trg_fontane
Neki dižu obrve, jedne ili obe, dok drugi naprosto primaju k znanju da Savez vojvođanskih Mađara stupa u (vladajuću) koaliciju sa Srpskom naprednom strankom. Nisam iznenađen, i evropska praksa je upravo takva: manjinske stranke najčešće podržavaju vladajuću stranku računajući da će na taj način uspešnije proširivati polja manjinskih prava. Nisam, dakle, iznenađen, jer je Savez vojvođanskih Mađara u devedesetim godinama na nivou brojnih lokalnih samouprava vršio vlast u koaliciji sa Miloševićevom partijom. Kasnije, na republičkom nivou, pridružio se Đinđiću. A potom, na pokrajinskom nivou, Tadiću. Sad je Vučić perspektivni partner. U vezi sa ovom koalicijom mnogi pominju pragmatizam, međutim, početak je ipak simboličan. Odnosi Mađarske i Srbije posle 2000. godine se neprekidno poboljšavaju, danas bi se reklo da su izuzetno dobri. Političari u matičnoj zemlji i lokalni manjinski političari su optimisti, prema njihovim procenama položaj mađarske manjine u Srbiji je zadovoljavajući. Mislim da se baš u tome i kriju koreni simboličnog gesta srpskih naprednjaka. Da li je reč o pragmatizmu, videćemo tek kad bude objavljen koalicioni ugovor, naravno, ukoliko takvog ugovora uopšte bude i bilo. Odbijanje ponude bi se svakako negativno odrazilo na sada vrlo dobre odnose između vlada Viktora Orbana i Aleksandra Vučića. Ne iznenađuje ni to da je ovaj potez izazvao određena podozrenja, pa i sablazan u jednom delu mađarskog življa u Vojvodini, jer još nije (sasvim) zaboravljena radikalska prošlost sada naprednjačkih političara. Ta sećanja su još živa i bolna. Mnogi su baš u tim devedesetim godinama izgubili posao, mnogi su u to vreme bili primorani da se isele iz zemlje, a mnogi su skoro svakodnevno na vlastitoj koži osećali da su diskriminisani, da su građani nižeg reda. Naravno, do dan-danas nikome nije palo na pamet kako bi bilo moguće sve te ljude obeštetiti. Možda će pragmatična politika istupiti s nekim predlozima u tom pravcu. Treba imati u vidu, međutim, da su manjinski političari koji su bili na vlasti u većini slučajeva sasvim drugačije doživljavali ta vremena. Kad je Srpska radikalna stranka postala deo vladajuće koalicije, predsednik radikala Vojislav Šešelj se odrekao položaja potpredsednika skupštine u korist Saveza vojvođanskih Mađara, jer je smatrao da i manjine moraju učestvovati u podeli vlasti. Dakle, radikali su i tada prepuštali ponešto manjinskoj političkoj eliti. Makar jednu, kakvu-takvu, funkciju. Prosečnim građanima, međutim, nisu prepustili ništa, njih su i dalje zastrašivali. Videćemo već narednih nekoliko meseci da li se može računati na srazmernu podelu radnih mesta? Da li će zaista u višejezičkim sredinama da se ostvari pravo na upotrebu maternjeg jezika? I tako dalje. Videćemo, i to uskoro. Biće dovoljno da na šalterima na pošti, na železničkoj stanici progovorimo na maternjem jeziku, ili samo da pogledamo dvojezične table s nazivima ulica i trgova, recimo, u Novom Sadu.
(11. april 2014, Autonomija)
