trg_fontane
Prvi hrišćani nisu slavili Božić, nego samo Uskrs pošto se u Novom zavetu ne navodi kada se tačno rodio Isus. Božić se nije praznovao u prva tri veka hrišćanske ere.
Sa slavljenjem Božića počelo se u Rimu, tek u četvrtom veku. Na Nikejskom saboru, 336. godine, hrišćanska crkva je prihvatila da se Božić, kao dan rođenja Isusa Hrista, slavi 25. decembra. Posle raskola, pravoslavna crkva ga obeležava sedmog januara, po julijanskom kalendaru. Tog datuma, Božić se slavi u Srbiji, Rusiji, Jerusalimu i na Svetoj gori. Do danas nije precizno objašnjeno zašto se Božić, po starom kalendaru, slavi baš 25. decembra. Prevladava mišljenje da se tog datuma, u tada još uvek većinski paganskom Rimu, slavilo rođenje boga Sunca Sola, pa je crkva, u želji da potisne taj paganski praznik, počela da 25. decembra slavi rođenje Isusa Hrista koji je, prema predanju, božansko Sunce sa visine. Božić se kod Srba slavi uz mnoštvo običaja i tradicionalnih obreda i u važnoj je relaciji sa kultom predaka, čitava porodica se okuplja za božićnim ručkom, a veruje se da mu prisustvuju i mrtvi. Na Božić se još pre izlaska sunca odlazilo po „nenačetu vodu“. Od te vode, kojoj se pripisuju različita magijska svojstva, prvo se odlivalo za pravljenje česnice, a zatim su se svi ukućani umivali njome.
Česnica je važan obredni kolač koji se pravi od belog brašna sa vodom i mašću, bez kvasca. Njen naziv potiče od reči „čest“, što znači deo, jer se lomi na delove, prema broju ukućana. Veruje se da će onaj koji dobije deo u kome je novčić, biti srećan cele godine.
Rano, na dan Božića, u kuću dolazi položajnik i on je počasni član koji dobija sve počasti. Jedan od najlepših božićnih običaja je miroboženje koje ima za cilj da se stvori prijateljska i ugodna atmosfera, pa se pri susretu ljudi pozdravljaju sa „Mir Božiji, Hristos se rodi!” Na taj pozdrav se odgovara sa „Vaistinu se rodi!”
Priredila M.T. (Izvor: Šumadija pres, Vesti online, Vikipedija)
Običaji i verovanja Božić
Božić je najradosniji hrišćanski praznik za Srbe i druge pravoslavne narode koji ovaj praznik proslavljaju 7. januara, po julijanskom kalendaru. Osim Srpske pravoslavne crkve i Ruske pravoslavne crkve, tu su i Ruska zagranična crkva, Jerusalimska patrijaršija, Sveta gora atoska u Grčkoj, ali i pravoslavni Eskimi i Indijanci na Aljasci, a većina zapadnih hrišćanskih crkava prešla je na gregorijanski kalendar po kom se Božić slavi 25. decembra.
Božić se praznuje kao uspomena na dan rođenja Isusa Hrista, sina Božjeg, spasitelja sveta. Božić je praznik koji slavi rađanje novog života, praznik dece i detinjstva, roditeljstva i kod Srba obiluje lepim verskim običajima i obredima što vreme od nekoliko nedelja oko Božića čini najsvečanijim periodom u godini.
Svi običaji i obredi imaju jedan smisao – umoliti Boga da sačuva i uveća porodicu i imanje domaćina, pa se na ovaj praznik najčešće izgovara ovakva zdravica i molitva: „Daj, Bože, zdravlja i veselja u ovom domu, neka nam se rađaju zdrava dečica, nek nam rađa žito i lozica, neka nam se uveća imovina u polju, toru i oboru!“
Božiću prethodi niz verskih praznika kao što su Detinjci, Materice, Oci, Tucindan i Badnji dan, a svaki od njih ima poneki običaj koji treba da doprinese jačanju porodice, slozi u njoj, razumevanju, poštovanju između dece i roditelja, starijih i mlađih, da porodicu čini jakom i zdravom, kako bi ona bila temelj društva.
Uvod u trodnevno božićno slavlje je Badnji dan kada, prema starim običajima, domaćin rano ujutro odlazi u šumu po badnjak (hrastovo ili cerovo mlado stablo) koje pred kućom stoji do večeri.
Sa zalaskom sunca, na Badnje veče, badnjak se unosi u kuću i posipa slama po podu, u slamu se stavljaju poklončići za decu, najčešće slatkiši, sve to prati kvocanje domaćice i pijukanje dečice, koja se uz smeh i graju najviše raduju ovim običajima, dok ih domaćin posipa pšenicom.
Međutim, u današnje vreme se to svodi na kupovinu svežnja hrastovih grančica i slame, ili se uzimaju u crkvi i stavljaju pod sto na kojem je pripremljena večera, ili, ako postoji mogućnost, založi se u peći.
Veruje se da je kod starih mnogobožačkih Srba nekada postojao bog Badnja, čiji su kip deljali od drveta, a kad su primili hrišćanstvo, uoči dana kada se rodio novi Bog, Srbi su svog starog Badnju bacili u vatru, ali pošto im je bio vrlo drag, taj običaj ponavljaju na svako Badnje veče. Ovom običaju je crkva dala novo tumačenje – grejući se oko badnjaka, ukućani se zagrevaju ljubavlju, iskrenošću i slogom, a svetlošću plamena razgone mrak neznanja i praznoverja, ozaruju se i obasipaju radošću, zdravljem i obiljem.
Badnja večera je posna i njom se završava period posta, a na trpezi je najčešće badnjački kolač, koji se ne seče nožem nego lomi rukama, riba pržena na ulju, pasulj, med, orah, badem, lešnici, suve šljive, smokve, jabuke i vino.
Na Božić se sprema svečana i bogata trpeza koja mora imati i obredna jela, božićnu pečenicu i česnicu. Pečenica je najčešće mlado prase i to je jedna vrsta žrtve koja se prinosi Bogu, a česnica je obična bela pogača napravljena od pšeničnog brašna i u nju se stavlja zlatan novčić. Ovo obredno jelo je u današnje vreme poprimilo drugačiji oblik, pa domaćice česnicu prave od kora za pitu, sa orasima, medom, suvim grožđem i šećerom, neke dodaju u nju i suve smokve i lešnike, pa je ona mnogo bogatija, a umesto zlatnika stavlja se gvozdeni novčić. Veruje se da će onaj ko u svom parčetu česnice nađe novčić, imati sreće u toku naredne godine.
Česnica se lomi rukama na onoliko delova koliko je članova porodice, a čuva se još jedno parče za položajnika – to je prva osoba koja na božićno jutro uđe u kuću i po verovanju donosi sreću, zato je položajnik najčešće dete.
Tokom božićnih praznika jelo i piće se ne sklanja sa stola, niti se kuća čisti. U srpskoj tradiciji Božić je porodični praznik i na ovaj dan se ne ide u posete, a ljudi se pozdravljaju sa „Hristos se rodi“ i otpozdravljaju sa „Vaistinu se rodi“.
Za Božić su vezana još neka verovanja. Smatra se da ako je na Božić oblačno – bogato će roditi voće. Ako na Božić ima mnogo snega, a po drveću inja – kažu da će godina biti rodna. Ako duva južni vetar, smatra se da će godina biti siromašna, a da će ljudi biti bolesni. Ponegde žene uzimaju neki ženski rad u ruke (pletivo, predivo, šivenje itd.) i započinju da rade – da bi im išlo sve od ruke, dok muškarci prebrojavaju novac – da bi imali dosta novca sledeće godine.
Priredila LJ.M. (Izvor: www.pravoslavna-srbija.com, SPCOLucern, www.zvrk.rs)
Koljivo ili slavsko žito
Jedno od jela koje se priprema za Božić, ali i za krsne slave je koljivo, odnosno kuvano žito.
Prema narodnom verovanju pšenično zrno je simbol smrti i vaskrsenja, simbol večnog života: zrno bačeno u zemlju proklija i raspada se, ali iz njega nikne klas koji donosi mnogo više zrna.
Koljivo se sprema kao žrtva zahvalnosti Bogu za date zemaljske plodove i u čast svetitelja koga slavimo, kao i za spomen na naše pretke.
Običaj je da se gost koji dođe na Božić ili krsnu slavu, posluži koljivom-slavskim žitom.
Koljivo predstavlja posebnu poslasticu koja se obično ukrašava orasima, bademima, lešnicima i suvim grožđem.
Postoji nekoliko načina pripreme: žito se potopi u vodu i ostavi da odstoji preko noći, a potom se sutradan kuva. Prilikom kuvanja prva voda se prospe, a zatim se nalije druga u kojoj se žito kuva do kraja dok zrna ne popucaju (neko tri puta menja vodu u kojoj se kuva žito i tek u trećoj vodi žito kuva na jakoj vatri oko pola sata).
Sud u kome se kuvalo žito se poklopi, umota u ćebe ili nešto drugo i ostavi preko noći. Sutradan se ispere pod mlazom vode, osuši na čistom čaršavu i samelje na mašini za meso. U mleve-
no žito se sipa šećer, mleveni orasi, suvo grožđe (može
i vanilin šećer, cimet, muskatni oraščić), sve se dobro izmesi, sipa u činije, oblikuje i ukrasi.
Kuvano žito može da se jede i nesamleveno, samo zaslađeno i sa suvim grožđem. I tako pripremljeno je izvrsna zdrava poslastica.
LJ.M.
