generaciju i da može da opstane samo ako svaka generacija nalazi odgovore na svoja pitanja. Zbog toga svaka generacija redefiniše tradicije u skladu sa svojim potrebama. Mogli bismo reći da je ona generacija sposobna za život koja je sposobna i voljna da uradi pomenuto redefinisanje. Starije generacije treba da se odnose s razumevanjem prema inicijativi mladih, ali treba ukazati na to gde ne treba i gde ne sme da se vrši promena ili modernizacija tradicije. Danas, kada kultura nema vrednost, mi treba da učinimo sve što možemo da vratimo tu vrednost”.
Indikativno je da su sagovornici novinara Bečejskog mozaika u najvećem broju slučajeva izuzetno malo pažnje posvetili upravo interkulturalnosti koja, kako je rekla dr Piroška Čaki Šereš, može da ima za rezultat brušenje kultura i stvaranje interkulturalnih veza.
O brušenju, o vezama i prožimanju malo razmišljaju i tzv. obični građani. Mogli bismo da se zapitamo zašto je to tako.
K.D.F.
Intervju s Ilonom Varnju, članicom Opštinskog veća zaduženoj za kulturu i obrazovanje
Treba da donesemo strategiju naše opštine
Opština Bečej nema, a nije ni imala strategiju (plan) razvoja kulture. Intelektualci su se bunili zbog toga, ali bez rezultata. Kulturne manifestacije se, dakle, „dešavaju” ad hoc, jedna institucija ne zna šta radi ona druga, a na planu kulture nema nikakvog planiranja.
O ovome smo razgovarali sa Ilonom Varnju, članicom Opštinskog veća zaduženoj za kulturu i obrazovanje.
Ima li opština strategiju razvoja kulture? Pre nekoliko godina je više intelektualaca izrazilo stav da ima potrebe za njom.
– Strategija se nekad zvala srednjoročnim planom, strategija je izraz koji je trenutno u modi. U Vojvodini, po slovu zakona, svaka opština mora da ima strategiju razvoja kulture. Pošto smo mi opština u kojoj treba uzeti u obzir i uputstva i predloge Nacionalnog saveta Mađara, očekivali smo i od prethodnog saziva NSM-a donošenje strategije razvoja kulture, ali je to kasnilo.
Ako bude lokalne strategije, da li će ona biti u skladu sa strategijom razvoja kulture NSM-a? Kako ocenjujete strategiju razvoja kulture NSM-a?
– Strategija razvoja kulture NSM-a je gotova, samo što nije bila na javnoj raspravi, odnosno bila je predstavljena u Somboru, Zrenjaninu i još jednom gradu u Banatu, a na kraju je predstavljena u Kanjiži. Izostalo je, nažalost, Potisje, zatim Novi Sad i Bačka Topola. Na ovim skupovima nije bilo javne rasprave, već smo samo čuli predstavljanja dokumenata. Ne znam šta da dodam ovome. Pošto su Strategiju prihvatili, trudićemo se da joj se prilagodimo. Smatramo da su ideje sadržane u Strategiji većinom dobre. Meni se najviše sviđa to što će se dešavati popis javnih institucija, odnosno kulturnog nasleđa, jer smatram da bez negovanja prošlosti i njenog poznavanja ne možemo gledati u budućnost. Veoma je mnogo fraza u toj Strategiji i bilo bi dobro dati potpunu, objektivnu sliku. Druga stvar je to što pominju decentralizaciju, a u stvari NSM sprovodi centralizaciju, to jest to se može iščitati iz Strategije razvoja kulture. U svakom slučaju, potrebno je da donesemo strategiju naše opštine. Tu postoji kašnjenje, ali su za nju potrebne i zamisli institucija. Zapravo svake godine usvajamo strategiju razvoja kulture pojedinih institucija, unapred na godinu-dve dana. Skupština opštine usvaja ove planove za pojedine institucije, ali se nakon toga ne kontroliše šta se od svega toga ostvarilo. Tu bih pre svega pomenula strategiju Gradskog pozorišta u kojoj je vrlo lepo predviđeno da se mesečno igraju mađarske i srpske predstave, ali to, nažalost, nije ostvareno.
Priča se i o poluprofesionalnom glumačkom ansamblu.
– Mađarska koalicija je 2008. predvidela plan razvoja po kojem bi se u Bečeju stvorila poluprofesionalna mađarska pozorišna grupa. Tu je bilo i obećanja prema glumačkom bračnom paru koji živi u Mađarskoj, oni su i pokazali svoj talenat i stručnost, ali se to posle izjalovilo. Bilo bi dobro ispuniti to obećanje, jer postoji velika potreba za glumcima na mađarskom jeziku, i to je nekako izostalo iz tog programa Mađarske koalicije.
Kako u Bečeju funkcioniše „kulturna politika”? Postoji KMV, Majske igre i to je to? Ili postoji neki pravac?
– U Bečeju se tzv. kulturna politika može definisati preko sledeće četiri institucije: Gradsko pozorište, s plesnom grupom Đido, Narodna biblioteka, Gradski muzej i Kulturno društvo „Petefi”. Tradicionalne manifestacije su Takmičenje srednjoškolaca u oblasti kulture (KMV), vojvođansko polufinale takmičenja Naš dragi maternji jezik (Édes anyanyelvünk), koje smo organizovali po petnaesti put, Majske igre koje su izgubile na težini, jer nisu ono što su bile, i priredbe koje su vezane za praznike i jubileje, jubileji Sečenjija, Bartoka i Lista, tj. manifestacije koje se u kulturnu politiku uključuju u onim godinama kada su te godišnjice. Kulturnu politiku čine i sprovode te institucije, po svom nahođenju. Istakla bih aktivnosti Kulturnog društva „Petefi” i Narodne biblioteke usmerene na zadovoljavanje potreba stanovništva koje govori mađarski jezik. Ne prođe nikad ni sedmica, a da u tim institucijama ne bude neko dešavanje.
Izostao je Arhiv iz nabrajanja…
– Bečejski arhiv je ispostava senćanskog i malo se maćehinski odnose prema obradi bečejskog materijala, premda saradnici, mislim, imaju stručna znanja. Tu treba da pomenem i činjenicu da u Bečeju jako nedostaje lokalni istoričar. Pored toga, treba napomenuti da u Gradskom muzeju, kojeg je Nacionalni savet Mađara proglasio za instituciju od posebnog značaja, radi samo jedan saradnik koji zna mađarski jezik. Ako bismo pored te osobe zaposlili i jednog lokalnog istoričara i muzejskog pedagoga, a tu je jako lep primer muzeja u Bačkoj Topoli, gde radi i muzejski pedagog, onda bi sasvim sigurno bila obrađena i prošlost Bečeja. Zato bi bio potreban i lokalni istoričar koji bi se stvarno bavio pisanjem, izdavanjem radova i istraživanjem.
Publika nije zainteresovana za sva dešavanja.
– Imamo problema sa organizovanim privlačenjem publike, to tek treba da se desi. Publike nema u velikom broju na jako važnim događajima poput predavanja Ferenca Gerebena na temu čitanja, gostovanja umetnika iz Čongrada, predavanja Ferenca Maka na kojima se može čuti i ponešto o lokalnoj istoriji, koncerta rođene Bečejke, Vere Vitkai-Kovač, celodnevne manifestacije povodom jubileja Karolja Tana, otkrivanja spomen table Imrea Borija, celodnevne svečanosti u znak sećanja na sinagogu i na jevrejsku školu, proslave u vezi kantora Mezeija ili pak dvodnevne manifestacije Mađarskog zdravstvenog društva u Bečeju i bečejsku manifestaciju Međunarodne konferencije o istoriji sporta. Puno je ljudi na plesnim priredbama na kojima nastupaju bečejska deca. Treba i to videti! Nadam se da će i Kulturno društvo „Petefi” biti voljan da organizuje još više predavanja edukativnog karaktera ili da privlači publiku ili da organizuje akreditovane kurseve poput onih što su upravo u toku, ili to što mali glumci sarađuju sa čongradskim… Ima bezbroj manifestacija, dešavanja na koje naši građani različitih interesovanja mogu da odu, a i odlaze. Možda bi trebalo u većem broju… Ovo začaurivanje nije samo bečejski problem. Nedostaje život u zajednici, ljudi nemaju želju za tim ili ih ne umemo pokrenuti. To je ogroman nedostatak. A ni reklamiranje ovih dešavanja nije na potrebnom nivou.
Zašto su u Gradskom pozorištu srpski, a u Kulturnom društvu „Petefi” mađarski događaji? Da li je to tako dobro?
– To su te dve institucije postavile na taj način. Gradsko pozorište jeste otvoreno za raznovrsna dešavanja, tamo se zbiva Umetničko takmičenje srednjoškolaca (KMV) i Festival školskih pozorišta, a ima i izložbi na kojima se mogu videti i dela mađarskih autora. I tu treba da se istakne i pohvali rad Gabriele Sel. Kada bi svi u Pozorištu radili poput nje, problema ne bi bilo. „Petefi” obuhvata bečejske Mađare ali se ni „Petefi” nije ogradio, evo, na primer, svake godine organizuje dvojezični program za Dan tolerancije.
Možemo li govoriti o multikulturalnosti ili interkulturalnosti?
– Multikulturalnost ne znači da stalno treba da organizujemo dvojezične programe, nego da se po mogućstvu trudimo da jedni druge upoznamo i poštujemo kulturu drugih. Može se i u sklopu predstave/ predavanja na srpskom jeziku predstaviti poneki segment mađarske kulture, i obrnuto. Interkulturalizam je potreban ukoliko je u službi kulture. Ali je meni jako čudan, a ne znam koliko je ovom ovde mesto, način na koji se maturanti svakog juna opraštaju od škole, kada ovamo dovedu duvače iz Guče. To nikad nije bila kulturna tradicija ove zajednice, dakle to nije poštovanje sopstvene kulture, nego uvozimo nešto što nije karakteristično za nas. Nije bilo karakteristično ni za ovdašnju srpsku, ni za mađarsku zajednicu. Trebalo bi obratiti pažnju na to, ali izgleda da je to zadovoljavanje petparačke literature, oskudne literature i oskudne kulture.
Robert Ric
Strategija razvoja kulture Nacionalnog saveta Mađara 2012-2018.
Dve bečejske kulturne institucije od posebnog značaja
Nacionalni savet Mađara (NSM) se u svom dokumentu pod nazivom Strategija razvoja kulture Mađara u Vojvodini 2012-2018. ne bavi baš mnogo interkulturalnošću. U uvodu Strategije se može pročitati tek ovo: „Pri izradi strategije treba da se uzmu dva faktora koja deluju zajednički i jednovremeno: kultura vojvođanskih Mađara je istovremeno deo univerzalne mađarske, nacionalne kulture i istovremeno je i kultura suživota – u neprekidnom je kontaktu, treba da bude u neprekidnom kontaktu sa većinskom kulturom. Strategija razvoja kulture Mađara u Vojvodini ima nameru da ostvari organsku pripadnost univerzalnoj mađarskoj kulturi na svim poljima života – uključujući i versku kulturu – a pri tome uzima u obzir i prelaznost između kultura, međusobne uticaje i činjenicu koja iz njih potiče, a to je da i kultura zajednice ima inicijativu, da zrači, i da u tom smislu i kao subkultura ima povratni uticaj na većinsku kulturu, da postoji preslušavanje između njih, a istovremeno, po brojnim kriterijumima – kadrovi, normativna budžetska podrška amaterskim aktivnostima, podrška projektima – u nepovoljnijem je položaju.
Uzimajući u obzir ovu dvostruku određenost, Strategija razvoja kulture Mađara u Vojvodini treba naglašeno da uzme u obzir brisanje paralelizma u smislu izgradnje institucija i definisanja aktivnosti, sudaranje i mešanje aktivnosti. Istovremeno, potrebno je prebroditi i minimizovati nedostatke koji utiču na kulturne aktivnosti nacionalne zajednice, i to odlučnim političkim, stručnim i stručno-političkim ostvarivanjem interesa: kultura Mađara u Vojvodini je organski deo kulturnog prostora Srbije, od malih sredina do pokrajinskog nivoa. Ovaj kulturni suživot treba da se ostvari i u srazmernosti državne – od lokalnih samouprava, do pokrajine i republike – materijalne pomoći.”
Bečejske konotacije Strategije
U Strategiji su se među ustanova od posebnog značaja našle i dve bečejske: Gradski muzej i Narodna biblioteka – mađarski fond knjiga 39.779 (41,24%).
U slučaju Narodne biblioteke, NSM ima želju da koristi suosnivačka prava (osnivač biblioteke je lokalna samouprava).
NSM ima pravo na to, jer se, kaže se u Strategiji, Zakon o nacionalnim savetima u delu o upravljanju institucijama kulture govori o tome da „u ustanovama kulture čiji je osnivač republika, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, za koje nacionalni savet utvrdi da su od posebnog značaja za očuvanje identiteta nacionalne manjine, nacionalni savet: 1) imenuje jednog člana upravnog odbora ustanove; 2) daje mišljenje o predloženim članovima upravnog odbora ustanove; 3) daje mišljenje u postupku izbora direktora ustanove”.
U Strategiji se nadalje govori o tome da je jedan od osnovnih stubova dugoročne kulturne izgradnje mađarske zajednice u Vojvodini potpuni popis kulturnog nasleđa, njegovo efikasno čuvanje i uzimanje u posed od strane zajednice. Deo ovog procesa je definisanje onih kulturnih institucija koje su nezaobilazne u pogledu čuvanja kulturnog nasleđa.
Direktno i indirektno učešće u upravljanju ovih institucija, praćenju njihovog rada i razvijanju omogućava proces čiji je rezultat uzimanje u posed nasleđa, predavanje znanja o nasleđu i njegovo predstavljanje sa mađarskom zajednicom u Vojvodini, kao i ostalih mađarskih zajednica, kao i sa drugim nacionalnim zajednicama koje žive s nama i naravno s većinom – stoji u Strategiji.
Mađarska zajednica u Vojvodini koja je organski deo, kreator i stvaralac nasleđa vojvođanskog kulturnog prostora, u cilju čuvanja i razvoja svog identiteta može da donese odluku ne samo o posebnom značaju, već i na direktnije načine može da uzme učešće u životu kulturnih institucija koje su od posebnog značaja za nju, u njihovom razvoju, u pomoći pravcima delovanja, i to preuzimanjem (su)osnivačkih prava – piše u Strategiji.
NSM je na svojoj sednici 16. maja 2011. doneo odluku o inicijativi za preuzimanje delimičnih (50%) osnivačkih prava u 13 kulturnih institucija. U svakom od tih slučajeva je osnov za inicijativu mogao biti i jeste bio to što je institucija od posebnog značaja, ali je u slučaju pojedinih institucija odluku učvršćivala i činjenica da je osnovna delatnost institucije održavanje i razvoj kulture mađarske nacionalne zajednice.
Kriterijum na osnovu kog je odluka doneta je u slučaju biblioteka bio to da je fond knjiga natpolovičnom većinom na mađarskom jeziku i/ili da je aktivnost biblioteke u najvećoj ili velikoj meri vezana za razvoj i predstavljanje vrednosti mađarske kulture.
U slučaju muzeja je kriterijum bio da se više od 60% njegovog fonda može povezati s mađarskom zajednicom. U slučaju dve institucije je kriterijum bio vršenje javnih kulturnih i obrazovno-kulturnih aktivnosti, aktivnosti na mađarskom jeziku i u mađarskom duhu.
U Zakonu o nacionalnim savetima, u delu koji se odnosi na osnivačka prava u kulturi, u članu 16. stoji da „nacionalni savet može, u skladu sa zakonom, osnivati ustanove kulture radi očuvanja, unapređenja i razvoja kulturne posebnosti i očuvanja nacionalnog identiteta nacionalne manjine i vršiti prava i obaveze osnivača. Ustanove iz stava 1. ovog člana nacionalni savet osniva samostalno ili zajedno sa Republikom, autonomnom pokrajinom, jedinicom lokalne samouprave ili drugim pravnim licem, u skladu sa zakonom. Republika, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave kao osnivači ustanova iz stava 1. ovog člana mogu u celini ili delimično preneti osnivačka prava na nacionalni savet” – stoji dalje u kulturnoj strategiji NSM-a.
Nakon odluke nacionalnog saveta, osnivač utvrđuje prenos osnivačkih prava sopstvenom odlukom (u slučaju posebnog značaja treba da je potvrdi u statutu institucije u roku od 30 dana nakon preuzimanja obaveštenja), a zatim zaključuje ugovor sa nacionalnim savetom o prenošenju osnivačkih prava u celosti ili delimično. Ugovor sadrži međusobna prava i obaveze strana potpisnica.
Strategija razvoja kulture je u spomenike kulture od posebnog značaja uvrstila bečejsku prevodnicu, „Šlajz” na Velikom bačkom kanalu, značajnim lokalitetom je proglasila Pogaču, na spisku spomenika kulture je i crkva Sv. Antuna Padovanskog i rodna kuća braće Tan.
Što se kulture tiče, u Strategiji se pominje Mađarsko kulturno društvo „Petefi Šandor” iz Bečeja, a među manifestacijama od posebnog značaja je i Umetničko takmičenje srednjoškolaca (KMV), kao i manifestacija MKD „Petefi Šandor” pod nazivom Svetski dan plesne umetnosti itd.
U Strategiji se, naravno nalaze, i strategijski ciljevi, vrednosni principi i prioriteti koje je odredio NSM. Strategija se može pronaći na veb-stranici NSM-a, i sastoji se iz 8 delova: Uvod; Kultura Mađara u Vojvodini – nacionalni identitet zajednice i manjinski identitet; Situacija-tendencije; Strategijski ciljevi, vrednosni principi i prioriteti; (Nove) institucije i programi za ostvarivanje strategijskih ciljeva i prioriteta; Teritorijalna podela strategijskih ciljeva; Strategijski ciljevi podeljeni po institucijama; Kulturna mreža – pravac delovanja i ciljevi.
Autori
Odgovorna urednica Strategije razvoja kulture Mađara u Vojvodini je Ildiko Lovaš, savetnica za kulturu NSM-a. Osnovu strategije čini s jedne strane istraživanje sociologa Jenea Barlaija koje je naručio NSM i koje obuhvata više od 140.000 jedinica i bavi se kako amaterskim, tako i profesionalnim institucijama kulture i aktivnostima, a s druge strane delimične strategije čiji su autori stručnjaci iz kulturnog života Mađara u Vojvodini. Autori Strategije, od otprilike 270 strana, su: Valeria Agošton Pribila, Jene Barlai, Valeria Devavari Besedeš, Ištvan Fodor, Jene Hajnal, Ištvan Hulo, Ildiko Lovaš, Gabriela Lovas Kajdoči, Đula Mirnič, Edvard Molnar, Ferenc Nemet, Olga Ninkov K., Agneš Ozer, Arpad Pap, Eva Narai Penovac, Judit Rafai, Peter Ric, Zoltan Šifliš, Balaž Sič, Andraš Urban i Laslo Vanger.
B.M.
Anketa
Važno je da se analizira i predstavi stanje u kulturi
Bečejski mozaik je objavio već nekoliko dodataka u kojima se bavio mađarskom kulturom u Bečeju. U poslednjem dodatku, objavljenom u oktobru 2011, bavili smo se pitanjem da li manjine stvarno igraju i pevaju, ili se bave i nečim drugim. Nakon objavljivanja tog dodatka razgovarali smo sa 80 građana mađarske nacionalnosti o tome da li štampa treba da se bavi ovakvim i sličnim temama? Zanimalo nas je pre svega kako čitaoci reaguju na tematske dodatke poput pominjanih i da li smatraju potrebnim da se bavimo lokalnim (bečejskim) mađarskim kulturnim životom.
Većina učesnika ankete, 56 odsto, čitala je naše kulturne dodatke, ili bar poneke od njih, 18% ih nije čitalo, a 26% se nije izjasnilo, već je reklo svoje uopšteno mišljenje o tekstovima s kulturnom tematikom. 99 odsto ispitanika je potvrdno odgovorilo na pitanje da li štampa treba da se bavi lokalnim (bečejskim) mađarskim kulturnim životom, a samo jedan odsto je odgovorio da umesto toga treba da se fokusiramo na organizaciju kulturnog života.
Zbog ograničenog prostora ćemo objaviti samo četrdesetak odgovora.
Kornel Horak: Nekad nabasam na veoma interesantne stvari u dodacima. Po meni je dobro što postoje!
Margarita Berček: Pročitala sam sve dodatke i čim sam mogla, skinula ih i sa interneta. Da, smatram da su ovakve teme važne, sviđa mi se što se u Mozaiku sve teme obrađuju iz više aspekata, a ne izricanjem subjektivnog mišljenja. Kultura u Bečeju je uopšteno rečeno malo (ili izrazito) u zapećku. Treba, da!
Arnold Rokuš: Čitao sam dodatak i smatram ga savršenim. Mislim da je svaki napor u cilju održanja naših nacionalnih vrednosti izuzetno bitan, pa je tako važno i da se analizira i predstavlja stanje kulture. Naša zemlja „ne postoji” od doba (kralja) Maćaša, nestala je i mađarska nacija, pre bi se moglo govoriti o mađarskom narodu. Međutim, kulturu još imamo i to je ono što otkriva ko smo mi zapravo, to je ono što nam ne mogu oduzeti. Opstanku naše kulture u određenoj meri doprinosi i ovaj dodatak, pa u svakom slučaju smatram izuzetno bitnim da se temeljitije bavite lokalnom kulturom, ili da se bavi bilo ko u bilo kojoj formi.
Zoltan Čapo: Po meni se mora time baviti! Treba da negujemo mađarski nacionalni identitet, mada neću da ulazim u to koliko to zanima poneke.
Izabela Kančar: Da vam pravo kažem, do sada nisam baš ni čitala Bečejski mozaik. Naravno da smatram da su takvi dodaci potrebni i po meni se treba baviti lokalnom mađarskom kulturom i njenim položajem.
Čila Mešter-Kuti: Da, čitam dodatke Mozaika. Mada sam u poslednje vreme posustala, nisam ih baš zagledala! Mene zanima, prepričavam ih onima koji ne čitaju. Svima govorim da ako već ne kupuju Mozaik, da ga bar čitaju na internetu, brz je i mnogo toga se iz njega može saznati. Mislim da treba da se bavimo mađarskom kulturom! Volim da pratim školske priredbe i akcije, a i druga kulturna dešavanja.
Melita Forgač: Potrebno je baviti se kulturnim životom. Nisam baš u toku u pogledu bečejskog… Ne kupujemo Bečejski mozaik ili ga kupujemo retko, ali bih rado skoknula čak i do pozorišta, ako bi bilo reči o tome.
Erika Kiš: Nažalost, ne čitam Mozaik, ali se vi bavite tom temom.
Sabina Šaš: Ja još nisam čitala o tome, ali mislim da se treba baviti time. Bečejci moraju da poznaju lokalne kulture da bi posle mogli da ih neguju i predaju dalje. A bilo bi važno i za one koje ova tema podrobnije interesuje da u novinama od drugih sazna odgovore na davno postavljena pitanja.
Marija Dorogi: Naravno da treba. I bila bih srećna kad bi se bilo u biblioteci, bilo u kulturnom centru organizovalo više predstava itd.
Andraš Serda: Ne čitam štampane medije! A inače bi ove stvari mogle da budu jako dobri dokumenti jednog vremena, ako bi realno, a ne filtrirano dokumentovali kulturni ukus naše publike.
Tinde Friš: Naravno da je to potrebno. Smatram bitnim da se ljudi informišu i ovakvim dodacima. Ja najčešće pročitam i takve tekstove, jer je po meni važno da se bavimo našom kulturom, da je negujemo.
Ildiko Galfi: Naravno da se treba baviti položajem lokalne mađarske kulture!
Agi Čonka: Ne čitam bečejski list, ali se kulturom svakako treba baviti, jer je bez nje tako siromašna duša.
Edina Harangozo: Pošto sam retko u Bečeju, i Bečejski mozaik retko čitam. Po meni jeste bitno predstavljanje kulturnih dešavanja i svakako treba da se bavimo njenim položajem. Smatram da je važno da do ljudi dopre ono što se dešava. Kultura je i kohezivni faktor i što više ljudi privučemo, tim bolje. Stoga smatram dobrom idejom objavljivanje ovakvih dodataka.
Dijana Peter: Da, smatram da su bitni dodaci s ovom temom.
Čaba Andruško: Naravno da se treba baviti tim stvarima. Ali mislim da bi bilo potrebno proširenje da jezgro kulturnog života ne čine samo već poznati sadržaji. Ali tome se ne možemo nadati sve dok samo nekoliko ljudi odlučuje po tom pitanju, ne pitajući za čim bi bilo potrebe. To je generacijski zavisno, ali se može rešiti.
Kristina Erdeg: Iskreno, ne čitam baš puno novine. Vesti za koje sam zainteresovana, pogledam na televiziji ili pronalazim na internetu. Pošto i nisam baš čitala te dodatke i ne znam da odgovorim na pitanje kako ih ocenjujem i da li ih smatram potrebnim. Ali svakako smatram važnim da se bavite/ bavimo lokalnom mađarskom kulturom!
Gabriela Šinkovič: Po meni je potrebno i dobro je ako i pišu o tome!
Edit Bartuc: Naravno da se treba time baviti, samo napred! Čitam Bečejski mozaik i imam jedno pitanje: Zašto nema mađarskih tekstova na veb-stranici? Ili ja nisam videla dobro? (Ima ih; primedba novinara)
Gabriela Potrebić Težer: Čitala sam, čitam, jer smo pretplatnici! Baš su me iznenadile neke informacije u poslednjem broju. Konkretno: nisam ni znala za postojanje pojedinih omladinskih udruženja, organizacija, i čime se bave. Veoma je pohvalno što se sve to pojavilo ovako sažeto. Manje sam zainteresovana za izdanja s političkom tematikom, ali sigurno i takva izdanja imaju svoju publiku.
Andrea Karoji: Činjenica je da nisam čitala sve dodatke, ali smatram važnim to da se kulturom uopšte i bavimo, jer se, nažalost, ovoj temi danas posvećuje sve manje pažnje i sve manje se smatra/ smatramo potrebnim da uopšte govorimo o njoj. U svakom slučaju, ja podržavam sve što je vezano za ovu temu.
Arpad Sič: Pomenuta izdanja čitao nisam, ali se po meni treba baviti bečejskom mađarskom kulturom!
Atila Kovač: Položajem kulture (bi) se naravno treba(lo) baviti, nekako bi trebalo dati do znanja ljudima kad se, gde i šta dešava, bolje da se to javno kaže, nego da bude: da li si čuo i ko je šta rekao? Činjenica je da, nažalost, ne čitam Mozaik… Znam za jako malo bečejskih dešavanja, informišem se putem Radija Novi Sad ili eventualno iz mesečnog dodatka lista „7 Nap”, ali to nije to. Ne mislim samo na folklor, ima i drugih sekcija.
Eržebet Šofro: Pa, naravno da treba! Već odavno je trebalo! Ako se već i tako mala sela kao što je Torda bave ovakvim stvarima, a njihov list čitaju čak i Mađari u Australiji… Mislim da bismo mi, slikari amateri, mogli da budemo jedna tema. Bili smo aktivni tokom cele godine, svakog vikenda smo išli na dane slikanja. Zvali su nas i na mnoge interesantne proslave, imali smo i izložbe. U mnogim etno kućama smo slikali stare stvari i ravničarske pejzaže, predmete itd. Pojedina dešavanja bi trebala da se ilustruju boljim radovima.
Hajnalka Deisinger Ferenc: Nažalost, list čitam uglavnom kada sadrži ono što me se direktno tiče (npr. tekstovi o mojim učenicima), pa su mi tako nepoznati i pomenuti dodaci. Smatram važnim da se u malom gradu, kao što je i Bečej, održavaju manifestacije koje će od stanovništva napraviti zajednicu i da listovi pišu o tim manifestacijama. Drugo je pitanje, na koji bi način trebalo razvejati ravnodušnost koja je tako karakteristična za širu populaciju, a ispoljava se i u odnosu na kulturu… Jedna zajednica može da živi „kulturni život” samo ako postoji izbalansirano na nivou iznad egzistencijalnog minimuma.
Ferenc Feher: Da. Treba se time baviti, o svakom takvom dešavanju treba pisati i treba ga ocenjivati!
Vilmoš Karačonji: Kulturom se svako treba baviti. Nisam baš puno čitao o ovoj temi, ali kao da se sećam nečega. Jer novine jedva i da kupujem. Bar vidimo ko su oni koji prave kulturni život u Bečeju.
Boglarka Kobrehel Andruško: Smatram da u Bečeju baš nedostaje kulture, bez obzira na to da li je ona mađarska ili srpska. Dobro bi bilo da se malo organizuje i nešto što nisu manifestacije s nacionalnim predznakom, na primer projekcije filmova (pošto bioskopa nema), zatim muzička dešavanja, pozorišne manifestacije. Mogla bi biti raznovrsna predavanja s učešćem pravih stručnjaka, a ne da se pojavljuju lokalne sveznalice, koji su šamani i travari u jednom. Evo, sećam se kada je predavanje držao dr Endre Ceicel. Bilo bi stvarno dobro ako bi se, na primer, mesečno izdavala sveščica koja bi sadržavala najave lokalnih dešavanja.
Atila Tripolski: Iskreno, nisam čitao dodatak, jer ne čitam novine, kao ni većina mladih. Mislim da se treba time baviti, ali bi po meni bilo bolje da se izradi opšta veb-stranica, koja bi skupila bečejska dešavanja, jer ja dnevno 4-5 sati visim na internetu, i tamo nalazim ono što me zanima. Bečej nema veb-portal na mađarskom jeziku, i to mi veoma nedostaje, jer kad hoću da saznam šta se dešava, moram da pogledam 4-5 veb-stranica. Ali ne govorim samo o dešavanjima, nego i o događajima vezanim za kulturu, ali u svakom slučaju kažem da treba toga da bude i u novinama.
Lenke Dostan: Bečejski mozaik ne čitam godinama, to jest ne čitam nijedan lokalni list. Ono što me zanima od tekstova u Mozaiku, pročitam na internetu. Samim tim, nisam ni znala da su objavljeni dodaci ovakvog karaktera. Inače, smatram da se novinari i mi, čitaoci, bavimo ovakvim temama. Ali nemojte da tema bude isključivo mađarska kultura u Bečeju, nego i petrovoselska (pošto gradištanska ne postoji). Pošto dodatke nisam čitala, ne znam da li ste se bavili petrovoselskom. Mene bi konkretno zanimala bačkogradištanska, kada bi je bilo.
Ana Zedi: Nisam ih čitala, ali tvrdim da se treba baviti time, jer mi, koji živimo kao manjina nemamo onoliko mogućnosti za kulturnim uzdizanjem na mađarskom jeziku, koliko ih imaju oni koji žive u matičnoj državi.
Žombor Česak: Ponekad pročitam nekoliko tekstova od onih koji su na netu, one na koje naletim. Naravno da se treba baviti time, jer Bečej ima čime da se ponosi, a i odgovorne osobe (i) na kulturnom nivou.
Balaž Česak: Smatram da bi se time stalno trebalo baviti, govoriti o tome, reklamirati, naglašavati da i među decom i među roditeljima bude popularno ono što činimo u „Petefiju”. Od kulturnog viška glava ne boli, kao ni od sportskog.
Balaž Serda: Istina je to da ih nisam čitao, pa zato i ne mogu da imam neko mišljenje o njima, barem ne na konkretnom nivou. Mislim da se kulturom treba baviti, mada ne treba svi direktno da se bave njome. Ona treba da dospe do svakoga i za obavljanje tog zadatka su najbolji mediji, npr. neke novine. Ako će na taj način kultura i svest o njenom položaju dospeti do, recimo, samo svakog trećeg čoveka, i ako se on zainteresuje barem toliko da i dalje ima želju da bude informisan, onda se to već može nazvati uspehom. Zato mislim da su ovakvi dodaci potrebni.
Piroška Tot Kaša: Videla sam samo jedan dodatak. Mislim da su dodaci potrebni radi opšte informisanosti.
Silvija Batori: Činjenica je da Bečejski mozaik čitam jako retko (godišnje 4-5 puta), ali se onda zadržim na kulturi, pre svega zato što u poslednje vreme, nažalost, ne mogu aktivno da doprinosim i da se bavim razvojem mađarske kulture u Bečeju! Potrebno je baviti se ovom temom, mnogo jače i „glasnije”, ako može. Nažalost, ljudi ni dan-danas ne dobijaju na vreme informacije o mnogim događajima.
Tibor Čizmar: Naravno da smatram potrebnim ovakve dodatke. Nažalost, nisam čitao dosadašnje. Važno je baviti se ovdašnjom mađarskom kulturom, ne sme se dozvoliti da kultura naših predaka padne u zaborav.
Livia Židai: Da. Veoma se treba time baviti. Jer put kojim smo krenuli je jako loš put, i ovaj put kraja nema.
Lea Peter: Po meni je važno da se ljudi bave kulturom, da se obaveštavaju o kulturnom životu i da učestvuju u njemu, jer osim što je to bitno sa aspekta kulture, kulturni život spaja ljude unutar neke zajednice.
Eva Rab Virag: Nisam ih čitala, ali mislim da je u opštini Bečej kulturni život tolikog obima i na tom nivou da ima smisla baviti se time i da se time i treba baviti. Ponavljam, ne mislim ja samo na Bečej, već i na Bačko Petrovo Selo. Barem jednom mesečno. Tema bi bilo sigurno.
Beata Gilvazi: Bečejskom kulturom se svakako treba baviti. Ja ne mogu da zauzmem stav tamo gde treba da se govori o razlikama: Mađar, Srbin, katolik, pravoslavac… sve to još više razdvaja čovečanstvo. Pošto retko čitam novine, sad ne mogu da dam relevantan sud o dodatku. Preselila sam se u Sentu i tu vidim nešto drugo na planu kulture. U Bečeju okruženje nije homogeno, a intenzivno je upropašćavanje na planu ekonomije. Teško je izgraditi jedinstveni kulturni prostor, a ja ne volim razdvajanja, ako nemamo zajedničke tačke s drugom stranom. Evo, na primer, smatram Gradski hor, čiji sam član, važnim kulturnim okruženjem sa aspekta multikulturalizma i interkulturalizma. Ako u heterogenom okruženju postoji talas koji je više interkulturalan, nego multikulturalan, onda možemo da govorimo o miroljubivoj saradnji. Trenutno imam osećaj da je društvance malo podeljeno. Dakle, treba se baviti mađarskom kulturom, ali po meni isključivo tako da ona s vremena na vreme pokaže i tačke kreativnog susretanja sa sasvim drugačijim ovde postojećim kulturama. U svim ljudima, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost, ima zajedničkih tačaka koje ih spajaju i zahvaljujući kojima možemo međusobno da se pomažemo u jednom svetu čiji su temelji sve rovitiji. Trebalo bi da ponovo oživimo i negujemo večne vrednosti, nezavisne od svega, i da neprestano učimo jedni od drugih. To je ono što je za mene razvoj kulture, zbog čega ima smisla baviti se ovom stvari.
Erer
O kulturi
Prevazići razdvajanja
Nije neophodno, ali vredi obratiti pažnju na knjigu „Druga obala – ogledi o zlu kulture i kulturi iskupljenja“ Slobodana Beljanskog. Slede citati o kojima bi trebalo veoma temeljito razmišljati.
„Jedni su kulturom nazivali sticanje sposobnosti da se potčine ili unište pogrešne prirodne sklonosti, ponete iz doba pre buđenja uma. Drugi su smatrali da se kultura može jednostavno opisati kao ono što život čini vrednim življenja. Treći su kulturi pripisivali neposrednu i instinktivnu vezu sa suštinama, vezu koju razum nije u stanju da izrazi tako dobro kao što to čine osećanja, volja i podsvest. Katkada je ovakav pristup podrazumevao i mističnu nadgradnju u procesu interiorizacije spoljašnjih zabrana i prinudnih odricanja proisteklih iz represivne civilizacije, procesu koji nam donosi slobodu tek kada naše odricanje postane dobrovoljno.“
„U ime kulture, i u okviru nje, činilo se i čini zlo. O tome pišu teoretičari koji korene zla nalaze, između ostalog, i u kulturi, ili se bave nekom od izdvojenih oblasti društvene akcije, kao što je ’politička kultura mržnje’. S pravom se ukazuje da je u poslednjih deset godina kod nas u ime kulture učinjeno više zla nego dobrih stvari i da se pozivanje na kulturu pokazalo daleko efikasnijim u opravdavanju mržnje i rata, nego u postizanju tolerancije i mira.“
„Pri tom, vrednovanje neke kulture kao ’dobre’ ili ’loše’ ne potiče samo od naknadnih prosuditelja ili pripadnika drugih kultura, nego i od onih aktivnih sudionika koji, uprkos prinudi kulture koja pokušava da ih genetski predodredi i apsorbuje, nisu izgubili sposobnost da iz nje iskorače, da joj se suprotstave i podvrgnu je kritici.“
„Gadamer je kulturni identitet Evrope prepoznao u višejezičnosti, kao spoljašnjoj pretpostavci za uvažavanje drugih, i u razlikovanju filozofije, religije, nauke i umetnosti, kao unutrašnjoj komponenti koja je formirala grčko-hrišćansko kulturno jedinstvo Zapada, sa docnijim razdvajanjem po liniji verskog raskola na Istočno i Zapadno carstvo, ali i sa ekumenskim pokretom kao svojevrsnim obeležjem kulturnog jedinstva i potencijalom za prevazilaženje ovog razdvajanja.“
(Slobodan Beljanski: Druga obala – Ogledi o zlu kulture i kulturi iskupljenja, Peščanik, 2011)
Objavljivanje dodatka omogućilo je Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog društva
