U subotu, 15. februara, na bečejskim daskama koje život znače nastupile su popularne „Kursadžije“. Komičari sa ružičaste televizije gostovali su u organizaciji SNS-a, u sklopu predizborne kampanje, te se ulaz nije plaćao. Pet dana pre nego što su „Kursadžije“ zatresle binu, oglasili su se glumci amateri i volonteri Gradskog pozorišta otvorenim pismom pozorišnoj upravi.
„Poslednja dva festivala na kojima smo učestvovali su Olimpijada kulture u Beogradu i Festival omladinskih scena u Beloj Palanci – na oba festivala smo dobili nagrade za najbolju predstavu, najbolju mušku i najbolju žensku ulogu. Da bismo mogli da učestvujemo na ovim festivalima, sredstva nam je dodelio Pokrajinski sekretarijat za sport i omladinu AP Vojvodine. Nažalost, nismo uspevali da iskoristimo prilike i odazovemo se na brojne pozive koje smo imali, ali jedini problem je bio u tome što nismo imali sredstva ni za putovanje, a kamoli za nešto više. Pored glumljenja u predstavama, učestvujemo i u produkciji tih predstava. Mi sviramo, pevamo i organizujemo koncerte. Trudimo se na svaki način da promovišemo kulturu! Sada nailazimo na situaciju da su lokalne vlasti odlučile da se dodvore širokim narodnim masama dovođenjem grupacije pod nazivom ’Kursadžije’ u naš grad, a u cilju osvajanja još kojeg jeftinog političkog poena pred izbore“, stoji između ostalog u njihovom proglasu uz insistiranje da „Kursadžijama“ nipošto nije mesto u pozorištu.
Direktorov gaf
Iako pismo nije „besno“ kako su u senzacionalističkom duhu preneli mnogi mediji, bečejski i novosadski, nema sumnje da se radi o oštrim rečima protesta u kojima, čini se, preovlađuje ipak ton razočaranosti. Povodom angažovanog pisma glumaca amatera ubrzo se oglasio direktor Gradskog pozorišta Zdravko Petrović, ističući da je stvar bespotrebno prenaglašena: „Organizacije i političke stranke imaju pravo da iznajme termin u okviru izborne kampanje, i da održe program koji njima odgovara“. Petrović je podvukao da „Kursadžije“ nemaju nikakve veze sa programom pozorišta, da dolaze u organizaciji SNS-a, odnosno da je zakup pozorišne sale plaćen stranačkim novcem, a ne sredstvima lokalne samouprave. Kada je afera dostigla kulminaciju, direktor pozorišta se oglasio i ličnim, gotovo ispovednim napisom u kome je još jednom apelovao da se stvar smiri, kao i „da ga ne razapinju po medijima“. I zaista, imajući u vidu kvalitet i kvantitet programa Gradskog pozorišta, Petrovićevo ubeđivanje javnosti u svoju pravovernost, u ispravnost „ideje kulture“ i „programske koncepcije“ koju zagovara, svakome ko je iole dobronameran potpuno je suvišno. Uostalom, u Predlogu strategije razvoja Gradskog pozorišta Bečej izravno stoji da je „sveukupno srozavanje kulturnih vrednosti dovelo do produkcije ‘pozorišnih komada’ kao što su ’Kursadžije’ i sl., a koje su opšteprihvaćene i rado se gledaju, iako, realno, njihovo mesto nije ni blizu bilo koje pozorišne sale.“
Štaviše, Petrović otvoreno kaže da je napravio gaf, što političari retko čine (da priznaju gaf, ne da ih retko čine), i da je SNS-u „neoprezno odobrio termin ne znajući da će nas pohoditi Hrvoje, Janez, Salveta“. Naravno, Petrović je mogao potom i da otkaže nastup, i otkloni svoj gaf, tim pre što tvrdi da nije znao sve o prirodi aranžmana, a i shodno stavovima iz citiranog dokumenta. To, međutim, nije učinio verovatno usled političkog oportunizma.
Amaterska pobuna
Čini se da je upravo zbog visoko podignute lestvice u pogledu kvaliteta programa i bio moguć/očekivan ovakav protest. Pre šest godina, naime, „Kursadžije“ su takođe igrale u bečejskom pozorištu, čak u redovnom programu pozorišta, bez ikakvog talasanja na ionako mirnom (da ne kažem mrtvom) moru bečejske javnosti. Jer, kada na sceni „Zlatan Dorić“, na daskama koje život znače, nastupe i jedan Darko Rundek i jedan Masimo Savić, ali i spomenuti Hrvoje, Janez i Salveta, onda se „crno na belo“ ili, pak, „belo na crno“, što već zavisi od vaše perspektive, vidi kako jedno od ta dva štrči (uostalom, iste večeri kada su nastupile „Kursadžije“ u pozorišnom klubu je priređena pank svirka). Tu je, dakle, reč o kulturnim, upravo estetičko-etičkim koncepcijama, odnosno borbi oko njih. U tom smislu je za svaku pohvalu dizanje glasa od strane bečejskih glumaca amatera, jer borba za paradigmu koja treba da prevlada u našoj kulturi još nije odlučena, kao ni pitanje koje vrednosti država treba da promoviše (setimo se naprosto Cecinog novogodišnjeg nastupa u Beogradu u režiji gradskih vlasti – nije bapsko moralisanje kada se primeti da država kao uzor promoviše osuđenog kriminalca koji je pri tom potkradao upravo državu tj. nas same).
Petrović, međutim, nije sasvim u pravu kada u svom napisu naprosto primećuje da je „Gradsko pozorište javna institucija i da svako može da iznajmi salu za predstavu, seminar, predavanje, pod uslovom da se zna ko organizuje i u koje svrhe“. Osim „Kursadžija“, naime, Srpsku naprednu stranku tokom aktuelne predizborne kampanje podržavaju i Miloš Bojanić i Miroljub Aranđelović Kemiš. Ne verujem, međutim, da bi istima Petrović dopustio da nastupe u pozorištu. Kao što jednako ne verujem da bi dopustio da spomenuta „srpska majka“ zakupi termin u pozorištu, ili nekakave striptizete, rvačice u blatu itd. Granica postoji, određuje se programskom politikom, a od prethodnih izbora LDP, odnosno Zdravko Petrović, odgovara za nju. Neka druga stranka bi, nema sumnje, zagovarala drugačiju programsku politiku. Recimo, logika bi (opravdano?) mogla biti da se „i Kurta i Murta“ dovedu u pozorište kako bi se tako zarađenim novcem finansirala upravo amaterska scena i slično (kada televizija B92 još nije postala evidentno komercijalna, potpisnik ovih redova se nadao da populističkim „tresi-mesi“ programima ona finansira serijal „Insajder“ i druge izvanredne emisije).
Takođe, iako „Kursadžije“ nisu plaćene novcem lokalne samouprave, ni njihov dolazak niti zakup termina u pozorištu, glumci amateri ipak imaju svako pravo da pitaju barem na rečima dušebrižne i lokalpatriotski raspoložene (čitaj: rasprđene) političare, u ovom slučaju SNS, zašto svoj novac „troše za sat vremena jeftinog smeha, umesto da se taj isti novac uloži u pravljenje kvalitetnih i poučnih predstava koje posle možemo igrati na desetine puta.“
Protest, međutim, iako hvale vredan, nije imao epilog. Premda se spominjalo da će protestanti radikalizovati negodovanje, da će se eventualno pojaviti u pozorištu u vreme održavanja „Kursadžija“ i dići svoj glas, ništa se nije desilo. Umesto autentičnog „no pasaran“, dobar deo polemike ostao je na nivou fejsbuškog i, uopšte, internet prepucavanja i laprdanja. Ipak, istini za volju, jedino su glumci amateri i reagovali, a neće biti da su jedino oni bili protiv nastupa „Kursadžija“ u pozorištu, i jedino oni pozvani da protestuju.
Hleba i „Kursadžija“
„Kursadžije“ su odigrale svoje u subotu, iako je, neočekivano, gledalište tek dvotrećinski bilo ispunjeno. Možda su se sa vrhom SNS-a uporedo emancipovali i njihovi glasači?! Šalu na stranu, međutim, niko od lokalnih čelnika stranke se nije pojavio. Bila je to, izgleda, isključivo zabava za puk, za podanike. Vlastodršci su za to vreme bili na nekom drugom mestu.
Ako je neko u eventualnoj nedoumici, treba reći da su „Kursadžije“ prikazale manje-više bezvrednu predstavu koja se koncepcijski protezala od simpatičnih skečeva i dosetki gdegde kadrih da izazovu osmeh, do stihova “Trči Hrvat livadicom, ja ga jurim sekiricom” (naravno, bez ikakvog objašnjenja zašto to ovaj čini – valjda naprosto zato što je ovo Srbin, a ono Hrvat!?), što je upravo gadluk, a ne povod za smehotres koji je nastao u gledalištu bečejskog pozorišta.
Da li se Zlatan Dorić, kome je posvećena scena Gradskog pozorišta, okretao u grobu zbog „Kursadžija“ – nije mi poznato. Ako jeste, onda je to verovatno činio mnogo češće nego što bi se na prvi pogled moglo očekivati. Šta reći, na primer, o „urnebesnim komedijama“ koje doduše nisu simbol prostakluka kao „Kursadžije“, ali su jednako priproste, a koje uredno posećuju lokalni snobovi-elitisti s ustima punim „kulturnog uzdizanja“, odnosno zgražavanja nad svakojakim prostaklucima oko nas. Naposletku, predstava „Šumica“ koju su pre godinu-dve postavili ti isti glumci amateri punokrvna je renesansna lakrdija sa vulgarnostima na svakom koraku.
Uostalom, „Kursadžije“ imaju jednu znatnu vrlinu – tokom medijske cenzure svega što je dopiralo sa Kosova, a i danas se retko može čuti bilo šta što nema veze sa stradanjem tamošnjeg „srpskog življa“, usudili su se da na gledanoj Pink televiziji prikažu Albanca kako se sasvim ravnopravno i najnormalnije sprda sa Srbinom.
Afera nad aferama
Da još jednom ponovim, za svaku pohvalu je pokušaj protesta i polemike glumaca amatera, uopšte stvaranje afere. To je u čitavoj stvari zapravo i najplodnije, jer u javnosti, posebno lokalnoj, polemišu prevashodno političari, te od politike obično preostane tek politikanstvo. Ono što je, međutim, na neki način još značajnije, a slabo uočljivo, jeste neophodnost da se pokušaju razumeti ljudi koji su prošle subote (možda i po prvi put) posetili pozorište. Nakon decenije pod krvavim Miloševićevim režimom, a potom i decenije pod pljačkaškim reformatorima, oni su upravo izmrcvareni i dovedeni u situaciju da sa velikom zahvalnošću primaju milostinju tj. malo razonode u subotnje veče, koliko god da ona bila prosta, da im makar neznatno ublaži nemaštinu i sivu, upravo beznadežnu svakodnevicu. Jer, za ništa bolje i ne znaju. To je, ne zaboravimo, isti onaj narod koji je bio spreman da svoje građansko dostojanstvo, svoj politički glas, razmeni za paket demokratskih kobasica i reformatorskih pašteta tokom prethodne predizborne kampanje. Jer, ništa drugo i nije imao.
Ivan Kovač